“Setite se i nas u Prizrenu”

Više od 12 hiljada Srba živelo je u Prizrenu do 1999. godine. Danas u tom gradu na Bistrici, živi tridesetak Srba, uz oko šezdeset učenika i profesora Prizrenske bogoslovije.

Siniša Cvetković se sa suprugom Sunčicom, posle raseljeništva u centralnoj Srbiji, vratio u svoj grad. Bavi se filigranom i kako kaže – spojio je lepo i korisno.

Da bi povratak bio uspešan, potrebna je pomoć i da se nadležni sete Srba koji žive u ovom gradu, kaže Siniša.

„Kada su me iz švajcarskog kontigenta KFOR-a pitali kakav je osećaj doći i vratiti se u Prizren, ja sam rekao da to ne može rečima da se opiše. Morate da čujete kako žubori Bistrica, kako pevaju ptice ovde. Garantujem da jedna noć u Prizrenu vredi kao trideset dana u Dubaiu. Znate, Prizren je specifičan grad, takav duh, takvo gostoprimstvo nema nigde“, priča Siniša dok polako priprema alat za izradu srebrnog nakita.

Dodaje da živi normalno u Prizrenu i da do sada nije imao nikakvih problema sa svojim komšijama.

Siniša pokušava da zaboravi tu nesrećnu 1999. godinu, kada su Sunčica i on jedva preživeli i bez svoje imovine otišli u centralnu Srbiju.

„Ja sam rođeni Prizrenac i imam i staro društvo. Moji prijatelji su i Turci, i Albanci i katolici, sa kojima sarađujem. Posećujemo se kada su praznici. Evo sada sam na katolički Božić bio kod kolege i kod prijatelja, sa kojim se družim malo više i imam i Turaka kod kojih idem na Bajram, koji mi dođu za Uskrs i za Božić. Za ovaj Božić su se već najavili drugovi i stari prijatelji, jer oni obožavaju božićnu pitu koju pravi moja supruga, sa orasima i sa kupusom, kao i naše starinske pihtije. Badnje veče lepo proslavimo“, nastavlja svoju ispovest Saša, kako ga znaju svi Prizrenci, dok njegova supruga, domaćinski, onako kako samo Prizrenke umeju, nudi sve što ima u kuhinji.

„Ja radim kod jednog Albanca u restoranu i zaista se sada ne osećam ugroženo, ali mi nedostaju deca i unučad. Ponekad spremim ručak, muž i ja se pogledamo i nema ko da jede“, kroz suze priča Sunčica, ali dodaje da su deca, “hvala Bogu dobro”.

Brzo gospođa Cvetković briše suze i pričom se vraća na neka lepa predratna vremena, kada je u Prizrenu postojalo Kulturno-umetničko društvo “Car Uroš”, u kojem su se okupljali svi iz Potkaljaje, prizrenskom naselju u kojem su živeli Srbi.

Sunčica je tamo bila zadužena za negovanje starih običaja.

„Najžalije mi je stare prizrenske nošnje, koju sam dobila od Sašinih baka. Sve mi je izgorelo u kući kada je zapaljena“, opet sa suzama u očima priča Sunčica, ali pogledavši svog muža, opet uz osmeh nastavlja:

„Prizren je nešto najlepše. Tu smo se zavoleli, tu smo se uzeli, dobili decu. Morali smo da se vratimo. Nismo želeli da budemo deci na teretu, ali najvažnije je da te vuče rodno mesto, bez obzira gde si i šta si. Možeš da odeš i u drugu državu, ali rodno mesto te vuče“, završava Sunčica i opet počinje da plače.

Za vreme praznika joj nedostaju deca, pa kao i svaka majka, lakše je kada pusti suzu.

A Siniša, krijući i sam suze, nastavlja svoj rad na izradi onog pravog prizrenskog filigrana. Dok novinarka portala Gračanica Online isprobava nakit od čistog srebra, shvata da je on umetnik, a ne samo zanatlija.

Ipak, potrebna mu je pomoć.

„Deo proizvoda dajem u Prizrensku bogosloviju, gde ima prodavnica i tu se malo snalazim ili kada neki gosti dođu u Svete Arhangele, otac Mihajlo me pozove i ja odem i izložim to i tako se snalazimo za opstanak ovde. Inače ono što očekuju od nas, tu neku održivost, nama treba makar malo, da mi nabave barem repromaterijal, da uradim ovo i da plasiram i sam ću posle da se snalazim. Treba održivost da bude baš kako treba, a ne održivost samo na papiru i na rečima. Treba na delu održivost“, pomalo razočarano govori Siniša.

„Pa jesam malo razočaran. Nemam ja ništa protiv, ali nadležni se sete samo Gračanice, severa Kosova i Štrpca. Nas u Prizrenu niko ne pita da li smo živi. Ionako nas je malo i da nam nije crkve, ne znam šta bi sa nama bilo“, tvrdi Siniša koji radi i na održavanju crkve Svetog Spasa, koja je blizu kuće u kojoj živi.

„Crkva nam je jako važna. Bogu se molimo, prvo za zdravlje, za zdravlje naše dece i unučadi i za sve ljude dobre volje. A crkva nam mnogo znači, ali nam i pomaže“, naglašava jedini Srbin filigrandžija u Prizrenu.

Nadamo se da nije i poslednji.

Izvor: Gračanica Online

Foto: Gračanica Online

Comments