Žene imaju puno nasleđenih problema, puno starih dilema, ali imaju i neke nove, savremene probleme „prevelikih očekivanja“ koji su globalnog karaktera. Na sve to se nadovezuju i neke teskobe karakteristične za naše podneblje, kao što su političko – bezbednosna situacija, a povrh svega, tu su naši lični, intimni problemi. Sve uloge koje su joj dodeljene, sve osude koje joj upućuje društvo ukoliko neku od njih ne odigra kako se od nje očekuje, nasleđeni stereotipi koje na nju prenose kako muški tako i ženski preci i konačno današnji ekonomski mehanizmi u kojima je porodici gotovo nemoguće da preživi ukoliko oba roditelja ne rade, stavljaju mentalno zdravlje žene na ozbiljan, težak ispit izdržljivosti. Jedan procenat žena izložen je nasilju – fizičkom, psihičkom ili ekonomskom. Tehnika i tehnologija napreduju enormnom brzinom, a veliki broj žena ni sada ne brine o svom zdravlju na adekvatan način. Osvešćivanje je počelo, edukacija daje rezultate ali potrebno je još dosta rada kako bi žrtve shvatile da ne moraju da trpe, kako bismo naučili da je prevencija bolja od otklanjanja posledica, kako bismo konačno shvatili da je odlazak kod psihoterapeuta prava stvar ako nešto ne umemo sami da rešimo, poruke su gošće Radija Kosovska Mitrovica prof. dr Jelene Minić, psihologa i porodičnog psihoterapeuta.
Trpljenje nasilja je danak transgeneracijskim uverenjima – ćuti i trpi, tako ti je, kako ti je
Nasilje je svuda oko nas, a izgleda da smo kao društvo poprilično tolerantni prema njemu. Zašto žene u današnje vreme trpe nasilje? Deluje da mehanizmi zaštite kakvi – takvi postoje, a opet mnoge nikada ni ne probaju da se oslobode nasilnika, da započnu život bez njega. Postoji li neka predispozicija u ženskoj prirodi da dobro trpe ili su koreni problema u nasleđenom materijalu i društveno – ekonomskim odnosima?
„Puno toga je deo nekih uverenja od ranije. Mnoge od nas su odrastale neprestano slušajući – ćuti i trpi, ćuti, ne talasaj, ima i gore od ovoga.
Razlozi su brojni. Ne bih rekla da je to dato u ženskoj prirodi, već bih više govorila o tom transgeneracijskom prenosu uverenja da žena treba da ćuti, da trpi, da može da joj bude i gore, da je tako kako je i sve su to rečenice koje će ljudi da prepoznaju“ kaže Minić i dodaje da se ne sme zanemariti nivo obrazovanja i ekonomska situiranost žene.
„Svedoci smo da je mnogo teže napustiti nasilnog partnera i izaći iz nasilne veze ako nismo finansijski stabilne i samostalne. Mnogo je faktora ali izdvojila bih taj da još uvek nismo dovoljno obaveštene o pravima i nismo još dovoljno osvestile koja su naša pravo i koliko kvalitetno može da se živi“ dodaje naša sagovornica.
Napominje da je sve u edukaciji, od malih nogu devojčica. One moraju na vreme da nauče ko su, kakva su njihova prava i da ne moraju da trpe ništa.
Psihičko nasilje – latentan oblik psihičke degradacije ličnosti – uništi me nežno…
I dok fizičko nasilje ima svoje konkretne manifestacije, psihičko nasilje je čak i prisutnije, ali je suptilnije, dugotrajno i veoma pogubno po psihičko stanje onog ko ga trpi. Nevolja je što prečesto ni žrtve nisu svesne da je partner, roditelj ili neko treći, nasilan prema njoj. A među onima koji su mu izloženi ima i muškaraca i žena.
„Posledice se pokazuju sporije ali su mnogo strašnije. U psihoterapijskoj praksi se pokazalo da ti klijenti ili klijentkinje budu psihički u jako lošem stanju – bude im jako sniženo samopoštovanje, samopouzdanje, to su osobe koje više ne znaju ni šta mogu, šta žele, šta oni hoće i generalno, u velikoj meri im je narušen identitet. Često ne umeju da odgovore na pitanja ko su, šta žele, čemu teže, šta vole, jer su godinama trpele ponižavanja, unižavanja, kritikovanja i neuvažavanje njihovih potreba. Trpeći godinama, izgubili su kontakt sa sobom, što je iz ugla psihologa i psihoterapeuta veoma tužno. Oni su poljuljani na svim nivoima svoje ličnosti, temelji dobrog, normalnog života su im uruđeni“ priča Minić.
Odlazak na psihoterapiju, posebno porodičnu, čini se da je u nađem društvu i dalje tabuizirano. Ipak, Minić kaže da se za 13 godina koliko je ona u ovoj praksi, situacija značajno promenila i da konsultovanje psihoterapeuta u rešavanju porodičnih problema, češće iniciraju žene.
Partnerski odnosi današnjice – komunikacija je površna, ne pričamo o osećanjima
Statistika tvrdi da nikada nismo imali više razvoda nego danas, a sa druge strane, psihoterapeuti i njihova praksa kažu da se i ne razvode ljudi toliko često, koliko su u tim bračnim zajednicama nezadovoljni. Razlog loših partnerskih odnosa, uglavnom leži u lošoj, nedovoljnoj i površnoj komunikaciji, kaže Minić.
