Svetom Liturgijom i rezanjem slavskog kolača, danas je u Hramu Svetog Save u južnom delu Mitrovice svečano proslavljena hramovna slava, praznik Prenosa moštiju prvog srpskog arhijereja.
Liturgiju je služio arhimandrit Mihailo, iguman Manastira Svetih arhangela kod Prizrena, uz sasluženje jereja Nenada Stojanovića – namestika ovog hrama, sveštenstva Hrama Svetog Velikomučenika Dimitrija u severnom delu Mitrovice i sestrinstva Manastira Brnjak.
Sudbina Hrama Svetog Save u Južnoj Mitrovici i moštiju “najlepšeg srpskog deteta” su iste – i jedno i drugo bili su hrana plamenu, u jednom trenutku svoje teške istorije. Na to je u svojoj besedi podsetio i arhimandrit Mihailo.
On je rekao da nas je danas u južnom delu grada ostalo malo “ali ipak postojimo”, da nas nema kako nas je bilo do 1999. “ali nas ipak ima”. Sveti Sava vratio se iz Trnova u svoju Mileševu, hodeći putem Hrista koji jeste put stradanja i put krsta.
“Sveti Sava je to pokazao kao niko od nas, tako što je ostavio svoju krunu i svoju vlast i otišao u Vatoped, zamonašio se. Poslao je ocu pramen kose i nastavio svoj monaški put da bi se upokojio upravo u Trnovu ” podsetio je otac Mihailo i dodao da je kralj Vladislav vratio njegove svete mošti u Mileševu.
Na mestu gde su mošti Svetog Save spaljene u želji da se njegov kult i sećanje naroda zatru, njegovi potomci podigli su najvelelepniji od svih hramova pravoslane vere na svetu, naglasio je otac Mihailo.
Podsetio je na Avu Justina koji je Svetog Savu nazivao “najlepšim srpskim detetom” ali i na Svetog vladiku Nikolaja koji u Nebeskoj liturgiji, kaže da Sveti Sava “sve na kolenima kleči” i Boga moli neprestano da se srpski narod pokaje i Bogu vrati.
“Draga braćo i sestre, kada se okupimo ovako na mestu stradanja, na mestu progona, mestu spaljivanja i rušenja naših grobova i krtova nadgrobnih, i kada se vidi ovaj hram kako je ostavljen i kako je porobljen od naših komšija koji jednostavno ne poštuju ništa, nego na sve načine sve što mogu da nam uzmu – uzimaju, a opet evo mi se okupljamo da vidimo jedni drugima lice, kada se obradujemo jedni drugima, kada ovi divni domaćini spreme ovu slavu, kada odemu na trpezu ljubavi da se ukrepimo, upravo to govori da smo mi narod čudesan i da je čudesno to što imamo Svetog Savu, i da je neobjašnjivo – kako to narod koji je progonjen, koji je stalno proglašavan najgorim, opet ima tako divnog svetitelja koji ga krepi i čuva, koji se moli Bogu, i ne da da propadne naš rod”.
Otac Mihailo je napomenuo da mnogi u ovom svetu, srpski narod predstavljaju kao najgori, odgovornim i krivim za šta jesmo i za šta nismo odgovorni i krivi, ali da Bog nije obeshrabren nama, i to vidimo kroz novoprojavljene svetitelje božje – Svetog Vasilija, Svetu Bosiljku i druge svete današnjeg vremena. Naša snaga projavljuje se kroz ovaj hram i kroz likove svetitelja izobražene na njegovim ikonama, dodaje otac Mihailo.
“Sve što god nam budu radili, rade protiv sebe, a nama ne mogu ništa. Zato braćo i sestre, imajte poverenja u Boga, imajte poverenja u Svetog Savu, nikakva sila, nikakva iskušenja ništa nam ne mogu dok se mi budemo držali Svetog Save, pobedićemo sva iskušenja, prebrodićemo sve brodolome, prećićemo sve oluje i sve što nas snađe u životu samo da nam Sveti Sava bude načelo, da nam bude učitelj , da se držimo Svetog Save i svih ugodnika božjih. Ne dajte se, ne predajte se, borite se i pobedićemo sve što nas u ovom životu snađe u sve dane života našeg – amin”.
Nakon Liturgije, obavljeno je osvećenje i rezanje slavskog kolača, a potom je u gostoprimnici priređen slavski ručak.
Crkva posvećena Svetom Savi u Kosovskoj Mitrovici građena je od 1896. do čak 1921. godine, po projektu Andre Stevanovića, profesora Univerziteta u Beogradu. Podignuta je u srpsko-vizantijskom stilu, građevinu čini u osnovi upisani krst, dimenzija 15 x 23 metra, visine preko 25 metara, dok je debljina zidova blizu jednog metra. Hram je zidan od kamena kojim je i popločan i crkveni pod. Unutrašnjost hrama je ukrašena i sa puno svetla.
U Martovskom pogromu 2004. godine, crkva je spaljena. Uništen je kompletan inventar. Sa crkvom, sudbinu je podelila i kapela na obližnjem pravoslavnom groblju, na kome su uništeni skoro svi nadgrobni spomenici.
Do 2011. je crkva je bila napuštena. te godine, u hram se vraća prvi srpski sveštenik sa porodicom i hram liturgijski vaskrsava. Danas, jerej Nenad Stojanović i njegova porodica, jedini su srpski stanovnici južnog dela Mitrovice. Svake nedelje i o praznicima, u ovu svetinju dolaze vernici, uglavnom iz severnog dela grada.
