Dobitnica ovogodišnje nagrade “Milutin Bojić” Aleksandra Jovičić bila je gost Privatnog kulturnog centra “Akvarijus” u Kosovskoj Mitrovici.
Povod za razgovor sa pesnikinjom bila je njena nova knjiga “Naše male smrti” koja je objavljenja u izdanju beogradske Književne radionice “Rašić” protekle godine.
U programu su pored autorke učestvovali i pesnik Žarko Milenković, književni kritičar Aleksandar Dunđerin dok je stihove iz pomenute knjige kazivala Lidija Nikolić.
Književni kritičar Aleksandar Dunđerin smatra da je Aleksandra Jovičić jedan od novijih glasova srpske književnosti na Kosovu i Metohiji koji su se paralelno pojavili u drugoj deceniji 21. veka a nisu geneneracijski srodni.
“Aleksandra Jovičić govori o čoveku bez domovine i nesumnjivo je da to mora biti neki unutrašnji osećaj, jer je ona rođena u Prištini a odrasla je u Orahovcu, a nakon toga je diplomirala svetsku književnost u Beogradu. Aleksandra Jovičić nije samo pesnikinja, već ona objavljuje i priče i ono što je dosta karakteristično za nju je naravno da je ona jedna od retkih pesnikinja sa Kosova i Metohije koja je prisutna van granica Srbija, jer je prihvaćena i u Bosni i Hercegovini. Reč je o jednoj potpunoj promeni perspektive, kako se gleda na srpsku poziju na Kosovu i Metohiji danas. Ono što je bitno kada govorimo o takvom preokretu, dugo vremena od devedesetih, srpska književnost se negde zatvorila i bila je uljuljkana u te rodoljubivo-sentimentalne tonove, što naravno nije nužno loše, ali je ona bila prilično arhaična i zastarela a bila je u romantičarskom duhu, koji nije bio primeren duhu vremena i to je jedan korak unazad. Ta poezija je nažalost afirmisana širom Srbije, a nju su prihvatili i svi kritičari i ona je postala dominantna” ističe Dunđerin.
Autorka knjige Aleksandra Jovičić kaže da je nagrada “Milutin Bojić” za nju od velikog značaja, jer predstavlja priznanje da je na pravom putu a da je njen rad dobar i kvalitetan.
“Nagrada “Milutin Bojić” je za mene jako važna jer je to nagrada za treću zbirku pesama u kojoj sam krenula nekim novim pravcem i obrađivala sam neke nove teme i motive, tako da mi je to neka potvrda da sam na dobrom putu i da je to što sam uradila dobro i kvalitetno. Nagrada je jako važna, i to sam u više navrata ponovila, zbog trenutne situacije u izdavaštvu zbog korona virusa. Manje je novca u izdavaštvu, manje je novca za pesničke knjige a nagrada podrazumeva štampanje rukopisa tako da mi je bilo mnogo lakše da na ovaj način dođem do štampanja knjige” kaže Jovičićeva.
Ona dodaje da je promocija knjige bila planirana prošle godine ali je nepovoljna epidemiološka situacija pomerila datum promocije na maj ove godine.
Književni kritičar i pesnik Žarko Milenković kaže da zbirku pesama “Naše male smrti” možemo posmatrati kao knjigu ostataka bivše sreće, knjigu sećanja na raniji život, knjigu o gradovima, svetovima, stvarima i bićima kojih više nema, ili ih nema na onakav način na koji su postojali, a uticali su na pesnički svet ove zbirke.
“Duga senka prošlosti”, koja se nadvila nad ovom pesmom Aleksandre Jovičić, uticala je na njen doživljaj sveta, na njen bivši i sadašnji život, na pogled sa kojim će ići kroz budućnost, na sve ono što čini život i što će ga činiti. “Samo ono što neprestano boli ostaje u pamćenju” istakla je nemačka naučnica Alaida Asman u tekstu “O metaforici sećanja” a ovu zbirku pesama Aleksandre Jovičić ispisala je bol, smatra Milenković.
“Ta bol koja razara, koja proždire sve pred sobom. Bol i sećanje na njega. Nesreća, patnja, sećanje, traume, to je ono što ovu zbirku ispisuje i određuje joj smisao i značaj” navodi Milenković.
