Kosovo ima jako nizak standard kada je u pitanju poštovanje ljudskih prava u odnosu na zemlje Zapada, kojima kosovsko društvo teži da se prikloni. Ljudska prava se na Kosovu krše prvenstveno prema onima koji treba da budu najzaštićeniji, saglasni su sagovornici Radija Kontakt Plus.
Iako zakon štiti ljudska prava, u praksi to često nije vidljivo, a tome najpre doprinose političari, ukazuju naši sagovornici povodom Međunarodnog dana ljudskih prava.
„Ljudska prava na Kosovu se gaze tamo gde su prvenstveno političke, kulturne, etničke i verske manjine, osim možda ateista koji su jedna velika manjina na Kosovu. Oni su najbrutalniji i na neki način drže vlast na Kosovu. Ponekad gaze i prava verskih zajednica, što izgleda jako apsurdno – da oni koji su najveća manjina, zapravo gaze ljudska prava onih koji su u većini“, smatra politički analitičar prof. dr Nedžmedin (Nexhmedin) Spahiu.
Pored brojnih izazova, Kosovo ima poteškoće u poštovanju osnovnih ljudskih prava kada je u pitanju tretman prema nevećinski etničkim zajednicama, u prvom redu od strane institucija, ukazuje direktor nevladine organizacije “Aktiv”, Miodrag Milićević.
Izdvaja problem poštovanja jezičkih prava, imovinsko-pravnih odnosa, povratka raseljenih, kao i kvote u zapošljavanju.
„Široka je lepeza tih problema koji su izazovi na institucionalnom nivou i koji sasvim sigurno moraju da se rešavaju po prioritetima, koji su poznati ne samo institucijama, nego i nama koji se dugo godina bavimo ovom problematikom“, kaže Milićević.
Nesprovođenje Zakona o upotrebi jezika, naši sagovornici izdvajaju kao jedan od gorućih problema. U prilog tome govori činjenica da mnoge lokalne i međunarodne organizacije godinama unazad ukazuju na ovaj problem, kako na lokalnom, tako i na centralnom nivou.
„To je jedna od tema koja je dominantna duže od decenije i kosovske institucije u tom smislu imaju ozbiljan izazov kako da odgovore na potrebe, pre svega srpske zajednice. Poznato je da su srpski i albanski jezik ravnopravni, makar kada je kosovski ustav u pitanju. Međutim, tu leži ključna problematika – da se ta prava poštuju samo i isključivo na papiru, dok se u praksi dešavaju različite povrede kako ustava, tako i zakona, ali i određenih administrativnih uputstava koji zahtevaju jači pritisak nas kao civilnog društva, ali i međunarodnih aktera. Postoji ozbiljno nepoštovanje, odnosno nedostatak volje ključnih političkih aktera, da poštuju ono što je zakonski napisano“, navodi Milićević.
Analitičar Nedžmedin Spahiu smatra da ni srpska ni albanska strana ne poštuju u dovoljnoj meri Zakon o upotrebi jezika.
„Ugrožena su i prava Albanaca, jer iako je po kosovskim zakonima dvojezičnost zagarantovana na čitavom Kosovu, u severnim opštinama ne možemo videti da postoje imena ulica na oba jezika. Sa druge strane, i po zakonima Republike Srbije za autonomnu pokrajinu Kosovo, zagarantovana je dvojezičnost, ali i to se ne sprovodi.“
Prema rečima naših sagovornika, sve zajednice na Kosovu se suočavaju sa problemom poštovanja njihovih osnovnih ljudskih prava, neke manje, a neke više.
Spahiu smatra da su trenutno Bošnjaci najnezaštićenija i najugroženija etnička manjina na Kosovu, jer, kako kaže, nemaju matičnu državu koja bi ih štitila.
„Iako nisu najmanja manjina, ipak nemaju potporu, nemaju matičnu državu koja se ističe. Bosna postoji kao država de jure, ali ne postoji de fakto. Bosna nije priznala Kosovo, nema neke odnose sa Kosovom, niti je zainteresovana da štiti položaj bošnjačke manjine na Kosovu. Tako da je to, po mom mišljenju, najnezaštićenija i najugroženija manjina“, uveren je Spahiu.
Dodaje da je nakon Bošnjaka, najugroženiji položaj Roma, Egipćana i Aškalija.
„Ipak postoje neke međunarodne organizacije koje štite njihova prava. Mogu reći da su u boljem položaju od Bošnjaka.“
Što se tiče prava Srba, Spahiu kaže da iza njih postoji država Srbija i međunarodna zajednica „koja je osetljiva na prava Srba“, a kada je u pitanju politička situacija, dodaje, tu postoje određeni mehanizmi koji ih štite.
„Druga stvar je što Srbi na Kosovu imaju autonomiju u 10 opština. Svaka od tih opština je jedna autonomna država unutar države. Za sever se ipak ne može reći da su ugrožena prava Srba.”
Ipak, priznaje da su najugroženija prava onih Srba koji žive u opštinama sa albanskom većinom. Međutim, prema njegovim rečima, to nije zasnovano na međuetničkoj osnovi.
„Recimo, kada pokradu nekog Albanca u opštini sa albanskom većinom, ako taj neko nema nekog u policiji ili sudstvu i njegova prava su ugrožena. Jednostavno institucije ne reaguju kako treba. To je način na koji funkcioniše kosovsko društvo, i to je dokaz niskog standarda ljudskih prava na Kosovu“, podvlači Spahiu.
Upoređujući poštovanje ljudskih prava, Miodrag Milićević ne umanjuje ugrožen položaj svih manjinskih zajednica na Kosovu. Mišljenja je ipak da su Srbi ti čija su prava najugroženija, naročito po pitanju povratka raseljenih.
„Ukoliko konkretno pričamo o nekim problemima koji nas prate duže od decenije, nesporno je da su prava Srba na Kosovu, odnosno svih onih raseljenih lica koja nisu imala suštinski pravo da se vrate u mesto odakle originalno potiču, možda čak i jedna od najugroženijih unutar zajednica. Dakle, u suštini institucije u nedovoljnoj meri poštuju generalno prava nevećiniskih zajednica na Kosovu, sa posebnim fokusom na srpsku zajednicu, koja nažalost nakon dvadeset godina nakon okončanja konflikta nije bila u mogućnosti da se vrati na prostore odakle originalno potiče.“
Spahiu i Milićević su saglasni da trenutno nema političke volje za unapređenjem poštovanja ljudskih prava, te da svi akteri u društvu treba da se uključe kako bi se takvo stanje poboljšalo.
“Jednostavno treba podizati nivo svesti društva. Bez poštovanja ljudskih prava, prava manjina – političkih, etničkih, kulturnih, verskih, ugrožena su prava svih. To je jedino moguće podizanjem nivoa svesti kroz obrazovanje“, zaključuje Spahiu.
„Neophodna je mobilizacija ne samo civilnog društva, nego svih aktera, kako lokalnih tako i međunarodnih, kako bi se izvršio dodatni pritisak na institucije i ključne nosioce politika na Kosovu, da bi ispoštovali u celosti ono što jeste slovo zakona. Svaki izgovor koji se traži zbog nedostatka kvalifikovanih kadrova, jeste zapravo nedostatak političke volje da se implamentira nešto što je već izglasano i potvrđeno u parlamentu“, poručuje Milićević.
Deseti decembar se u svetu obeležava kao Međunarodni dan ljudskih prava po datumu usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine.
Izvor: Radio Kontakt Plus
