Rezime 10. Grafesta: O ljudima – tačkama, zaglavljenima među tačkama i salutiranju intelektualnom korpusu Kosova

Jubilarni deseti Grafest održan je od 29. novembra do 1. decembra.

Nakon odgledana tri aktuelna, reprezentativna filma svetske dokumentaristike, a potom i 25 sadržaja u takmičarskom delu programa, posle sati provedenih sa rediteljem i producentom Borisom Mitićem, njegovim kolegom Milošem Ivanovićem (ove godine članovima žirija) i sa ljudima iz Beldoks festivala, saznali smo nešto, što bi trebalo da se zapamti.

Ponajpre, shvatili smo da autori sa Kosova i Metohije i dalje zaziru od klasičnog dokumentarca. Zašto je to tako? Razlog je prilično jednostavan. Na Grafestu se u ulozi takmičara uglavnom pojavljuju novinari. Pod pritiskom dnevnog izveštavanja, mnoštva događaja i projektom predviđenih rokova (jer se gro medija na Kosovu i Metohiji finansira projektno) malo je prostora za kreativnost i potpuno predavanje osmišljavanju i realizaciji nekog kompleksnijeg sadržaja, što dokumentarac svakako jeste. Imajući to u vidu, poštujući težinu novinarskog posla i manjak vremena, pravimo mali priručnik koji može pomoći nekim budućim učesnicima festivala.

Šta smo naučili od Mitića i Ivanovića, a veoma je važno za učesnike budućih Grafesta?

Dokumentarni film baš kao i televizijska forma, pruža informaciju, ali je ne saopštava sa novinarskog deska. Ta informacija mora da bude stilizovana, da se kreće u suptilnijem diskursu, što znači da je neophodno izaći iz krutosti novinarskog izražaja.

Dakle, novinar, ako želi da se oproba u dokumentaristici, mora da izađe iz ustaljenih, naučenih šablona, ali je izuzetno poželjno da izađe i iz kadra. Ne mora, mada može, da svoju kreaciju napusti i glasom. Informacija koju želi da pošalje, priča koju želi da ispriča, ne mora da bude očigledna. Dokumentarac je slojevit. Pričaš na bezbroj načina i nivoa. Bojama. Slikama. Tišinama. Smelim odabirom zvukova i opet tišina. Sve što postoji, govori. Sve što snimiš, moraš da znaš da ukrotiš idejom. Ti držiš bič. Ne daj da tebi sagovornici diktiraju tempo.

Ne boj se simbolike. To što se priča o slatkoj breskvi, ne znači da u kadru ne može da ti bude slonče, samo ako ti znaš zašto. Ali stvarno moraš da znaš zašto. A celokupni kontekst priče mora da bude takav da i ja koji gledam, bez problema mogu da ukapiram šta radiš, kakvu igru igraš. Moraš da me držiš za ruku čvrsto i da me vodiš crvenom linijom svoje ideje.

Ne dajte da muzika u filmu nadjača smisao. Ne pojačavajte muziku u podlozi. Ne podvlačite ceo film muzikom, naročito ne repetitivnom. Ako je već ima, a ne mora da je ima uopšte, njeno prisustvo mora da radi za tvoju ideju. Muzika je moćna umetnost. Samodovoljna. Kao takva, može da bude ozbiljan remetilački faktor vizuelnom. Znači, sa njom oprezno, kao sa solju.

Ne postoji ništa o čemu je nemoguće napraviti dokumentarni film. Postoji ništa, o kojem je Mitić napavio film. Zove se „IN PRAISE of NOTHING“.

Budžet je bitan da biste imali od čega da živite. Nije potreban da biste napravili dobar dokumentarac. U dokumentaristici veoma lako može da se desi da redosled bude obrnut. Napravite film sa minimumom budžeta, a onda vam on tako siromašan ulaganjima i kontaminiran idejom, napuni budžet. Prilično prosto. Dokumentarac je kraljević maskiran u prosjaka. Daš mu pola svog parčeta hleba, on ti uzvrati kraljevskom trpezom.

Kako bi se kvalitet televizijskih formi poboljšao,  važno je da priče budu zaokružene,  kompletne. Da je novinarski posao u njima odrađen do kraja. Da znate da prepoznate momenat u kome počinjete da preterujete. Ovde više, stvarno znači manje. U želji da priču učinimo zanimljivijom, lako se može desiti da je ugušimo mnoštvom informacija, likova i dužinom trajanja.

