Nove ili obnovljene povratničke kuće pored starih ruševina u selu Rudice, ali dimnjaci otkrivaju sve. Retki su oni na čijem se kućnom pragu može videti život.
Žarko se vratio pre 12 godina. Tu će biti, kako kaže, sve dok treba da brine o svom ocu, koji se vratio par godina pre njega.
„U Rudice je nekad bilo lepo, imalo je svega, sada ništa. Sad posejemo kukuruz, više bacimo semena nego što rodi kukuruza. Dakle nema života, a nema ni ljudi. Nema sa kim da sediš, nema sa kim da se zezaš, pošališ“, kaže Žarko Dašić u izjavi za Radio Goraždevac.
Do 1999. godine, u selu Rudice bilo je 30 srpskih kuća. Sada, samo sedam povratničkih porodica. Među njima je i Ratka, koja brine o dvoje unučadi.
„Kao što vidiš nema od čega da se živi. Ali preturamo se, malo socijala, malo bašte, mučim se boga mi, ali moram da se mučim, znate sami deca su tu“, kaže Ratka Dašić za Radio Goraždevac.
Već više od dve nedelje deca nisu išla u školu udaljenu 10 kilometara. Razlog je, kaže Dejan Dašić, problem oko plaćanja prevoznika.
„Sad šta je tu problem među njima tamo to najbolje zna kancelarija (za Kosovo i Metohiju) i opština. Oni su odgovorni i oni treba da obezbede deci prevoz za školu“, kaže Dašić.
Dečji smeh i vika su, kaže Dejan, ono što ih razlikuje od većine povratničkih sela u opštini Klina.
„Mnogo nam je teško. Deca ovde nemaju igralište, nemaju druženje. Devet kilometara im je igralište, tamo u Osojanu gde idu u školu“, kaže Dejan Dašić za Radio Goraždevac.
Iako ih u Rudicama ima malo, ostala povratnička sela su, kaže, sela staraca. Dok se najmlađi igraju, odrasli razmišljaju kako dalje. Retki imaju posao, većina živi od socijalne pomoći ili malih penzija, a zima je tu.
Izvor i foto: Radio Goraždevac
