Mnogobrojni statistički podaci govore da su šanse za dobitak na lutriji minimalne, međutim ljudi za to ne mare i aktivno učestvuju u igrama na sreću. Šanse za pobedu su zapravo toliko male, da je veća verovatnoća da ćemo doživeti udar groma, nego da ćemo dobiti premiju na lutriji. Poruka koja se šalje jeste da niko ne bi trebalo da uzima u razmatranje da na taj način troši svoj novac, ali ljudi i dalje igraju “Loto”, sportsku prognozu…
Šta pokreće ovakvo ponašanje i zašto ljudi igraju lutriju? Kako bismo dobili odgovore na ovo i mnoga druga pitanja, pokucali smo na vrata psihoterapeuta Milene Dabetić.
Prvi i najočigledniji odgovor na pitanje zašto ljudi učestvuju u igrama na sreću, jeste potencijalni novčani dobitak i mala količina novca koju je potrebno izdvojiti kako biste bili deo toga, objašnjava naša sagovornica.
„Igranje lutrije je lako opravdati, jer je to trošak koji je toliko mali da on uopšte i ne izgleda kao rizik. Naravno, ova suma se vremenom uvećava, međutim to povećanje je postepeno, pa zato u očima onog ko igra te igre to i nije nešto veliko. S obzirom na to da trošimo male količine novca tokom vremena, umesto da potrošimo veliki iznos odjednom – čini nam se da je to malo, pa nam je samim tim lakše da uverimo sebe da je to stvarno tako.“
Lutrija ili “Loto” nam pruža doživljaj da je minimalna cena koja se plaća ukoliko želimo da zauvek promenimo svoj život, a igrači, prema rečima psihoterapeuta, najčešće razmišljaju na ovaj način – “potrošiću na to simboličnu svotu novca, uplatiću samo jedan tiket…”
„Bliski promašaji nam stvaraju iluziju kontrole. Ponekad kada ljudi izaberu broj tri, a bude izvučen broj pet, ljudi su u fazonu – ovaj put sam bio tako blizu, možda ću sledeći put dobiti…“, pojašnjava Dabetić.
Sliku kvari činjenica da igre na sreću izazivaju zavisnost, jer iščekivanje rezultata stvara navalu hormona koji čine da se dobro osećamo.
„Dopamin je taj koji zapravo čini kockanje tako uzbudljivim. On je razlog zbog kojeg ljudi razvijaju zavisnost od kokaina i heroina, te samim tim i od kockanja. Studije na igračima ruleta su pokazale istu količinu dopaminske aktivnosti kada promaše i kada pobede. Način da se ‘nateraju’ ljudi da igraju lutriju, jesu mali i nepredvidivi dobici, koji dovode do proizvodnje male količine dopamina, a taj mali nalet dopamina svaki put kada se dobija nagrada, jeste ono zbog čega ljudi igraju lutriju iznova i iznova“, tvrdi naša sagovornica.
Iznenađujuće, istraživanja su pokazala da pobednici lutrije nisu značajno srećniji od onih ljudi koji nisu ostvarili dobitak.
„Dobitak na lutriji nije činio ljude srećnim onoliko koliko se prvobitno mislilo. Uzbuđenje dobijanja na lutriji zapravo se postepeno umanjuje, ono vremenom samo od sebe nestaje. Kako se dobitnici lutrije navikavaju na ta dodatna zadovoljstva koja im omogućava njihovo novo bogatstvo, ta zadovoljstva počinju da se doživljavaju kao manje intenzivna i ona više ne doprinose njihovom opštem nivou sreće. Koncept koji se ovde javlja, naziva se hedonistička adaptacija“, kaže Dabetić.
Ona dodaje da nije tačno da ljudi koji osvoje takozvane džekpotove potroše svoj novac za nekoliko godina, te da je reč o zabludi.
„Iako u praksi ima takvih primera, istraživanja koje su sprovedena na ovu temu, pokazala su da ljudi koji su osvojili velike sume, zapravo zadržali svoje bogatstvo duže od jedne decenije nakon dobitka.“
Pitali smo Mitrovčane da li uplaćuju “Loto” kombinacije i na koji način bi potrošili novac od premije.
Evo šta kažu naši sugrađani:
„Mislim da bih prvo opremio svoj stan, verovatno bih kupio novi nameštaj i unapredio svoj kompjuterski hardver. Sačuvao bih i nešto novca da odem na odmor, kupio garderobu, novi telefon i tako to…“
„Igram redovno ‘Loto’, ponekad odem u kladionicu… Sin traži da mu kupim ‘Ferrari’ ako bude toliki dobitak, a ako ne – onda može i neki ‘BMW’, džip ili tako nešto, čisto da se hvali po gradu… Dobitak bih realno potrošio da ‘zakrpim’ rupe, vratim dugove, a za ostatak bih kupio auto, otišao na letovanje ili zimovanje…“
„Igram povremeno… Novac bih potrošio na neko putovanje i uložio u neki biznis…“
„Ne učestvujem u igrama na sreću, jer ne verujem u to, mislim da je to prevara… Premiju bih potrošio na sebe i svoju porodicu.“
„Slabo igram to… Uplatio bih školu skijanja, to bih prvo uradio ukoliko bih dobio premiju.“
Izvor: Radio Kontakt plus
Foto: Privatna arhiva
