Jedini pisac u Prilužju: Gde god želim – otići ću, gde god sam bio – vratiću se tamo

Roman je najteža književna forma. Složen. Višeslojan. Magičan. Preteško je napisati ga, prelako pronaći mu mane.

Roman je put u neznani svet.

“Put neznanca u svet” je roman.

Jedini napisan u Prilužju. Ili jedini napisan u Prilužju a da je i objavljen. Delo je Slobodana Mašića, putnika, kuvara, avanturiste i kako reče recenzent knjige prof. dr Golub Jašović “najboljeg pisca iz Prilužja”. Jedinog pisca iz Prilužja.

“Knjiga Put neznanca u svet je autobiografska knjiga koja govori o životu jedne mlade osobe na Kosovu koja odlučuje da jednog dana pokuša da promeni svoj život i da krene za svetlom zvezdom i za boljom budućnošću, tražeći obećanu zemlju” kaže Mašić koji je i sam prešao taj put tragača za tamonegdašnjim “boljim životom”. Otišao, našao ga i vratio se u Prilužje.

“Ja sam bio i ostao neznanac” kaže Slobodan. Kome? Sebi? Zemlji u kojoj je stranstvovao? Zemlji koja se tokom njegovog stranstvovanja toliko promenila, da mu je postala strana? Taj odlazak u potragu za istinom o boljem životu i konačno obretenje na pragu sa koga je pošao, podsećaju na Koeljovog Santjaga. Čovek je neznanac sebi. Tražeći nešto po svetu, ma šta to bilo, traži li zapravo istinu o sebi? Šta nosi taj neznanac u prtljagu (a svako ko je ikada putovao, zna da se sa svakog putovanja uvek vraćamo sa vise prtljaga, nego kad smo krenuli)? Neko donosi magnete pa ih kači po frižideru. Neko iskustva, pa ih okači u roman. A putovanje nije samo odlazak u Norvešku, u kojoj je  Slobodan – slobodan neznanac živeo jedno vreme. Život je najveće, najteže i najuzbudljivije putovanje. O tom putovanju, Slobodan piše najviše.

“Ima dosta ličnog iskustva, ima i metafore, ali suština svega je da su to autentični događaji koji su pisani iz dubine duše, pod emocijama, u trenucima sreće, tuge, tragedije, i jako mi je drago da je to ostalo zabeleženo i napisano i da je na kraju ugledalo svetlost dana”. 

Teško je piscima jer je sve manje dobrih čitalaca. A čitaocima je teško, jer je sve manje dobrih pisaca. Teško je piscu na selu. Najteže onom u kosovskom selu.

“U pitanju je svaka ruralna sredina na Kosovu, pa i u tim gradskim sredinama čitanje je u doba digitalizacije zapostavljeno, kao i pisanje. Ali svaki dan našeg života ovde jedna je nova stranica knjige. I motivaciju treba tražiti u sopstvenom životu” kaže Mašić. 

Iako ponavlja da nije profesionalni pisac, već amater, Mišić je shvatio osnovni postulat dobre književnosti – da bi pisao moraš da budeš odvažan, i već kod prvenca odlučuje se za izraz koji je sinonim za hrabrost – autobiografski roman.

“Stalno se susrećemo sa novim izazovima, novom neizvesnošću i ukoliko tog trenutka želimo da zabeležimo na parčetu papira, onda će to neko vreme biti suvo blago. Nakon dugog pisanja, kada sav taj tekst čitate i kada se setite tog vremena unazad, iz dubine duše, otkrivate da ste živeli u drugom svetu, da ste druga osoba sada. Jednostavno možete da vidite i u ljudima oko vas da je nešto promenjeno, da stvari u životu sagledavate realnije, da ste prihvatili neke pozitivne stvari, da ste negde pogrešili, da ste možda trebali drugačije, ali u svakom slučaju izaziva vam osmeh, izaziva vam suzu”.

Mašićeva verovatno najveća mudrost do koje je došao, a koju nalazimo u romanu, glasi:

“Znam samo jedno: Gde god želim – otići ću, gde god sam bio, vratiću se tamo. Jer moj život je kofer pun svari! I ova priča nije završena, samo se okreće novi list”.

Držimo ga za reč i čekamo novu priču.

Slobodan Mašić je rođen 1982. godine u Kosovskoj Mitrovici. Živi i radi u Prilužju. Po profesiji je kuvar i radi u vrtiću.

Knjigu možete poručiti od samog pisca ili kupiti u PKC “Akvarijus”. Objavili su je 2020. Književna zajednica Požarevac i Književno društvo Kosova i Metohije. Doživela je dva izdanja.

Promocija u Kosovskoj Mitrovici je prva i baš zato važna.

Izvor: Radio Mitrovica sever

Foto: PKC “Akvarijus”


Comments