Dejan Aleksić: I u poeziji i u životu, samoponavljanje znači smrt

Ovaj naš svet je ceo sazdan od miliona nilijardi malih svetova.

I šešir. I dugme. I oluk. I mačak. I vetar. I smokva. I limeni pevac na krovu…. svaki stvor ali i svaka stvar na svetu ima neko samosvojno bivstvovanje, neki svoj put postojanja, put trajanja, nestajanja, uspona ili propasti. Dakle taj put nije isključivo i ekskluzivno pravo čoveka. Ali je ekskluzivno pravo pisca da to sazna, da tako blagosloven tim saznanjem, uživa imunitet od besmisla. Da svojom mišlju od naizgled beživotne novembarske ulice, napravi grandiozni lunapark, sa mačkom-igumanom na rolerkosteru i polupijanim otpisanim društvancetom dugmeta, šnale i zapušača pivske flaše. Kao takav, pisac zna da  baš sve na ovom svetu pulsira nekim životićem, da se sve moli nekom svom božanstvu, ali i da su crkvice u ljudskim dušama retke.

Imajući sve to u vidu, pisac Dejan Aleksić je napravio podvig, jer je u veče jednog julskog petka, uspeo da okupi u mitrovačkom Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“ sasvim solidan broj dušica sa crkvicama, zainteresovanih za razmišljanje i jedan dobar razgovor. A u ovom Kraljevčaninu, dobitniku između ostalih i nagrade „Meša Selimović“, našli su divnog sagovornika, koji nam je otkrio i kako se trajno ostaje dobar i plodan pisac.

Najpre je važno da ne upadnete u manir, u samoponavljanje. To znači da je neophodno neprestano traganje za novom, zanimljivijom, drugačijom verzijom sebe. Aleksić upravo to radi. Od kako je počeo da piše devedesetih godina, neprestano izlazi na crtu novim književnim formama, a ostajući veran poeziji, već decenijama kao akrobata sjajno manevriše  poetskim prostorima.

„Ja uvek pišem, kao da ništa što sam dotad napisao ne postoji. Samoponavljanje nije ništa drugo nego gubitak životnosti. To je isto što i smrt. A strah od onog što biste mogli da uradite, da uđete u neki novi stvaralački prostor, da osvojite neki novi pesnički izraz – on postoji. Ovo što vam pričam je i metafora za život“ kaže pisac. Pa da. Koliko je ljudi moglo da ostane još živo pre nego što umre, da nije bilo tog straha. Ovako, živi mrtvuju okoštali u komforu nesreće i neuspeha, u samoobmani da je upravo data verzija njih i životnih okolnosti, najsavršenija. Lakše je verovati da “tako treba”, nego priznati kukavičluk. Lakše je pesniku da se drži forme za koju je već dobio potvrdu da je okej, nego da sad od sale u kojoj je dobio gromoglasni aplauz, pravi eksperimentalnu laboratoriju. Isto to je rekao i Meša: „Sve je moguće, ali se čovek ne usudi“.

„Da nema te potrebe da se  pokrenete iz sopstvenog duhovnog, stvaralačkog, ljudskog  prostora na kome ste i u kome vi već imate osećanje komfora, neke akomodacije, onda ne bi bilo ni progresa“ dodaje pisac.

Aleksić uglavnom piše poeziju. Najviše piše poeziju. Ali ta poezija makar u poslednjim zbirkama, strahovito podseća na prozu. Da biste shvatili da je poezija, morate da vidite pesmu. Ako je samo slušate, sigurno je da nećete biti načisto da li Aleksić peva ili priča. I to je možda i najlepša poezija. Takve pesme su koncentrovana poetika života.  Bez  teatralnosti, bez preterivanja. Stihovi su često nepravilno izlomljeni, napukli kao da su mu slučajno ispali iz ruku na tvrdo tlo. Rima, i kada je ima,  deluje kao da je potpuno nenamerna, nonšalantna je, baš kao što ume da se potkrade u sasvim običnoj priči, baš kao na početku ove rečenice. Aleksićeve pesme su razgovorljive. Iz njih čuješ pitanja… Iz svake nekako čuješ pitanje: „A kako si ti?“  

„Dragocenija su prava pitanja od pravih odgovora. Prava pitanja pokreću na razmišljanje, a odgovori su neka gotova istina, nekom prihvatljiva a nekom ne i zapravo ne nude ništa“ kaže pisac.

Te večeri, pisac nas je podsetio da čuda nisu apstrakcija. Da smo se možda samo previše navikli na život pa su nam čula otupela. A kako pisac reče: “Ništa božanskije od običnog dana“.

„To što postojimo je već čudo, samo po sebi. Upravo ti mali svetovi su svuda oko nas, potrebno je samo izoštriti te receptore, uho, oko, da vidi svet iza sveta. To je ono što je meni kao umetniku, neka vrsta opsesije – da nalazim velike stvari u svakodnevnom. Ono što je svakodnevno to je profano, a meni je cilj da u tom profanom, nađem nešto uzvišeno. U pesmama često pravim inverziju između onoga što je nedodirljivo, uzvišeno i onoga što je profano, što nas okružuje, pa samim tim više nije zanimljivo“.

Pisac kaže da je to moguće samo ako dopustite sebi da posmatrate svet „van preporučenih okvira“ kojima smo izloženi od dana rođenja.

„Naučiće vas šta je stvarnost po tuđem iskustvu, naučiće vas i šta je istina. A istina je apstraktan pojam, ono što iz vas proistekne kao rezultanta, kao ishod vaše potrage za smislom. Šta je taj smisao? Ne znamo, ali zapravo, možda je smisao upravo to što tragate za smislom“ dodaje pisac i dalje citira Josifa Brodskog koji takođe ne zna odgovor na pitanje šta je smisao, ali veruje da mu je onaj koji  čita makar jednu pesmu dnevno, bliži od onog koji je ne pročita.

A kada se umori od života „zrelih“, istih onih kojima otpada dugmad sa ozbiljnih, poslovnih kostima, od onih koji se većinom nikada ne zapitaju gde li je to dugme završilo, od nas koji tako jezivo zabavljeni preporučenim obrascem života, zaboravljamo da u fascikli pod miškom nosimo „ugovor sa zemljom“, pisac Dejan Aleksić odlazi u bolje društvo. U društvo dece.  Tagora kaže da je svako dete znak da Bog još nije obeshrabren čovekom.  Aleksić sve češće odlazi u taj svet, i sve se duže tamo zadržava. Za decu piše poeziju ali i prozu. Za njih mu baš ništa nije teško. Njih radi, istrpeće i gunđanje štampara i izdavača jer je namerio da usred knjige dođe stranica sa rupom u sredini, što za njih,  pretpostavljamo, predstavlja ogromno deranžiranje. 

Aleksić je napisao mnogo knjiga za decu i odrasle. Ušao je u redovan nastavni program osnovnog obrazovanja. Dobio je mnoga priznanja. Spisak i jednih i drugih naći ćete bez poteškoća na internetu, ali iskustvo trosatnog razgovora sa njim – nećete.

Izvor: Radio Kosovska Mitrovica

Comments