Šta više boli, udarac šakom ili pretnje, čupanje kose ili zadirkivanje, gurkanje ili strah da će biti objavljeni privatni razgovori. Iako fizičko nasilje nije ugodno, šljiva ili modrica često izazovu reakciju, ali sajber nasilje, tema ovog malog regionalnog istraživanja često ostaje zanemareno.
Sajber nasilje ili zlostavljanje digitalnim tehnologijama je u porastu, kako nam govori koordinator za savetodavne linije za decu “Plavi telefon“ Maja Kovačević.
“Mislim da je jako prisutno cyber nasilje kod nas u BiH i da se iz godine u godinu povećava broj dece koja su izložena nekim negativnim sadržajima na internetu odnosno opasnostima, i odredjena istraživanja na našim prostorima pokazuju da preko 90% dece svakodnevno koristi mobilne telefone i da su samim tim mnogo izloženija opasnostima. Ono što smo primetili kod nas na “Plavom telefonu“ je da se povećava broj poziva od strane dece upravo na temu cyber nasilja u ovom periodu. Kada poredimo period pre pandemije i sada naši podaci govore da smo imali 7 puta više poziva na ovu temu sada nego pre pandemije”, kaže Maja Kovačević.
Majinu tvrdnju potvrdila je i psihoterapeutkinja Maja Misira Rašić.
“Znam da deca prolaze kroz različite oblike, pogotovo sad sa onlajn nastavom je to preraslo više gde su ti grupni chatovi, grupna dopisivanja da li na viberu ili na nekom od tih školskih opcija, dobijete poruku kao “jesi glup“ ili nešto za šta se može reći “nije ništa“ ali detetu može smetati. Takodje znam za slučajeve gde su deca u punom poverenju poslala neke možda provokativne slike ili videe koje na kraju cela škola ili više dobije, možete samo zamisliti kakve posledice to ostavlja, koliko se dete povuče i tako dalje”, izjavila je za Bezvezni režim Maja Misira Rašić.
Sigurno ste i čuli za ime Kristine Kike Đukić, jutjuberke koja je nakon onlajn nasilja sebi oduzela život u 21.-oj godini. Nažalost ovaj slučaj je samo vrh ledenog brega, smatra novinarka i ekspert za medijsku pismenost Anamari Repić. Izveštavanje o ovoj tragediji je bilo revnosno zato što je Kika bila to što je bila- javna ličnost. Ali kako su novinari izveštavali? Iako ima pozitivnih primera, najuticajniji mediji prostački su se bavili senzacionalizmom.
“Ovaj slučaj je zapravo i ogolio sve probleme medija ali naravno i pristupa ovoj temi može se tako reći. Šta smo imali, imali smo da su se mediji bavili njenim životom, njenim izgledom, tražili su da tako kažemo dlaku u svemu, ukazivali su na sve njene neke ranije objave, nešto što bi moglo da bude atraktivno, nešto što bi moglo da u trenutku kada se ta tragedija desila, zapravo imali smo ponovno ukazivanje na te neke njene ranije atraktivnije postove i tako dalje. Takodje, bila je i potraga za tim krivcem, i to je bilo isto najaktuelnije a mnogo manje smo videli taj neki edukativni pristup, podizanje svesti. Bilo je zapravo evidentno da ono što stalno vidimo u tim tabloidima, žutoj štampi koja juri za klikovima, koja širi razne dezinformacije, da zapravo imamo sada sve to kroz ovaj primer”, kaže Anamari Repić.
Novinar Sladjan Tomić se bavio sajber bulingom, preventivno secirajući temu, ali najčešće govoreći o noj nakon slučajeva koji su uzbudili javnost, i to je, ako nam dopuštate zaključak, najveći problem po Sladjanovom mišljenju, jer novinar uvek sedi na klackalici izmedju marketinga i uredništva, odnosno svog vlastitog morala.
“Bilo je naravno slučajeva gde to radimo bez nekog povoda ali nažalost tek onda kada se u javnosti pojave primeri, slučajevi onlajn nasilja gradjani budu zainteresovani za te teme jer nekako, možemo mi raditi na bilo koju temu ali ako to niko neće saslušati, pogledati, kliknuti, otvoriti onda ne znam ima li svrhe raditi to. Moramo biti svesni da mediji, pogotovo nezavisni mediji žive od klikova, žive od toga što predaju svojoj publici, ako publika nije zainteresovana za odredjene teme onda je pitanje zašto trošiti resurse ukoliko će oni biti, pa možda grubo rečeno, bačeni. I zato te teme mi možemo raditi bilo kad ali moramo voditi računa o tome kad ćemo ih plasirati. U odredjenom trenutku javnost bude zainteresovana za određene teme, pa naravno te teme treba plasirati. Evo sad je na primer rat u Ukrajini pojeo sve teme i svaku vest, tako da u ovom vremenu nasilja na tlu Evrope i u ovom vremenu u kojem svi gradjani, naročito BiH strepe od posledica rata, pitanje je da li će bradjani kliknuti ili pogledati bilo šta drugo što nema veze sa ratom u Ukrajini”, kaže Tomić.
