Goraždevac je najveće srpsko selo u opštini Peć. Nekada je u njemu živelo oko 3.000 stanovnika, ali se taj broj znatno smanjio i u njemu trenutno ima oko 500 Srba. Iako meštanima ovog sela nedostaju kulturni i zabavni događaji, najviše im, kako su kazali za Kim radio, nedostaju ljudi.
Mladen Stevanović, poljoprivrednik iz Goraždevca sa svojom porodicom obrađuje dva i po hektara pod pšenicom i isto toliko pod kukuruzom. Uzgaja i oko 20 ari jagoda, kao i 30 ari borovnica. Poljoprivreda, kako je rekao, „u današnje vreme i u njegovoj sredini“ nije baš isplativa, ali je voljan da radi kako njegovo imanje „ne bi zaraslo i ostalo zapušteno kao mnoga srpska imanja na Kosovu“.
„Bore se ljudi“
„Goraždevac, onako, tradicionalno živi, bore se ljudi. Mesto je, inače, poznato po tome da su ljudi vredni, radni i pošteni. Ja sam radnik u Komunalnom preduzeću u Goraždevcu, izmeštenom iz Peći i porodično se bavimo poljoprivredom. Jagode prodajemo u gradu (u Peći), a i ovde, ispred kuće. To što proizvedemo uglavnom prodamo“, kazao je on.
Stevanović je dodao da selu nedostaje hladnjača. Ona bi im, kako je kazao, mnogo značila kad borovnica bude bolje rodila.
„Sa borovnicom smo počeli prošle godine, nema još uvek toliko roda da se prodaje. Za početak, ostaje za nas. Mnogo bi značila hladnjača pošto u selu ima puno porodica koje se bave tim kulturama, a značila bi jer nas ne bi ucenjivali što se tiče cene“, dodao je on.
Rad na poljoprivrednom imanju iziskuje mnogo novca, odricanja i nespavanja, kazao je Stevanović.
„Prve godine kada, na primer, zasadite jagode rod je tu da pokrije troškove. Tek je sledeća vaša zarada za rad i trud“, zaključio je.
Deca talentovana, a život za mlade – nestao
U Goraždevcu živi oko stotinak mladih ljudi. Njihove društvene aktivnosti svode se na okupljanje u lokalnom kafiću, oko crkve Rođenja Presvete Bogorodice i kod spomen ploče ubijenim srpskim dečacima u ovom mestu.
„Često čujemo da mladi kažu kako nama ovde dosta toga nedostaje, a nekako su demotivisani. To jeste istina, nama ovde nedstaje dosta toga, nemamo sportskih i kulturnih aktivnosti. Ali, od svega, rekla bih da nam najviše nedostaju ljudi, nedostaje nam druženje, nedostaje nam to kao kad odemo u velike gradove, sednemo u kafić i ima puno ljudi koji vas okružuju. Ovde to, praktično, nemamo”, rekla je učenica četvrte godine Gimnazije u Goraždevcu Miljana Zlatičanin.
Upravo je nedostatak kulturnih i sportskih aktivnosti naveo omladinu iz ovog metohijskog sela da otkrije svoje talente.
„Imamo dosta dece koja dobro crtaju. Devojčica iz Goraždevca već drugu godinu osvaja prvo mesto na likovnom takmičenju na Dečjoj smotri u Prizrenu. Imamo dosta dece koja se bave folklorom i to rade fantastično, neki igraju i preko 13 godina. Imamo dosta dece koja lepo pišu, koja su dobra u sportu i to nas podstiče da nađemo neke svoje talente”, navela je ona.
Mladen Stevanović ima četvoro dece i ne vidi perspektivu za njih u Goraždevcu.
„Tri ćerke su u Mitrovici. Jedna na fakultetu, dve su u školi, s obzirom da ovde nije bilo smera koji su želele da upišu. Život za mlade je ovde nestao. Nemaju gde da izađu, gde da odu“, rekao je on.
U Goraždevcu je sve manje dece koja pohađaju osnovnu ili srednju školu, pa diplomci poslednjih godina malu i veliku maturu proslavljaju zajedno.
„Znamo da roditelji i deca mnogo odlaze, tako da slavimo zajedno, osnovna i srednja škola. Nas je osmoro, nas dve iz srednje škole i šestoro iz osnovne. Taj dan je za sve poseban jer smo svi tu okupljeni, svako od nas voli taj dan jer imamo priliku da se sredimo i da se osećamo kao da smo na drugačijem mestu sa više ljudi”, dodala je Zlatičaninova.
„Koliko je lepo kada radiš i ostaneš u svom mestu“
U ovom metohijskom selu se tokom avgusta organizuje memorijalni turnir u malom fudbalu u znak sećanja na Ivana i Panta, stradale goraždevačke dečake, koje su 13. avgusta 2003. godine ubili nepoznati zločinci. Tada je na obližnjoj reci Bistrici ranjeno još četvoro dece.
