Na početku 2020. godine izgledalo je da bi “kosovski čvor” konačno mogao da počne da se otpetljava. Gledali smo ofanzivu SAD, sklanjanje “neposlušnih”, susrete, sastanke, odlazećeg predsednika Amerike koji se i lično uključio u celu priču, ali se godina, kada je reč o Kosovu, završila tamo gde je i počela – još jednim padom kosovske vlade.
U praksi, to znači da će još neko vreme proći do nastavka dijaloga Beograda i Prištine jer sada, pred kraj godine, opet nije jasno ko će ga voditi kada je u pitanju prištinska strana. Jedino se zna da to više nije bivši kosovski predsednik Hašim Tači, koji je već dva meseca u pritvoru u Hagu.
Da li će to biti odlazeći kosovski premijer Avdulah Hoti, čija je kabinet prestao da postoji pred sam kraj 2020, ili pak neko iz njegove stranke, rano je reći, isto kao što je rano vratiti njegovog prethodnika Aljbina Kurtija među glavne igrače na političkoj sceni.
Tako je, osim pandemije korona virusa, stalno prisutna politička kriza na KiM još jednom sve do sada učinjeno vratila nekoliko koraka unazad, poništila doskorašnje napore obe strane, ali ne samo njih.
U celu priču su uključene i SAD koje su u protekih nešto više od godinu dana velike nade i angažovanje uložile u rešavanje ovog višedecenijskog problema, ali i EU koja je ove godine prvi put imenovala i specijalnog izaslanika za dijalog Beograda i Prištine.
Sve to zajedno je, u drugom delu 2020. godine dovedeno u pitanje, a razlozi su se samo nizali, jedan za drugim.
Prvi pad vlade na KiM
Kosovska vlada formirana je, mnogi će reći, na mišiće, uz “natezanja” koja su trajala mesecima, a na njeno čelo došao je Aljbin Kurti. Međutim, ti pregovori oko novog kabineta, potrajali su duže nego što je on proveo na vlasti, tek dva meseca, kada mu je deo partnera, pre svega oličenih u DSK Ise Mustafe, ukazao nepoverenje.
Delom, razlog tome bio je i pritisak od strane SAD na Kurtija da se ne inati, da ukine takse na robu sa Srbijom i da, između ostalog nastavi razgovore Beograda i Prištine. On je pak imao drugačije ideje, koje su ga na kraju ekspresno odvele sa vlasti.
Nju relativno brzo formira DSK na čelu sa Avdulahom Hotijem, uz podršku Ramuša Haradinaja. Još tada je deo javnosti govorio o tome da je ta vlada oročena, što će se i dogoditi na kraju ove godine.
Ni ovde sve nije bilo kao po loju. Hoti se sa svoje strane stalno susretao sa zahtevima koalicionih partnera, ali i drugih, da sa Beogradom nema ni o čemu drugom da se razgovara, samo o priznanju Kosova kao nezavisne države.
On je pokušavao da balansira između tih, ako se Beograd pita nerealnih zahteva, i onih nešto realnijih koji je srpska strana ispostavila – formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO). O svemu tome se pričalo što zvanično što nezvanično, ali je na kraju priče i na krahju 2020. sve ostalo kao i na njenom početku – bez, priznanja, bez ZSO i tek sporadičnim pomakom kada su u pitanju tehnički detalji Briselskog sporazuma.
Američki zamah i Trampov pad
Američki zamah koji datira još od 2019., kada su se tamošnje, sada već odlazeće vlasti oličene pre svega u liku i delu Ričarda Grenela uključile u rešavanje kosovskog problema, činio se da bi mogao da urodi plodom.
On lično je inicirao veliki broj sastanaka, dolazeći i u Beograd i Prištinu, sa jednom osnovnom idejom – ekonomskom saradnjom. Iako je retko kada pominjao potencijalno rešenje, ili kako bi sporazum dve strane trebalo da izgleda, jasno je da SAD nisu na ovom pitanju insistirale tek tako.
Naime, jedan deo javnog mnenja u tome nije video isključivu brigu za sudbinu ovog dela Balkana, već pokušaj izvojevanja još jedne spoljnopolitičke pobede Donalda Trampa u susret izborima na kojima je, videće se kasnije, ipak izgubio.
Ni korona Amerikance u tome nije sprečila, tako da su već u prvoj polovini godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić i doskorašnji kosovski predsednik Hašim Tači trebalo da otputuju u Vašington. Ali, onda se desila opštužnica protiv njega, i on je ostao van igre.
U SAD ipak putuju Vučić, a sa prištinske strane Avdulah Hoti, koji u Beloj kući potpisuju takozvani Vašingtonski sporazum, gde je ponovo akcenat na ekonomiji i infrastrukturi, ali i na stvarima koje je deo javnosti shvatio kao ustupke SAD, poput otvaranja ambasade u Jerusalimu, otklon od Kine kroz odbijanje 5G mreže i Rusije kroz diversifikaciju energije.
