Povodom 25. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, u mitrovačkom PKC “Akvarijus” a uz podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNPFA) održana je Noć otvorenog ateljea, poezije i muzike.
Ideja o zajedništvu žena u borbi protiv svake vrste nasilja i diskriminacije, ogleda se u zajedničkom učešću umetnica i posetiteljki u nastajanju jedinstvene umetničke instalacije čija izrada će trajati do 10. decembra, Međunarodnog dana ljudskih prava. Sve do tada, žene koje posete “Akvarijus” moći će u skladu sa svojim mišljenjima I iskustvima, da instalaciju “dorade”.
Stručni konsultant na realizaciji ove ideje, umetnica Anđela Ranković kaže da umetnost jeste polje sa koga žena može da se obrati svetu, koristeći se bezbrojnim umetničkim alatima. Te večeri, odabrale su arhaični instrument – jednostavnu reč.
“Umetnost igra jako veliku ulogu večeras, pogotovu umetnost reči, nešto čime se ja, poslednjih godinu dana konkretno bavim. Time smo nekako hteli kroz umetnost da ove teme približimo ne samo umetnicima već i običnim ljudima, koji i razumeju i ne razumeju umetnost, jer je nekako umetnost bajkovita, i bar ovakva umetnost, tekstualna, je najlakša za razumevanje. Nju mogu da razumeju svi od dece do najstarijih članova društva” smatra Anđela.
Žena jako oseća strah, ali se sa njim nosi izvanredno. Mentalno jaka, ona sabere sve raspoložive veštine da se zaštiti I izbegne opasnost. Anđela kaže da je svaka žena hrabra kada mora sama da se uveče vraća kući. Tako je u Severnoj Mitrovici, tako je i u njenom rodnom Vranju.
“Iskreno, kako kada, ali nije sada da se ne bojim kada treba sama da se vratim kući, nije da se ne okrećem na svaki šum i da svaki put ne hodam ubrzano i ne ulazim u taksi za koji vidim da nije poznata neka firma sa kojom se stalno vozim. Tako da ne osećam se bezbedno stoprocentno, ni ovde ali isto tako ni u svom rodnom gradu. Apsolutno mi je isti nivo bezbednosti. Pogotovo mislim, svaka žena je hrabra kad mora da se vrati sama kući uveče”.
Govoreći o ekonomskoj situiranosti žene kao preduslovu za njenu odvažnost i otpor koji će pružiti nasilniku, u smislu odvajanja od njega i započinjanja samostalnog života sa ili bez dece, umetnica kaže da nažalost taj momenat nije presudan. Na trpljenje nasilja se odlučuju i intelektualke i ekonomsi ostvarene žene.
“Nema veze sa ekonomskim položajem, ima veze sa psihičkim stanjem žene, ali i sa tim koliku podršku ima. Ako ta žena ima roditelje, prijatelje, bilo koga, nekog prolaznika na ulici, kome može da kaže šta joj se desilo, i da taj čovek bude spreman da ode sa njom u policiju, ona će normalno da prijavi to nasilje. Tako da nije do toga, nego je do žena, koje se boje da se vrate, na primer, svojoj porodici, zato što će oni ii društvo njih da osude” priča Anđela.
To e tako, smatra naša sagovornica, jer još kao društvo nismo dosegli raspon mišljenja dovoljan da kažemo – ne, moja sreća nije sramota, ma kolika je njena cena.
“Sigurna sam, da u milion slučajeva, žene, koje su, ne znam, možda, direktorke ili ministarke, neka od njih trpi nasilje, iako ima mnogo novca, najbolji auto na svetu, mislim da i ona trpi isto nasilje, koliko može da trpi jedna studentkinja, koja nema svoj auto, nju izdržavaju roditelji, živi od stipendije, ali možda ta stidentkinja može da se obrati svojoj porodici. U tome je razlika, podrška i tradicija svakako, sramota je da se žena razvede, sramota je da bude sama, sramota je ako menja momke, sve je sramota, danas je sve sramota”.
Anđela ima 23 godine i optimistična je u pogledu svoje generacije.
“Ali mislim da sa mojom generacijom to kreće da se menja. Mislim da je to generacija koja je spremna da kaže: „E pa neću!“. Na primer, ako mene moj otac nije maltretirao, nećeš ni ti. Ako su moji roditelji prema meni normalni, onda ćeš i ti. Neko ko me je podigao, ko ima pravo da me i kazni i sve, a neko sa strane apsolutno nema to pravo. Tako da žene držite se i prijavite tog nasilnika, jer svakako ste jače od njih, jer taj nasilnik je zapravo mnogo slabiji psihički od vas, jer da je jak nikada vas ne bi udario” poručuje umetnica.
Šta kažu studentkinje umetnosti?
Studentkinje Aleksandra Ničić i Anđela Mirković smatraju da su bezbednost, femicid i stereotipi glavne teme o kojima bi trebalo da se govori na ovaj, ali i svakog drugog dana.