„Često kažem svojim klijentima – kažite svoja očekivanja partneru. I stvarno se dešava da tek na psihoterapiji partneri po prvi put čuju šta njihov partner od njih očekuje i šta mu smeta. Mi smo bića promene i vi ne možete da budete isti na početku braka i posle 20 godina- menjamo se fizički, fiziološki, psihološki, godine i iskustva čine svoje i jako je važno reći, šta očekujete, šta vam smeta, šta vam godi. Brak je proces. Venčanje je događaj – a brak je proces koji traje. Proces podrazumeva promene u vremenu i prostoru. Ako mi ostanemo zaglavljeni u svojim očekivanjima sa početka braka, stvarno ćemo posle 20 godina imati neznanca pored sebe“ objašnjava psiholog i ističe da ne smemo da zaboravimo da nismo samo roditelji već i partneri a to je na neki način zasebna institucija.
Kult žrtve
Naše društvo prilježno neguje kult žrtve – ukorenjeno verovanje da majka mora da bude žrtva, supruga jednako žrtva, radnica mora da bude žrtvovana… Ako ne propadaš u jednoj od tih uloga, ne radiš nešto kako treba. Ako se žena usudi da podiđe sopstvenim potrebama i željama, da uradi nešto što joj pruža zadovoljstvo koje isključuje ostale članove porodice, okolina je neretko osuđuje. Najverniji poklonici tog kulta u velikom broju slučajeva su upravo žene.
„I tu govorimo o transgeneracijskom prenosu uverenja. Ne bi bilo loše da razmislimo kako je bilo našim bakama, majkama u tim ulogama. Nije im bilo dobro. Ni deci nije dobro ako majka uzme tu ulogu, jer će i oni najverovatnije preuzeti taj model i ponašati se na isti način. Nikome tu nije onda dobro. To je privid jer onda dobijamo neke epitete – „dobra majka“ , „majka mučenica“, „požrtvovana supruga“, „dobra domaćica“… To se društveno odobrava i biva prihvaćeno. Moramo da razbijemo to uverenje koje nam je dato u nasleđe. Žena ako je žrtva ona ne zna svoja prava, zanemaruje svoje potrebe, nema svoja interesovanja, guši ih vremenom i prosto nije srećna ni zadovoljna i kao takva, ne živi kvalitetan život i ne može da bude ni kvalitetan roditelj, niti partner, sestra, ćerka.“
Minić poručuje da moramo da budemo prijatelji sami sebi. Način na koji razgovaramo sami sa sobom (a svi mi, kaže, vodimo dijalog sa sobom), imena kojima se oslovljavamo u tim dijalozima, moraju da budu prijateljski. Ako tim imenima ne bismo oslovili prijatelja, ako te stvari ne bismo rekli njima, ne bi trebalo da ih govorimo ni sebi. Poručuje da svaki put kada krenemo da se ružimo, zapitamo sebe da li bismo to rekli nekome kog volimo. Ako je odgovor ne, prekidaj taj dijalog i započni novi.
Abortus – ozbiljna trauma za telo i za dušu
Briga o zdravlju je sastavni deo brige o sebi. Prevetnivni pregledi ali i preventivno delovanje na polju kontrole rađanja su za ženu od presudne važnosti. Mnogo toga je moguće preduprediti i poštedeti sebe traumatičnih iskustava. Abortus je ubedljivo najjače i nažalost najčešće traumatično životno dešavanje, a poprilično je jednostavno izbeći ga.
„I opet ovde govorimo o prevenciji i edukaciji. Koliko god izgledalo da nam je sve dostupno, pitanje je koliko žene o tome čitaju, koliko znaju šta može da im se desi i kako sprečiti sve to jer govorimo o ozbiljnoj traumi. Posebno je važno obrazovati mlade. Imamo crnu statistiku i po pitanju maloletničkih trudnoća“ dodaje Minić.
Ističe da čim se neko ponaša neodgovorno, znači da nema svest o posledicama svojih postupaka. Dakle – edukacija. Neprestana!
Kao sjajan primer edukativnog delovanja, Minić ističe radionice i tribine koje je organizovao Populacioni fond Ujedninjenih nacija (UNFPA).
„Imali smo sjajne radionice i tribine o nasilju koje su veoma korisne. Divna Nadica Đorđević je to organizovala u Gimnaziji u Kosovskoj Mitrovici. To je bilo lepo prihvaćeno, dobili smo dobre komentare i to e način da se širi glas o tome. Ono što je mnogo važno i što mi forsiramo na tim edukacijama, radionicama i tribinama, jesu indikatori nasilja, a to znači da pre nego što se nasilje desi, mi prepoznamo ko je potencijalni nasilnik i da se povučemo iz tog odnosa. Pored prepoznavanja, učimo ih kako se postupa u slučaju da se nasilje desi, gde se traži podrška. Radimo i na tome da ih obučimo kako da budu podrška jedni drugima u tim situacijama. Tu se puno toga radi i planirano je puno toga, pre svega u radu sa mladim ljudima što je ključ svega“ kaže na kraju naša sagovornica.
Ovaj medijski sadržaj, Radio Mitrovica sever realizuje u saradnji sa Populacionim fondom Ujedninjanih nacija (UNFPA).
