Odrastanje je zamka. U velikom smo problemu ako počnemo preozbiljno da shvatamo sebe. Onda prestajemo da budemo srećni. A ako nema sreće gde je smisao? Čovek ne sme da zaboravi da se igra. Samo razigrani, radoznali mozgovi prave prodor. Problem nikada nije na nebu, uvek je u glavi. Kad uradiš nešto umesto deteta, uradio si nešto protiv njega.
I da… Mozak će ti ubiti dan, ako ne nađeš narandžasti Reno Tvingo sa žirafom na krovu koja balansira i pokušava da ne padne…
Vežbaj sreću….
To bi bilo ono što čujete u svojoj glavi kao eho razgovora sa Urošem Petrovićem, najpametnijim čovekom u našoj zemlji koji je zasadio tačno 1.174 stabala.
Uroš Petrović piše knjige koje su istovremeno namenjene i deci i odraslima. Završio je tehnologiju ali se pored književnosti bavi fotografijom. Bio je više godina predsednik Mense u Srbiji. Koautor je NTC sistema učenja kroz igru. Osmislio je više društvenih igara, autor je kviza Lavirint i sastavljač pitanja za kviz Potera. Čovek sa najvišim IQ-om u našoj zemlji, ipak kaže da je za neke stvari „težak luzer“.
Uroš je sinoć bio u Kosovskoj Mitrovici gde se u Akvarijusu satima družio sa decom i odraslima, zadavao zagonetke, pokretao vijuge i terao ih da koriste najmoćnije oružje na svetu – svoj mozak.
Ako Uroša pitate koja je to zagonetka najveća na svetu, koja muči i najinteligentnije ljude na planeti, odgovor glasi:
„Najveća zagonetka na svetu je šta je smisao života. Fora je u tome da se traga, jer to kada bismo i saznali, mislim da ne bismo bili srećni zato što ne bi ostalo ništa za čim bismo tragali, a to je veliki problem. Upoznao sam neke mnogo umne ljude, i pitam ih uvek šta misle, šta je smisao života. Uvek očekujem neki zanimljiv odgovor i uvek ga i dobijem. Tako mi je recimo Toni Parsons odgovorio: „More life“, dakle smisao života je više života. Ljuba Ršum je rekao – pobediti besmisao. Vidim da, i to mi je negde uteha, niko ne može to da otkrije. Neke stvari i postoje da se ne bi otkrile. To je samo dokaz da je smisao u putu, u dolasku do rešenja. Samo rešenje kada se otkrije, mora se negde dalje, a iza tog rešenja, nema dalje, tako da bi to bio problem“ .
Uroš insistira na tome da se istovremeno obraća i deci i srednjoškolcima i studentima i odraslima. Deca i mladi danas ipak provode daleko više vremena uz digitalne tekovine, nego što je to slučaj sa nekim starijim generacijama i to može da im pokvari maštu…
„Evo primera. Ranije, date detetu kutiju za cipele, ono od nje naprave dvorac, brod, sve živo što mu padne na pamet i njemu se onda u mozgu popale sve lampice… Ono mora da zamišlja, da vidi gde šta stoji, kako to da napravi… Mnogo se više lampica popali na taj način (lamipicama nazivam neurone da se ne bih sad gađao stručnim izrazima) a kada dobije gotovu igračku, a dobije ih 50, onda, em mu nijedna ne znači ništa, em je sve na gotovo dobio i potpuno nema avanture uma kakva bi inače postojala. Oni su na taj način hendikepirani. Ali ja ne volim decu da optužujem ni za šta. Oni su samo drugačiji, dobrodošli u novi svet. Oni će biti digitalno sposobniji, a nedge dugde će izgubiti. Naravno, najveći rukopis mudrosti je mera. Ono što je u stvari problem je to što oni suviše vremena provode uz tehnologiju. Nisam protiv toga, treba da se upoznaju sa tehnologijom, ali treba naći pravu meru, što je najteže. Tako recimo imamo neke beogradske škole u kojima 80% dece ima neki poremećaj govora. Toga nije bilo nikad u istoriji, ali možda je to najava da će se govor sve manje koristiti u vremenima koja dolaze.Voleli mi to – ne voleli, to je tu, i mi moramo da vidimo da se ta mera ipak pronađe, da pomognemo roditeljima, vaspitačima, učiteljima da je pronađu“.
NTC sistem podrazumeva savremeniji sistem učenja kroz igru. Od Uroša saznajemo da je razvoj mozga, tj. osvetljavanje onih dugo nekorišćenih delova, moguć i kada detinjstvo prođe. Čovek uvek može da poboljša tehniku i način korišćenja mozga i za to nikada nije kasno.
„Što se ranije krene to bolje.Može da se uradi nešto čitavog života, ali što ranje to bolje, dok je mozak plastičniji može više toga da se uradi. Roditelji bi trebalo u ranom uzrastu da detetu omoguće što više senzacija – muzika, zvučne senzacije, igranje napolju, čitanje – ono je jako važno, crtanje koje je podcenjena veština. Pratiti šta je njemu zanimljivo, jer ono što je detetu zanimljivo, tu nema problema. Ako mu je nešto dosadno, tu se stvara otpor i onda stvari postaju teže. Trebalo bi da im razvijemo radne navike, da mogu da uče ali kroz igru… E, time sam se ja bavio dobar deo života, a večeras to pokazujem na delu. A savet roditeljima je – sve što uradite za svoje dete je dobro, osim kada uradite nešto UMESTO njega. Kada uradite nešto umesto njega, uradili ste nešto protiv njega“.
Dete bi trebalo da ima svoje obaveze, i neka ograničenja, ali, napominje naš sagovornik, unutar tih ograničenja, koja su precizno postavljena, mora da ima potpunu slobodu.
