Pre godinu dana naša zemlja je doživela veliku tragediju, šesnaest ljudi izgubilo je živote u padu nadstrešnice i od tada je naše društvo uzburkano, rekao je u obraćanju predsednik Srbije Aleksandar Vučić i pozvao sve građane da sutrašnji dan bude onaj koji nas ujedinjuje, a ne onaj koji nas dodatno razdire.
Uputio je poziv da se posle sutrašnjeg dana još jednom pokuša sa dijalogom u društvu.
Srbiju u narednim nedeljama i mesecima očekuju veliki izazovi, a ukoliko radimo zajedno sve možemo da prevaziđemo i izađemo jači, poručio je između ostalog Vučić.
“Dragi građani Srbije, pre godinu dana naša zemlja je doživela užasnu tragediju. Šesnaest života je izgubljeno usled pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Sara, Valentina, Đorđe, Milica, Nemanja, Anđela, Miloš, Stefan, Sanja, Goranka, Vukašin, Mileva, Đuro, Vasko, Anja, Vukašin.
Svako od njih je jedan život. Svako od njih član porodice, član zajednice, našeg društva i naše države, koja je od tada uzburkana i uzdrmana.
Šesnaest nevinih duša koje ništa zgrešile nisu, koje su se ne sluteći šta će se dogoditi tog dana u petak, živeći svoje živote najbolje što su mogli našli pod nadstrešnicom Železničke stanice u Novom Sadu.
Sutra, 1. novembra, otići ću u crkvu da se pomolim Bogu, da zapalim sveću za svakoga od njih. Pozivam i ljude da isto to učine, a znam da mnogi od vas to i hoće. Znam i razumem da u trenucima tuge neki ljudi utehu traže u okupljanjima, na ulicama, trgovima, drugim mestima. Svako to obeležava i svako tuguje onako kako misli da je najbolje.
Sve dok se to radi na miran i zakonit način, uz poštovanje i obzir prema drugim ljudima, ja to u potpunosti podržavam.
Zarad žrtava i njihovih porodica, molim vas i hajde da iskažemo poštovanje prema njima i jedni prema drugima.
Znam da su mnogi i dalje veoma ljuti i osećaju nemoć što još nisu određeni krivci za taj užasni događaj, a kamoli kažnjeni.
Ne moram da naglašavam da je to iza mene razočaravajuće, iako su takvi procesi komplikovani i traju dugo i u mnogo naprednijim zemljama.
Mogu da razumem ljutnju, naročito porodica žrtava i onih koji su bili direktno povređeni i pogođeni tragedijom.
Iskreno se nadam da će na ta pitanja uskoro biti dat odgovor na način koji porodicama i svima u Srbiji daje neku vrstu pravde. Meni nije važno samo da se otkrije šta se tačno dogodilo i zašto se dogodilo, već kako da sprečimo da se takve užasne stvari ponovo dogode.
Ili, bar da svedemo šansu za to na najmanju moguću. Jer posao države je da štiti svoje građane.
Od suštinske važnosti je da odredimo prošlost, najviše zato da bismo shvatili šta u budućnosti možemo bolje da uradimo. To je dužnost nas koji zemlju vodimo.
Godinu dana posle tog užasnog dana mogu da konstatujem – mnogi u našem društvu pravili su ozbiljne i velike greške. Uključujući i mene. Šok usled tog događaja prouzrokovao je to da su mnogi ljudi pokazali nečuveni bes, da su klevetali, kršili pravila, provodili nasilje nad drugima i tuđom imovinom, pokušavali da unište nit našeg društva i osnovne vrednosti koje nas kao narod povezuju.
Kao što su neki pokazali bes, u nekim trenucima sam i sâm rekao neke stvari zbog kojih mi je žao što sam ih izgovorio. Kako o studentima, tako i o demonstrantima i drugim ljudima sa kojima se nisam slagao. Izvinjavam se zbog toga.
Svoje greške ne shvatam lako. One me progone. Oni koji me poznaju znaju da sam svoj najveći kritičar, ali dovoljno sam odgovoran da prepoznam svoje greške i da ih priznam i time da pokušam da budem bolji.