„Dani kada je selo sa najviše ljudi, to su Božić, naša seoska slava Jeremindan i taj turnir. Za turnir dođe baš mnogo ljudi i svi smo na jednom mestu, pa imam osećaj kao da smo na Evropskom prvenstvu. Kada se završi turnir, obično pobednici naprave roštilj ili neku proslavu za sve nas“, rekla je Miljana Zlatičanin.
Većina mladih iz Goraždevca radi u manastiru Visoki Dečani i Pećkoj patrijaršiji, pa se situacija po pitanju zaposlenja poporavila.
„Rekla bih da u nekom delu ima perspektive, sada je bolje nego što je bilo. Ako ne bude perspektive ovde, uvek može da se ide dalje”, dodala je Zlatičaninova.
Ona trenutno stažira u Radio Goraždevcu, ali ubrzo kreće na fakultet.
„Videćemo kako će stvari da se odvijaju posle toga. Stvarno bih volela da ostanem ovde. Ranije svoju budućnost nisam videla ovde, onda sam jednog dana razmišljala koliko je zapravo lepo kada radiš i ostaneš u svom mestu”, rekla je.
Odluke centralnih institucija otežavaju život
Odluka Centralne banke Kosova o zabrani upotrebe dinara, ali i mera zabrane uvoza srpske robe na Kosovo otežala je život Goraždevčanima.
„To sa dinarima najviše utiče na starije, na socijalno ugrožene. Utiče na dosta ljudi, ali i na nas mlade. Ja primam stipendiju od Ministarstva prosvete i ona je u dinarima, a ovde ne mogu da je podignem. Moji moraju da se muče, da idu da podignu svoje plate. Utiče i zabrana srpske robe. Ne bih da zvučim čudno i bezobrazno, ali mnogi su naviknuti na naše proizvode. Deca su navikla na Plazmu i neće da jedu ništa drugo. Roditeljima se stvara još jedna obaveza, da odu do centralne Srbije da kupe proizvode i da se vrate”, pojasnila je Zlatičaninova.
Život bez srpske robe ne prija ni Albancima, kazao je Mladen Stevanović.
„Svi to osećaju, od keksa i sokova, pa do raznih drugih proizvoda. Znamo da roba iz Srbije, Crne Gore ima neku kontrolu kvaliteta, dok ovde nailazimo na dosta lošiju robu. Mislim da se trenutno građani Kosova hrane vrlo lošom hranom“, kazao je on.
Stevanoviću nije jasno kome je i zašto smetao dinar.
„Penzije su primali i Albanci. Platno sredstvo iz Srbije je svima korisno, ne znam zašto bi nekome smetao dinar. Ljudi primaju plate, penzije, ima starih ljudi koji ne mogu ni da odu po svoj novac. Ovde se upisuju u prodavnici, duguju, a imaju svoj novac“, istakao je on.
Komšijski odnosi u Goraždevcu su dobri pa većina porodica nema nikakav problem sa Albancima, kazao je Stevanović.
Obnova crkve Rođenja Presvete Bogorodice
U blizini donjeg dela sela, na širokoj ledini, uzdiže se crkva Rođenja Presvete Bogorodice. Ovaj hram, svedok je mnogih istorijskih i duhovnih dešavanja u Goraždevcu. Nakon jednog veka, dočekao je obnovu.
„Uz blagoslov našeg episkopa raško-prizrenskog Teodosija počeli smo prikupljanje sredstava. Trenutno smo skupili veći deo, a 06. juna u Beogradu imamo donatorsko veče u organizaciji ‘Čojstva’ iz Berana i u saradnji sa ‘Nacionalnom klasom’, restoranom iz Beograda. Nadamo se da ćemo da prikupimo još sredstava u skorije vreme, pa da privodimo kraju radove”, rekao je sveštenik u Goraždevcu Nenad Našpalić.
U crkvi su urađeni temelj, ploča i stubovi.
„Kada stigne cigla treba da otkrijemo crkvu, da stavimo novi krov, nove svodove i da, ako Bog da, do kraja semptembra sve to bude završeno i crkva bude osvećena”, kazao je paroh.
Prema njegovim rečima, dobar deo troškova su prilozima nadoknadili meštani Goraždevca.
„Većinom od donacija, deo sredstava nam je uplatila i Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Uplaćuju i ljudi iz Srbije”, dodao je Našpalić.
Meštani Goraždevca se u crkvi najčešće okupljaju tokom praznika i nedeljom.
„Dolaze, hvala Bogu, većinom omladina. Razvijen je neki crkveni život u Goraždevcu, ali može da bude bolje uvek“, zaključio je sveštenik.
Nakon rata na Kosovu, institucije koje rade po sistemu Republike Srbije premeštene su iz Peći u Goraždevac, među njima i: Pošta, Dom zdravlja, Dom kulture, PO Peć, OŠ „Janko Jovićević”, Gimnazija „Sveti Sava”, Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković”, Elektrotehnička i Mašinska škola.