Tamara Orlović iz Zubinog Potoka starija je književnica, nego što je studentkinja književnosti. Mlada Kolašinka, promovisala je sinoć svoju drugu zbirku pesama „Moje nebo“ u svom rodnom Zubinom Potoku.
Godinama nije dospela da doživi i zapamti najstrašnije i najjezivije kosovske momente, ali je kosovski nerv u njoj toliko snažan i senzibilan, da je cela njena poezija određena njime. Kosovska misao je alfa i omega njenog javnog nastupa, ali i njene intime.
Nespremna je da ćuti, netolerantna prema onima koji samo kolutaju očima i naposletku prodaju dedinu kuću kao da nije od zlata nego od kamena i blata. Dovoljno je mlada da još ima snage da se zapita ko je, kako i kada povukao pogrešne kosovske poteze, koji su od nje napravili tužnu kosovsku ptičicu, a dovoljno zrela za svesnost da izgovarati naglas ime neprijatelja i nepravednika, uvek znači navući gnev moćnih na sebe.
„Poezija je na nivou književnosti najčistija umetnost. Nije bitno da li studirate književnost ili umete da pišete, to mnogi mogu, ali da biste bili umetnik, da biste imali potrebu da nešto objavite, vi pre svega morate da budete nezadovoljni svetom u kome živite. Dakle, taj svet vama nije dovoljan. Nešto u njemu mora da vam nedostaje. Vi zapravo poezijom i umetnošću, stvarate jedan novi, drugačiji svet… da li potpuno drugačiji ili samo malo korigovan, da li lepši ili ružniji, nije bitno… ali vi prosto niste zadovoljni u ovom svetu. U suprotnom, vi se ne biste bavili umetnošću“ rekao je književnik i književni kritičar Aleksandar Dunđerin, pokušavajući da publici približi Tamarinu potrebu da stvara poeziju. Čini se da i Tamara tog trenutka, to čuje po prvi put.
Morate da budete buntovnik, dodaje Dunđerin.
„Tamara Orlović to jeste. Ima mnogo osude, mnogo kritike, mnogo bunta ali i mnogo istine o situaciji na Kosovu i Metohiji koju danas živimo. Mislim da je to jedan nov glas koji treba iz tih razloga podržati i nadam se da će tako i biti“.
Izdavač obe Tamarine zbirke je Društvo književnika Kosova i Metohije. Predsednik DKKM, pesnik Novica Sovrlić kaže da su još pre tri godine PKC „Akvarijus“ i ovo književno udruženje pokrenuli ediciju „Mladi pisci“. Tamara Orlović jedan je od tri pisca, koji su tada prvi put objavili svoje rukopise.
„Zadatak DKKM je prvenstveno da podrži svaku napisanu reč o i na Kosovu i Metohiji To je naš osnovni zadatak, jer sve što nije zapisano, kao da se nije ni dogodilo“ kaže Sovrlić.
U više navrata, Sovrlić kaže da je Tamara od Diogena preuzela onaj fenjer i da njime po svetu traži čoveka. Da li pronaći čoveka, zapravo jeste jedini put ka stvaranju tog novog sveta? Da li je čovek toliko deficitaran? U biocenozi ima ga i previše. Ali u Animocenozi, ako takvo nešto postoji?
U kosovskometohijskoj deci, Sovrlić prepoznaje neku prepotopsku setu, neka osećanja i neka sećanja koja mladost sama po sebi ne obezbeđuje.
„Naša deca su nadrasla svoj uzrast zrelošću. Ovakvu tešku poeziju ne verujem da pišu deca i omladina njihovog uzrasta po Srbiji. To su malo ozbiljnije teme i verovatno ih je život naterao da se suoče sa ozbiljnim problemima i da vole malo više otadžbinu, nego što se to čini u nekim slobodnijim sredinama, u unutrašnjosti Srbije. Tamo gde je teško, najlakše je izraziti ljubav i voleti bez ikakve koristi“.
Tamara voli Kosovo i Metohiju. Voli ih snagom prekora, koji upućuje krivcima, silinom sarkazma kojim u pesmi pita oca zašto ne proda tu dedinu “bezvrednu” kuću, koja je veća šteta nego korist, jačinom krivice koju i sama oseća i zbog koje sve vojnike i Vojnike moli za oproštaj.
Tamara je pesme uvrštene u ovu zbirku, pisala uglavnom dok je bila srednjoškolka. Pometena radošću koju promocija knjige donosi, a u skladu sa Dunđerinovom tezom da umetnik svoju umetnost živi, ona nije baš mnogo marila da o svojoj umetnosti priča drugima. Pustila je da to odrade stariji, iskusniji pisci, a ona sama kratko zahvalila svima koji je vole, podržavaju i moglo bi se dodati, koji su je tako kvalitetno zadojili najčistijim rodoljubljem.
Kaže, dugo je krila od okoline da piše, jer je nekako procenila da sredina u kojoj je rasla ne bi imala sluha za tu njenu potrebu.
„Imala sam osećaj da je Zubin Potok okolina koja ne podržava umetnost, da ljudi ne vole da čitaju, a onda na ovakvim promocijama, shvatim da sam pravila veliku grašku i da ljudi zapravo vole ovo što ja pišem i podržavaju me“ kaže mlada umetnica.
Tamara Orlović je studentkinja Srpske književnosti i jezika na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Čak i ako stvarno kao umetnik ima težnju da kreira neki svoj, drugačiji svet, ne pravi ga svog komfora radi, nego da u njega kao u kakvu neprobojnu kapsulu, smesti Kosovo. Da ga nikad više ništa ne zaboli.
Tamara Orlović je ime mladog čoveka koji zna kako se pravilno voli Kosovo. Jer, da. Postoje u toj ljubavi neka pravila…
Izvor i foto: Radio Mitrovica sever