Sklonite se iz kadra. Niste tu potrebni, sem ako se radi o živom uključenju u program ili ste prezenter Dnevnika. Ili opet, vaše prisustvo ima neki viši smisao.

Klonite se ispranih tema i konvencionalnog pristupa istim. Tako je sigurnije. Ako već hoćete da se uhvatite u koštac sa njima, moguće je na zanimljiv način obraditi čak i takve motive, ali je neophodan drugačiji rez. Iz drugog ugla.

Neka kadar bude promišljen. Osmišljen. Ne nasumičan. Ne prema snimateljevoj volji ili bezvoljnosti. Sve je bitno. Za današnje vesti možda nije, ali za pobedu na festivalu – jeste.

Bolje ne šalji ništa, nego nešto što će iskompromitovati  – ne kvalitet, već u ovom slučaju, maksimalni domet tvog rada. Posebno ako znaš da možeš više, ali samo nisi imao vremena.

Šta smo saznali iz autorskih radova učesnika Grafesta 2021?

„A zamisli da su ih samo bacili sa puta??? Da ih nismo našli….. Ovako bar znamo gde su im grobovi…“

Ovu rečenicu u reportaži Zaboravljeni (autorke Ane Marković – trećeplasirane na ovogodišnjem Grafestu) izgovara Zorica Petrović, majka Marije i Nikole, koji su sa 15, odnosno 17 godina, sa svojom bakom, poginuli u Lužanima, kod Podujeva. Bili su u autobusu koji je pogodio NATO projektil, 1. maja 1999.godine. Tada je poginulo 40. ljudi.

Saznajemo da na spomen ploči, koju su kod mosta podigle kosovske vlasti, stoji ime trideset jedne albanske žrtve. Sve srpske žrtve označene su pod 32… Baš tako. Broj i tri tačke. Tabla je postavljena nedavno. Prošlo je više od dvadeset godina. Srpske žrtve su redni broj i tri tačke. Ceo Grafest može da stane u taj jedan kadar. Sav čemer ovoga sveta u tu jednu rečenicu koja je trebalo da zvuči kao uteha, ohrabrenje…“Mi bar znamo gde su im grobovi…“ Horor. Kažu da im niko ne dolazi ni čašu vode sa njima da popije. I tri tačke… Sve će to narod pozlatiti.

Davorova majka je akter drugoplasiranog ostvarenja „Čekajući Davora“. Ona je ta zbog koje Zorica Petrović izgovara pomenutu rečenicu. Ona ne zna gde je Davor, ali zna gde nije već duže od dve decenije. Davor nije jedna od tačaka. On je u onom jezivom međuprostoru između njih.  Ovaj autorski rad Radmile Todić Vulićević  potvrđuje gore ispredavanu lekciju o budžetu…. Jedan kadar, jedno lice, jedan glas, jedan bol koji te spiralno uvlači u sebe. Nema drame. Nema histerije. Samo čekanje.

Prvoplasirani Rastko Šejić donosi „Na veslu priču – Pozdrav pesniku“. Da li Šejićevi sagovornici znaju da veslaju, to niko sa sigurnošću ne može da tvrdi, ali znaju da misle i znaju da pričaju kosovsku priču iz jedne divne, verovatno i neočekivane perspektive, a koja pokazuje da na Kosovu i Metohiji postoji pokretačka, i te kako živa intelektualna misao. Šejić ju je koncentrovao. Šejić je pozdravio pesnika i kroz taj pozdrav, salutirao celom srpskom mislećem korpusu Kosova i Metohije. Veoma značajno u trenutku kada je on skoro pa nevidljiv ostatku srpske javnosti.

Žiri je posebno istakao važnost toga što je Šejić verovatno jedini autor koji je za potrebe festivala, promišljeno i pažljivo jedan pozamašni ciklus emisija, sveo na posebnu, nezavisnu celinu i time pokazao poštovanje prema Grafestu. Salut Grafestu.

U Gračanici nas je ove godine dočekao prvi sneg i deseti Grafest. Prvo je važno za našu ličnu istoriografiju. Drugo, za kolektivnu. Lični doživljaj, indivudualna tuga, intima koju razvijamo jedni sa drugima, svako za sebe prema kosovskoj mitopoetici i kosovskoj relanosti, uz svo poštovanje kolektivnog opštenarodnog konteksta, jeste ono što nas čini živima. Pusti čoveka da priča. Naučićeš svašta.

Salut desetom Grafestu.

Izvor: Radio Mitrovica sever

Foto: Dom kulture “Gračanica”

Comments