Želim da se sutra svako od nas osvrne na stvari koje je rekao ili uradio. Znam da ja hoću, i u tom osvrtanju da razmislim da li je išta moglo da se uradi drugačije, na mirniji način i uz poštovanje drugih.
Sva ta mržnja koja ključa u našem društvu ne donosi ništa dobro. Vodi samo do još veće destrukcije.
U ogoljenom besu ne uspevamo da vidimo da poništavamo sposobnost da živimo zajedno u jednoj državi, za koju sam siguran da je svi volimo.
Moja istinska želja, kao predsednika Republike, je da sutrašnji dan prođe mirno. S poštovanjem jednih za druge i jednih prema drugima. Posebno prema žrtvama. Sa više tišine nego vike. Sa više razmišljanja nego nadgornjavanja. Sa jasnijim pogledom ka sebi nego ka drugima. Nigde nas neće dovesti to što krivimo jedni druge. Samo zajedničkim radom možemo nešto bolje da stvorimo.
Istinska pravda mora da bude zadovoljena za živote koji su izgubljeni tog kobnog dana. Tu se svi slažemo. Ali ne pravda izmišljena na ulicama, već pravda koja se donosi u institucijama.
Neki od nas možda misle da te institucije nisu sposobne. Ali, to su jedine institucije koje imamo i moramo da ih podržimo i da apelujemo na njih da rade svoj posao. Da rade vrednije i brže kako bi se otkrila istina. Ne istina jedne ili druge strane, već jedina istina. Ona koja je potkrepljena dokazima. To je istina koju bi sve strane društva trebalo da budu voljne da prihvate.
Neka sutra bude dan koji nas ujedinjuje, a ne dan koji nas dodatno razdire. Dan kada ćemo se ujediniti u tuzi porodica i pokazati svoje poštovanje i ljubav prema njima. Ne dan koji će svako od nas iskoristiti za svoju političku dobrobit.
A posle sutrašnjeg dana, hajde da pokušamo još jednom sa dijalogom u društvu. Oni koji žele da protestuju mogu to i da nastave. Ali sa više poštovanja prema svojim sunarodnicima koji se sa njima ne slažu.
Sa više poštovanja zakona i pravila u društvu kojih svi moramo da se pridržavamo. Ali, protestovanje po sebi takođe nije zamena za razgovor. Ono je dobro za uzvikivanje slogana, ali ne za rešavanje problema.
Još jednom pozivam one koji protestuju da sednu za sto, iskažu svoje želje, da učestvuju u razgovoru, debatama. Ne kroz ultimatume, već kao deo razgovora.
Naša zemlja će u narednih nekoliko nedelja i meseci da se suoči sa ogromnim izazovima. Oni nemaju veze sa sutrašnjim danom. Oni nemaju veze sa protestima.
Stvari koje smo uzimali zdravo za gotovo se urušavaju u današnjem svetu. Strukture koje su godinama funkcionisale nestaju. Svet oko nas se velikom brzinom menja. Događaju se tektonske promene. I mi na sve to moramo da pružimo najbolji odgovor, zajedno i ujedinjeno.
Uprkos svemu, Srbija će opstati, u to ne sumnjam. Ali, da li će Srbija napredovati? To zavisi od svih nas. Ako nastavimo da se svađamo, imaćemo manje energije koju ćemo da upotrebimo za rast i prosperitet naše zemlje.
Ako radimo zajedno, sve možemo da prevaziđemo i iz toga izađemo jači.
Još jednom bih uputio iskreno saučešće porodicama šesnaestoro poginulih. Uvek ćemo ih se sećati. Ne možemo sebi i nemamo pravo da dozvolimo da zaboravimo.Njihovim porodicama želim da nađu utehu na svaki način koji mogu, iako znam da nikada ni neće biti dovoljno snage, ni dovoljno prave utehe. Čuvaćemo sve te duše i sva ta voljena imena u našim srcima. Bog da im dušu prosti i podari im carstvo nebesko.
Neka Bog blagoslovi Srbiju. Živela Srbija!“ poručio je Vučić u Svom obraćanju.
