Osobe sa invaliditetom i roditelji dece sa poteškoćama u razvoju decembar mesec ove godine dočekali su apelujući na javnost da se uspostavi bolji servis za roditelje koji se nađu u situaciji da im je zbog stanja deteta, potrebna institucinalna podrška. Obzirnost građana takođe bi valjalo da je na višem nivou, a što se inkluzije tiče, ona se sprovodi u svim školskim ustanovama bez većih problema.
Ovo su informacije sa kojima je u javnost povodom Dana osoba sa invaliditetom, koji se obeležava u decembru, izašlo Udruženje roditelja dece sa smetnjama u razvoju „Podrži me“iz Kosovske Mitrovice. Inače ovo udruženja, kako je za program Radija Kosovska Mitrovica rekla predsednica udruženja Irena Rakić, broji oko 170 članova sa područja severa Kosova, plus porodice koje su prijavljene njihovoj kancelariji u Goraždevcu.
Inkluzija je proces koji podrazumeva aktivno uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovno školovanje uz manju ili veću pomoć ličnog asistenta. To je veoma human, sporovozan i izazovan proces kako za prosvetne ustanove, tako i za samu decu i roditelje.
„Imam u odeljenju drugaricu sa smetnjama u razvoju. Imala sam ovakvo iskustvo još u predškolskom, pa i kasnije u osnovnoj školi, tako da to nije ništa novo“ priča srednjoškolka Natalija, učenica Srednje medicinske škole u Kosovskoj Mitrovici.
Kaže da je zahvaljujući tome što se sa inkluzijom sreće od najmanjih nogu, to postalo nešto najnormalnije.
„Ne prihvataju svi to na isti način… Desi se ponekad da neko iza leđa počne da se podsmeva, ali mi drugari ne dopuštamo to. Invaliditet, na primer, ne bira. On ne mora da bude urođeno stanje i mi kao budući zdravstveni radnici to odlično znamo. Slepilo, gluvoća, gubitak nekog ekstremiteta, to može da se desi bukvalno bilo kome. Misliti ružno o osobama koje sa tim žive je invaliditet duše. E to je već težak hendikep“ kaže Natalija.
Na pitanje da li je ikada bila svedok nasilja nad takvim osobama,ona odgovara:
„Nisam nikada videla da ih bilo ko na bilo koji način maltretira i vređa u lice, ali i to tiho podsmevanje je nasilje, po mom mišljenju. Ne sme niko tako da razmišlja, posebno ne zdravstveni radnici“ kaže naša mlada sagovornica.
Njena drugarica Ana, ima slične poglede na ovu temu.
„Odreagovala bih bez razmišljanja kada bih videla da iko pokušava da ih povredi, bilo rečima – bilo fizički. Tu se ne razmišlja i to nikome ne sme da bude prihvatljivo. Ipak, kod nas se to ne dešava i mislim da imamo lep odnos svi sa svima. U osnovnoj školi smo imali par situacija gde bi se neko smejao na račun naših drugara sa smetnjama, ali bismo uvek odreagovali i posramili tog nekog ko bi vređao, što je dobro ja mislim. Makar da se zna da oni nisu sami i bez zaštite ako se i desi da je neko toliko glup i nevaspitan da ih povredi“ kaže Ana.
Mladi pokazuju visok stepen senzibilnosti na nasilje nad osobama sa invaliditetom što je utešno. Odrasli bi mogli da se sledeći njihov primer, dodatno angažuju i makar pomere auto sa spuštenog trotoara.
Ovaj sadržaj realizovan je u saradnji Radija Mitrovica sever i Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) na Kosovu.