Pobeda Bajdena menja kurs?
Sve ovo potrajalo je do izbora u SAD, tačnije do objavljivanja rezultata po kojima je novi predsednik Amerike Džozef Bajden.
Očekivano, odmah se postavilo i pitanje odnosa prema Balkanu, a naričito kosovskom problemu koji je Bajdenu mnogo poznatiji i koji je u njega mnogo upućeniji nego njegov prethodnik Tramp.
Tumačenja su, naravno, razna, od toga da se distancirati od Trampove politike, preko onih da neće baš sve što je njegov prethodnik radio poništiti, do toga da će je potpuno prihvatiti, uključujući i Vašingtonski sporazum.
Međutim, kako će biti, tek će se videti kada Bajden i formalno preuzme dužnost, kao što će se i znati hoće li on imenovati nekog novog Grenela, i da li će “u igru” vratiti osvedočene albanske lobiste poput Medlin Olbrajt, za koju se spekuliše da bi ponovo mogla sa se nađe u ulozi nekakvog posrednika.
Ono što, ipak, ne treba da bude iznenađenje jeste dobropoznati stav SAD, prema kome je Kosovo nezavisno i da dijalog treba da ide u pravcu međusobnog priznanja.
EU – malo inertna, malo angažovana
Iako je formalno posrednik u dijalogu Beograda i Prištine, Evropska unija je u jednom trenutku, čini se, prepustila uzde u rešavanju kosovskog čvora Sjedinjenim državama.
Dok su SAD inicirale i nametale teme, zakazivale sastanke, sretale se sa predstavnicima obe strane, Unija je tihovala i sve posmatrala sa dužnom pažnjom. Čak je i Vašingtonski sporazum, kako su njeni prestavnici rekli nakon sastanka u Beloj kući, primila k znanju, i to je otprilike bilo to što je imala da kaže o američkom angažovanju.
Iz tog razloga, deo javnosti je gledao na čitavu priči kao na poraz EU po ovom pitanju, ali ne lezi vraže.
Unija je, kao pre toga i SAD, takođe imenovala svog izaslanika za dijalog Beograda i Prištine Miroslava Lajčaka, koji se po stupanju na dužnost aktivno uključio u razgovore. Organizovao je niz sastanaka, što onlajn što ličnih, a u prethodnom periodu govorio je i da će se do nekakvog rešenja doći za nekoliko meseci.
U skladu sa tim je i njegov mandat od godinu dana, tačnije do 31. marta 2021. godine ali, kako sada stvari stoje, on bi mogao da bude produžen za na još 12 meseci. U prevodu, očekuje se da će kosovska priča još potrajati.
Jedna od stvari koja se svo vreme isticala od strane EU, bila je da se dijalog dešava po njenim pokroviteljstvom i to se, formalno ni u godini za nama nije promenilo.
Drugi pad vlade na KiM
Taman kada se učinilo da je dijalog, koji je inače na klimavim nogama tokom cele godine, dobio kakvu-takvu dinamiku, desilo se da je kosovska vlada pala. Ponovo.
Glasanje za Hotijev kabinet od pre nekoliko meseci poništio je Ustavni sud i to zbog jednog spornog glasa, tako da će Kosovo za oko mesec i po dana ponovo na izbore. U prevodu, novo odugovlačenje, a nepoznanica mnogo.
Jedna od njih je koliko će trajati formiranje te nove vlade koje bi, ako se uzme u obzir situacija sa prethodnom, moglo da se prolongira i na nekoliko narednih meseci. Pitanje je i ko će zauzeti koju funkciju, ko će biti glavni politički pregovarač, i da li će se stvari nastaviti tamo gde su stale, ili će pak neko pokušati da uvede svoja pravila i još jedan krug uslovljavanja, što prištinskoj strani nije nepoznanica, kao što nije nepoznat njihov jedini i konstantni zahtev – priznanje nezavisnosti.
Šta nas onda čeka u godini pred nama?
Globalne okolnosti, ali i brizina kojom se stvari po pitanju Kosova menjaju, uglavnom na štetu dijaloga, ne ostavljaju prostor nikakvoj izvesnosti.
Predsednik Aleksandar Vučić rekao je da se priznanje sigurno neće dogoditi do aprila 2022. godine kada će se održati predsednički i parlamentarni izbori, “a posle toga, narod je taj koji odlučuje”. U isto vreme, ukazao je da je Srbija u “šahovskoj iznudici” po ovom pitanju.
Svaki sledeći potez u godini pred nama, mogao bi da bude i preloman.
Izvor Blic