Sajber buling je izbrisao jasno naznačene granice izmedju mesta na kojima se dešava, vremena pa i identiteta. To predstavlja strašan problem, kako napominje Maja Misira Rašić, jer je neprijatelj ovaj put u kući i opasnost se eksponencijalno povećava u odnosu na onu kada se zlostavljanje dešavalo na ulici i prestajalo kada se predje kućni prag.
“Sad je problem sa sajber bulingom što ti dolazi u kuću, nema više ograničenja u kontekstu gde si, sad znači gde ti je trebala biti neka sigurna zona, neki safe zone, više ne postoji, uvek si online uvek si dostupan cyber bullying-u, može se desiti i kad si pored roditelja, sa prijateljima, uopšte više nema granica. Ima još jedan problem što je publika u slučaju cyber bullyinga puno veća, i što u suštini i kad ti nisi prisutan to se nastavlja i kad god se ponovo nakačiš dobićeš više informacija. Informacije su duže i većinom anonimne što ih i čini opasnijima, jer inače bi video nasilnika licem u lice, a ovako ni ne znaš ko je”, kaže Rašićeva.
Ako ste zaista toliko naivni da mislite da ispisane reči na ekranu ne bole kao fizički udarac, i da mentalno zdravlje pojedinca treba zauzimati drugo mesto, evo šta kaže sama nauka, progovorivši Majinim glasom.
“Svaka vrsta bullying-a može ostaviti posledicu na pojedinca, tu se javlja usamljenost, znači sam sam, nisam dovoljno dobar, nisam adekvatan, ne mogu da budem deo grupe, ne prihvataju me, nešto sa mnom nije u redu, znači kada krenemo od tih nekih verovanja možemo stvoriti problem sa nezadovoljstvom pripadanja, osećaj da će vas uvek neko napustiti, nepoverenje u vezama, nepoverenje u bilo kakvom odnosu, to je nešto što ostavlja dugoročne posledice”, dodaje Maja Misira Rašić.
Sanjati o tome države regiona delovati, rešiti problem buktinje zlostavljanja u kratkom roku pre nego društvo nastavi odmahivati glavom i oplakivati neke nove žrtve je pusti san. Anamari Repić smatra da je reakcija vlasti uz konstantnu edukaciju jedino rešenje, a dok se taj sistem ne počne praktikovati mladima ostaje možda i najpouzdanija linija odbrane, ona starateljska, roditeljska. Kako naglašava Maja Misira Radić, i sami roditelji se trebaju angažovati intenzivnije u prevenciji problema ali i vidanju rana.
“Ovo otvara mnoga druga pitanja, a to je da nadležne institucije treba da reaguju proaktivno jer kada se dodje do tužilaštva možda je i kasno. Zbog toga je važno da svi nekako deluju da bi onda nadležni organi regulisali to po odredjenim zakonima, da se pojednostavi procedura ukoliko neko želi da prijavi “online siledziju“, kaže Anamari Repić.
“To je zapravo sada ne samo u BiH već u celom svetu, gde se na cyber bullying kaže “proći će, bićeš jači“, u kontekstu “ajde, to je samo šala“, nije šala ako se svi ne zabavljamo, ako neko pati to više nije šala. Takođe pitanje je da li će neko ojačati, prebrodićemo to ali je potrebna podrška. Roditelji trebaju pružiti podršku, treba više da se uključe u život svoje dece, u kontekstu da mogu da prepoznaju znakove, da prepoznaju ako njihovo dete prolazi kroz nešto, ako saznaju da je žrtva treba pružiti podršku. Često je greška da se zapravo roditelji ljute ili burno reaguju verovatno iz odbrambenog mehanizma, ali često se tu izostavi podrška koja je detetu neophodna jer mi ne razvijamo traumu samo konkretno zbog dogadjaja već i zbog nedostatka podrške kroz tu traumu, zato što ostaje u nama”, smatra Maja Misira Rašić.