“Drago mi je da postoji makar jedan dan u godini da se priča o svemu ovome, da se podigne svest, da se razgovara o tome. Osećamo makar sada da se čuje naš glas” poručuu naše mlade sagovornice koje dolaze sa centralnog Kosova.
Aleksandra kaže da je više puta bila svedok nasilja nad ženama, u komšiluku i u maloj sredini iz koje dolazi. Ali jedan slučaj izdvaja se kao najtragičniji.
“Desila se skoro kod nas jedna tragedija u kojoj je preminula žena zbog nasilja u porodici, gde je nju muž pretukao do smrti. Ona je kasnije prebačena u bolnicu u Prištini, gde je i preminula. To je skorija tragedija koja nas je zadesila dole kod nas i to je nešto najupečatljivije što me je najviše pogodilo. Drago mi je da postoji ovaj dan zbog žena kao što je ona. Kad neko pomene nasilje nad ženama, meni ona padne na pamet jer je stvarno tragična priča…”
Kaže da se i o ovakvim tragedijama u malim sredinama priča po principu “svako čudo za tri dana”, ali da ovu kao i ostale žrrtve treba pominjati i prisećati ih se makar 25. novembra.
“Ova priča treba da da vetar u leđa da oslobodi žene da izađu i kažu da imaju neki problem . Puna podrška za takve žene od mene”.
Na pitanje da li i u kojoj meri ekonomska situiranost određuje da li će žena trpeti nasilje ili će iz njega izaći, Aleksandra kaže da taj finansijski momenat nije nimalo presudan.
“Znam, što iz svog okruženja, što iz pročitanih nekih sadržaja, da i žene koje su ekonomski stabilnije od svojih partnera su naklonjene tome da trpe mentalno nasilje zbog stereotipa da muškarac mora da bude nadmoćniji i jaći, ekonomski stabilniji tako da mislim da tu nema pravila. Takav je neki mentalitet da mora neko da se omalovažava po pitanju bilo čega i da jednostavno, nasilja će uvek biti ako jedna osoba ima takav mentalitet…Nije taj ekonomski faktor uticajan toliko i postoje primeri za obe situacije”.
Njena koleginica Anđela kaže da nikada nema osećaj apsolutne sigurnosti i da o svemu ovome mora mnogo češće da se diskutuje.
“Ne osećam se preterano nebezbedno ali uvek postoji neka paranoja i neko znak pitanja kada sam sama ili u većinski ženskom društvu. Ali eto, zbog toga i postoji ovaj dan, dan podizanja svesti samo što ne bi trebalo tome se posvećivati samo danas već svaki dan sve aktivnije i više”.
Kaže da nikada lično nije prisustvovala situacijama naislja u kojima je mogla da interveniše na bilo koji način, ali posredno jeste čula.
Obe kažu da iako su mlađe generacije savremene u smislu tehnoloških dostignuća, vrednosni sistemi i sudovi su i dalje prilično streotipni.
“I sada ima tu uverenja da su žene manje sposobne na svim poljima, da su manje inteligentne, a kada je reč o ekonomskoj sposobnosti, često i kada su ekonomski sposobnije od svojih partnera, postoji neki strah iz koga one ne odlaze iako to mogu. Svuda ima toga. Retko ko ima hrabrost i snage da se odvoji od svega toga” smatra Anđela.
Na pitanje koliko često njihovi prijatelji i vršnaci daju stereotipne mediokritetske komentare, njih dve uglas odgovaraju: “Svakodnevno!”
Aleksandra navodi primer primene “dvostrukih aršina” u pogledu intimnog opštenja muškarca i žene.
“Mogla bih o tome da pričam svaki dan po ceo dan, koliko primera ima… Oni su baje, a žene su niskomoralne i one su te koje su njima svašta dopustile, nisu oni krivi zato što su one htele nešto…. I jedni i drugi zapravo žele isto, ali su one u toj želji spuštene nisko, a oni su jako uzdignuti… Nije mi jasno… Ako oboje želite isto, zašto je ona niskomoralna, a ti si uzdignut?”
“Čak i kada je jednostrano.. Često nije da žene nešto žele sa muškarscima, nego se ovde ljubaznost shvata kao odobrenje…. Uvreda za uvredom “ dodaje Anđela.
Ne vide rešenje za taj problem, jer, kako kažu, sad ima svega i edukacija i internet je dostupan i sveprisutan, primera o kojima se otvoreno priča ima na sve strane i opet ništa – konzervativnost se toliko ukorenila da je gotovo nemoguće osloboditi je se.
Upros tome, borba ne staje, pa su tako i one, ovo veče iskoristile da pošalju svoju poruku svetu.
Dok su žene radile na umetničkoj instalaciji, uživale su u muzičkom program za koji je bila zadužena još jedna divna dama, Ilda Krama.
Ovaj sadržaj, Radio Mitrovica sever realizuje u saradni sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija (UNFPA).