„Deca sve mnogo bolje razumeju nego odrasli. Oni bolje rešavaju zagonetke od odraslih. Vremenom dolazi do neke vrste kalupljenja i deca koja imaju mnogo više mašte, hrabrosti i duha od odraslih, u jednom momentu pređu neku granicu kada sve to krene da se sputava, ukalupljuje, kada stiče znanje, obrazovanje i iskustva, ali na žalost mnogi izgube ono najvrednije iz detinjstva. Ja to shvatam kao svoju misiju – da što više njih odraste ali da sačuvaju ponešto iz detinjstva, jer onda imamo ljude koji prave prodor u raznim oblastima. U suprotnom, čak i oni koji se bave najozbiljnijim zanimanjima (a pitanje je koje je to najozbiljnije zanimanje???) čak i takvo ako prestane da se igra, on je u velikom problemu.“
Sunđer Bob kaže: Ja sam sada odrastao – moram da imam zulufe, ne jedem više keksiće, moram da slušam džez i da budem dosadan. Šta znači sačuvati deo detinjstva u sebi?
„Ja mislim da su to radoznalost i smisao za igru. Jer je stvarno veliki problem ako počnete da se bavite nekim ozbiljnim poslom, a prestanete da se igrate, kada počnete da preozbiljno shvatate sebe. Upoznao sam mnogo takvih ljudi i oni više nisu srećni. A kada nisi srećan, smisao života dolazi u pitanje. U tu zamku upadnu mnogi. Takođe je opasno recimo kada ljudi uđu u kolotečinu a i to često viđam, pa čak imam i neki program za vađenje iz kolotečine, jer ako dani počnu da vam liče jedan na drugi, te dane mozak počne da vam briše. Kao da ih niste ni živeli. Kada hoću da navedem ljude da prepoznaju to, kažem im: – Evo došli ste ovde na druženje, usput ste videli na desetine automobila…Jeste li upamtili neki? Niko, naravno, nije upamtio nijedan, iako su ih gledali, pazili da ih neki ne zgazi… – Šta bi bilo da ste videli mali narandžasti Reno Tvingo sa žirafom na krovu koja pokušava da održi ravnotežu? E, tu bi priča bila drugačija… Svi bi to primetili, zapamtili, fotografisali, pričali o tome… Tu je ta razlika. Kada se iskoči iz koloseka, izađe iz uobičajenog, mozak se budi i možemo da kažemo da smo taj dan živeli. A ako se baš namesti, da nema mnogo tih Renoa sa žirafama na krovovima, možemo da ih napravimo sami. Ja mnogo volim da ih pravim“.
Neko je rekao da što je čovek pametniji, on je tužniji. Uroš kaže da to jeste istina…Donekle…
„Nekoliko godina sam bio predsednik Mense i upoznao sam mnoge ljude visoke logičke inteligencije (što ne znači da su im i ostale inteligencije na nekom visokom nivou) i ima malo veći procenat depresije među njima, nego među ostalim ljudima…“
Čini se da pametniji čovek bolje vidi, bolje zapaža, bolje povezuje stvari i ima moć da vizionarski predvidi kuda sve vodi. Možda su zato blago deprimirani. Ipak, Uroš smatra da to nije ključno za stanje duha, jer, zamislite to, sreća može da se uvežba.
„Znate, nije sreća nešto što vam je dato. Sreća se vežba. Postoje ljudi koji se fokusiraju na loše stvari. Ja uživam u ovom gradu, a mogao bih i da se fokusiram na nešto što nije dobro, ali ja sam se fokusirao na duh ljudi, dinamiku grada i meni je super. Da je sa nom došao neko ko negativno gleda na svet, ko je neprestano negativno raspoložen da ne upotrebim neki jači izraz, on bi se fokusirao na nešto loše, što ima svaki grad, i on bi tu bio nervozan, za razliku od mene. A meni je super. Sreća se vežba i to uopšt nije lako ali je isplativo. Drugačije ništa nema smisla.“
Na pitanje koliko to vrsta inteligencije ima,Uroš odgovara da su to naučne teorije i da su stoga one dosadne i smaračke.
„Zavisi od toga koji autor se njima bavio. Ima ih od 7 do 107, zavisi kako nijansiramo grupe… To je teorija to mene smara… Ne volim to. I kada držim predavanja na fakultetu četri puta po sat i po vremena, ne upotrebim nijednu naučnu definiciju, zato što mi je to DOSADNO! A ne volim da radim drugima ono što ne volim da rade meni i onda govorim srpskim, lepim jezikom. Dakle, koliko ima vrsta inteligencije? Koliko misliš da ih ima, toliko ih ima i u pravu si“.
Pitamo ga da li to znači da je moguće da smo na jednom životnom polju glupi i ograničeni, dok na drugom briljiramo…
„Tako je. Ja sam za mnoge stvari totalni luzer.“
Zaključak je nema savršeno inteligentnog čoveka, pa nema ni savršeno glupog. Od svakog, kaže Uroš, može po nešto da se nauči.
„Naravno da ne postoji i ne postoji nko od koga se bar nešto ne može naučiti, makar kako ne treba raditi stvari. A skloni smo mi da brzo damo procenu svemu…Skloni smo da vidimo negativnu stranu svega. Imam toga i među prijateljima. Imam recimo prijatelja koji je van pameti metoropata, koji je neraspoložen kada su oblaci na nebu, ne shvatajući da problem nije na nebu, nego u glavi uvek. Smisao je da ti što više bude lepo što si živ“.
Ovim događajem, počinje Eko art fest, čiji je organizator mitrovački „Akvarijus“, a ove godine festival podržava Swiss Agency for Development and Cooperation SDC.