Zbirka pesama “Naše male smrti” Aleksandre Jovičić podeljena je u tri ciklusa “Krhotine života”, “Magle” i “Naše male smrti” a otvara je uvodna pesma “Apatrid” iz koje se mogu izvesti poetičke premise koje sačinjavaju ovu zbirku. Određujući svog lirskog junaka kao “apatrida”, čoveka ili ženu bez domovine, Jovičićeva veoma snažno markira sve one identitetske tačke koje “bezdomnost” nosi sa sobom. Tuđin koji gazi po tuđinskom kamenju i “kamenje koje prezire tuđina koji po njemu gazi” i koje ga odbacuje isto kao i ljudi koje usput sreće.
“Čovek bez domovine ne može da pronađe hlad jer i drveće sklanja svoje grane. Čovek bez domovine je ptica posečenih krila zauvek onesposobljena da leti, da doseže visine, već je uvek prikovana za tuđe tlo, da bi po njemu pogureno išla”.
Lirski junak Aleksandrinih pesama je u posmatranju sebe dok se seća. A prostor sećanja je sastavljen od komadića “bivše sreće” i mnogo prošle i sadašnje patnje, strahova, zla i trauma. Njene pesme iz zbirke “Naše male smrti” su film od slika iz života.
Ciklus pesama “Krhotine života” sačinjavaju pesme koje upućuju na direktne razloge patnje lirskih junaka. U njemu nas autorka vraća u period detinjstva koje je neobično i ispunjeno nadilazećom jezom, koja se tada nije najbolje shvatala, i koja je došla tako neočekivano, gotovo iznenada. U ovom ciklusu su isprepletene sudbine junaka pesama kroz dramu kolektivnog i individualnog stradanja i patnje.
“Prošlost i sadašnjost se prepliću, formirajući na taj način krug od sećanja na bivši život i na neizvesnost koju sa sobom nosi budućnost. U post traumatskom veku, u kojem se danas nalazimo, praksa sećanja i teorija sećanja tesno su isprepletene. Mi takoreći posmatramo sebe dok se sećamo. Individualno i kolektivno sećanje sve se manje shvataju kao spontani, prirodni ili sankrosanktni činovi, a sve više kao socijalne i kulturne konstrukcije, koje se vremenom menjaju i imaju vlastitu istoriju.” kaže Milenković.
U pesmi “Lazarice” taj spoj sećanja na bivše i sadašnjost trenutka izveden je gotovo perfektno, dodaje Milenković. Drevni običaj da deca na Lazarevu subotu u metohijskim mestima, idu od kuće do kuće i pevaju pesme koje se nazivaju “Lazarice” i kojima se blagosiljaju kuća, ukućani i sve ono materijalno i nematerijalno, gubljenjem doma se gasi, te se lirskom junaku pričinjava da ih čuje i u svom sadašnjem životu kada se nalazi daleko od kuće.
Sledeća dva ciklusa “Magle” i “Naše male smrti” su u dosluhu sa prvim ciklusom. Ako je prvi ciklus glas iz prošlosti, “lirsko ja junaka koji se seća”, drugi i treći ciklus su glasovi iz sadašnjosti iz “nemesta”, jer kako Mark Ože u knjizi “Nemesta” piše: “Ako se mesto može definisati kao identitetsko, relaciono i istorijsko, onda će prostor koji se ne može definisati ni kao identitetski, ni kao relacioni, ni kao istorijskli biti nemesto”.
Aleksandra Jovičić rođena je 1986. godine u Prištini, a odrasla je u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, a magistrirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru.
Objavljivala priče, pesme i eseje u regionalnim i inostranim zbornicima i književnim časopisima. Poezija joj je prevođena na engleski i arapski jezik. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Na Literarnom konkursu u čast Rada Drainca 2018. godine dobila je prvu nagradu za esej. Dobitnica je druge nagrade na konkursu „Ulaznica 2020“. Zbirka pesama Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina. Zbirka pesama Naše male smrti objavljena je u izdanju Književne radionice Rašić 2020. godine.
Urednica je elektronskog časopisa Libartes. Živi i radi u Lešku nadomak Leposavića.
Zbirku pesama “Naše male smrti” moguće je kupiti po ceni od 500 dinara u Privatnom kulturnom centru “Akvarijus”.
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