Potrebno nam je svima mnogo više empatije, ali i znanja.
“Ovaj problem društva je zapravo problem i tih samih roditelja, a i svih nas i koji nismo roditelji. Ali ajde da pretpostavimo kako roditelji reaguju jer verujem da je jako komplikovano od slučaja do slučaja, ali oni najčešće zapravo ne umeju, naravno to ne znači da nisu pismeni ili nešto već jednostavno, saću da kažem to ovako, ne umemo da isčitamo sve digitalne zamke, jer smo odrasli i roditelji u zaostatku nekakvom za svim tim trendovima, zaostatku za tim različitim oblicima komunikacija koje donosi taj digitalni svet. Vi sada imate situaciju da ono što vaše dete radi na Tik toku- vi to ne umete. To je i problem, ta devojčica, devojka zapravo koja je to nešto radila, na taj način zaradjivala- to njeni roditelji ne umeju da rade ili jednostavno nemaju vremena ili rade nešto drugo u životu i nemaju ni dovoljno vremena da kontrolišu to sve, da se edukuju, da otkriju sve te zamke koje nudi online svet. Zato postoji taj neki problem, zato se roditelji iznenade kada se nešto desi, ali ipak pošto roditelji generalno o životu znaju mnogo više od svoje dece. Zato je važno da sve ono što bi savetovali svoju decu za bilo koje druge životne probleme, to isto primene i kada je prisustvo dece u digitalnom svetu u pitanju, kaže Anamari Repić.
Iako ne postoji priručnik za odbranu od cyber bullying-a, sama psihologija preporučuje odredjene strategije i odgojne smernice koje mogu pripremiti decu, mlade i odrasle na odbranu protiv cyber bullying-a. Zato svi sad obratite pažnju, ovo je možda i najvažniji deo ovog razgovora.
“Moramo poznavati svoje dete, da primetimo promene u raspoloženju, da primetimo da li nešto krije, da li se nečeg stidi jer i stid je često emocija koja se ispoljava u toku bullying-a. Roditelj treba uspostaviti odnos poverenja sa decom, moraju naglasiti koliko im je bitno da se deca osećaju sigurno, da im žele sigurnost, naravno da imaju svoju privatnost ali da je bitno da dele informacije da bi ih zaštitili. Dete treba da zna da se ima kome obratiti, treba da postavi sebi granice i da zna koje su granice. Dete treba učiti da komunicira, komunikaciji koja bi mogla da spreči da postane žrtva. Takodje mogu da igraju igru uloga sa decom, ako se bullying desi kako bi se ponela jer samo ignorisanje nekad ne deluje. Ulazak u konflikt isto tako nekad ne deluje. Znači zavisno je od situacije do situacije kako ćemo reagovati”, smatra Maja Misira Rašić.
Ona dodaje da “Ako je cyber bullying u pitanju roditelj treba, pogotovo jer su informisaniji i više znaju o tome, razgovarati sa decom da sačuvaju sve poruke kao eventualni dokaz jer se to može tražiti da li od škole, roditelja ili čak u policiji kao dokaz uznemiravanja i maltretiranja. Decu još možemo naučiti da oni nisu krivi ni za šta šta im se dešava, da to što su žrtve nije njihova krivica, pružiti emocionalnu podršsku, razgovarati o emocijama kroz koje prolazi i validirati ono što osećaju. Zapravo proći sa njima kroz to da bi se soetili da negde pripadaju i da ih neko idalje voli” zaključuje Maja Misira Rašić.
Cyber bullying je neprijatelj o kojem tek učimo, zlostavljanje ulazi čak i u totalno nevine sfere, čak i poput običnog online igranja.
Ako želite da izvučete bilo kakav zaključak iz ove priče, neka to bude ovaj: Ako ste žrtva, niste sami, niste loši, niste krivi, nikako ne pomišljajte da ste manje vredni. Ako ste deo društva moramo raditi zajedno na rešavanju ovog problema, ne smemo ćutati niti osudjivati bilo koga, čak ni agresora, već analizirati, razumeti i zaustaviti to ponašanje. A ako ste bully zbog kojih i snimamo ovu celu priču, znajte ovo, volimo vas, ne želimo vam zlo, ali krug se steže i takvom će ponašanju doći kraj. Na vama je da izaberete želite li da kazna bude moralna, ili pravna.
“Produkciju ovog priloga je podržao British Council. Sva mišljenja i stavovi izneseni u sadržaju ne predstavljaju nužno stavove British Council-a.“
Izvor: Radio Goraždevac
Foto: Pexels ilustracija
