Valjarević: Velika sanjalica sa kartom Meseca pod miškom

Da li je kartograf umetnik?

Crtajući kartu, ulazi li u zanesenjačke, maglovite sfere stvaralaštva? Zapetlja li se nekad u linije- međašice?  Da li mu se nekad kao pesniku reči, pomrse koordinate? Zapne li mu nekad za nogu neki podnevak,  pa ga on nesmotreno pokida? Izgubi li se u mnoštvu meridijana pa ne zna ni koji je prvi, ni koji poslednji? A boje? Da li se ponekad  bori sa željom da okeane oboji u purpurnu, da severnu Ameriku malo približi Južnoj? Njegov posao izgleda kao igra bez kraja…. Sta bi se desilo kada bi se zaigrao?

Ili je možda umetnik kartograf?

Da li on na svoj način ucrtava i mapira neke puteve, beleži li neke predele? Te puteve i predele istina, niko sem njega nije video,  ali oni postoje, i reljefni su, i mogu biti na neslućenim visinama i u najmračnijim ponorima, zeleni, plavi, mrki, srećni, tužni, bolni, raspadajući, sastavljajući, kakogod…. Oni postoje, a umetnik celog života zapravo stvaralaštvom mapira put do svog bića, gleda sebe iz ptičje perspektive i pokušava da se omeđi, da se izmeri, da se definiše.

I jedan i drugi  na kraju imaju slične strahove. Kartograf se boji da li će svi razumeti legendu. Umetnik  se za to vreme pita hoće li iko razumeti legendu?

Aleksandar Valjarević je kartograf  koga treba upoznati.  To je čovek koji ima kartu Meseca, bar one njegove obrazine koja se vidi…  On crta svoj Toplički kraj neumorno, šara po njemu, nijansira ga, tačka, žvrljka….. Tek kada priđeš, vidiš da sav taj rad ima stroge determinante, da su pravila te igre veoma ozbiljna a greške nedopustive. Ipak, iskreno govoreći izigra se Valjarević pošteno, crtajući ih.

 

Njegova mentorka profesor dr Dragica Živković kaže da je oduvek bio zanesenjak sa glavom u oblacima, da je ostavljao utisak neodgovornog, rasejanog mladog bića na koje ne treba puno računati, ma koliko bio potkovan znanjem. Tolika je sanjalica… A danas, to je zreo, odgovoran profesor i asistent na više Univerziteta, svetski putnik  koji od Amerike skokne do Tajvana kao da je okean  njegova Toplica pa da ga pregazi zavrnutih nogavica. Ali on je kartograf. Ako poželi, može Pantalasu da smanji na veličinu lavora,  a Pangeu da stavi na dlan. Samo  poveća broj nula u razmeri i to je to…

Nacrtao je mnoštvo karata a neke od njih sinoć prvi put pokazao publici. Izložba „Karta – od nauke do umetnosti“ otvorena je u galeriji „Akvarijus“ gde će biti  postavljena do 20. oktobra. Valjarevićevu izložbu podržao je Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

„Ima tu umetničkog… Ne znam puno o tome, ali ove karte  su zapravo fotografije koje podsećaju na zamrznuti geo-prostor“ počinje priču  ovaj poznati doktor  geonauka.

„Imamo ovde mikroprostor, recimo kartu Kosova i Metohije koja pokazuje koncentraciju nikla nakon bombardovanja  koju sam radio za jedan naučni časopis a ovamo imamo kartu Meseca koji je teraprostor. Karte su svuda oko nas. Možemo da predstavimo i atome na karti, a možemo i galaksije. Ja mislim u stvari da je to jedna avangardna umetnost koja će tek da zaživi“ govori Valjarević i vi polako shvatate da je mentorka bila u pravu.

Poslednja izložba ovog tipa je bila 1965. godine na Vojno-geografskom institutu.

„Ovo je početak jedne vizije“ kaže Valjarević i time automatski opravdava svoje pojavljivanje u galeriji „Akvarijus“ čija sezona nosi istovetno ime. „Vizija“.

„Moram da pohvalim galeriju jer je ovo prva izložba. Odavde sve polazi. Iz ove galerije, moje Kosovske Mitrovice, sa mog dragog Kosova i Metohije. Sledeća će biti u „Parobrodu“ a potom u Domu vojske u Nišu. Vizija se dalje nastavlja putem Beograda i Novog Sada“ kaže kartograf.

U daljem razgovoru, uvlači nas vešto u  crvenu pređu kojom su opleteni zidovi galerije, a za koje Valjarević kaže da su zapravo geografske koordinate koje su u životu svakog od nas jako važne…

„Geografske koordinate nas vezuju. Mi se rađamo kao geografske koordinate. Vidite koliko su važne, da sam se ja rodio 2000 kilometara severnije bio bih Nemac. A da sam se rodio 1700 kilometara severo-zapadno, bio bih Švajcarac. Ali ne. Moje koordinate su takve da sam rođen u Prokuplju. One su svuda oko nas – određuju mesto našeg rođenja ali i mesto naše smrti“ priča Valjarević i tera te da misliš o tome.

Valjarevićeva uža specijalnost su digitalne karte. Iako je tako, on tvrdi da papirna karta nikada neće nestati, kao što neće nestati ni papirna knjiga, ni radio za koji kaže da je zaljubljen u njega.

„Ja vas slušam u Americi.  Pratim vas. Znate,u Americi još postoji analogni radio… oni dugi talasi….Radio talasi su za mene četvrta dimenzija… Ja ne volim televiziju  Ograničava me žargonizmom. Radio me pušta da maštam…“

Više uopšte ne sumnjate u mentorku.

Stvarno je sanjalica. Zanešenjak….

U “Norveškoj šumi” Haruki Murakami opisuje jednog studenta  kartografije i pita se kako iko može da nosi toliko strasti za karte i mape i koliko li je takvih ljudi u svetu „jer i taj posao mora neko da radi“?

Odgovori za Murakamija bi bili:

  1. Onaj koji u karti vidi umetnost.
  2. Minimum dvojica. Lik iz knjige kome ne mogu da se setim imena i Aleksandar Valjarević iz Prokuplja.

Inače, Aleksandar Valjarević je profesor predmeta Katrografija i geografski informacioni sistem na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Šef Odseka za geografiju, Danijela Vukičić ističe da su privilegovani što imaju jednog ovakvog čoveka koji prati savremene trendove, naglašavajući da su primenjeni naučnici sadašnjost i budućnost našeg doba.

Valjarević je bio gostujuči profesor na Univerzitetima širom sveta. Predavao je u Rusiji, Vijetnamu, Sjedinjenim Državama a redovno drži predavanja u Gracu u Austriji.

Sinoć je bilo dosta reči o značaju digitalne karte za urbanizam, medicinu…. o geografskom informacionom sistemu, ali to je dosadniji deo priče koji ćemo izostaviti.

Comments