Iako su građani Kosovske Mitrovice često predmet interesovanja politike, geopolitike, ekonomije i medija, stiče se utisak da se nama niko ne bavi na ozbiljnoj naučnoj bazi i da smo javnosti atraktivni isključivo na dnevnopolitičkom, informativnom nivou. Ipak, nije tako. Monografija – položaj i svakodnevica Kosovske Mitrovice u periodu od 1999. do 2015. autora dr Aleksandra Pavlovića iz Beograda, sagledava život građana ovog specifičnog podneblja iz ugla etnologije, tj. antropologije. Koliko se političko-društveni metež reflektuje na kulturu jednog podneblja? Koje smo to veštine razvili, a da ih možda građani drugih gradova nemaju? Šta nam je postalo „normalno“ i koji su to običaji koji su autentični za mitrovački kraj? Odgovori su u pomenutoj knjizi koja će ugledati svetlost dana ove jeseni, do Beogradskog sajma, ali je još važnije to što će njen sadržaj biti predstavljen i na Kosovu i Metohiji.
Od dr Pavlovića, koji je naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština – Leposavić, učimo da je etnologiji i antropologiji predmet interesovanja isti – kultura naroda, a da ih razlikuje to što se etnologija u prošlosti više vezivala za Evropu, dok je kolevka antropologije SAD sa Velikom Britanijom. Etnologiju zanima kultura jednog naroda, a antropologija se megalomanski zanima za kulture svih naroda. Shvatamo da sve naše etnologe – antropologe zanima kultura srpskog naroda, ali da se samo jedan ozbiljno pozabavio Kosovskom Mitrovicom – gradom u kome ljudi žive kako on kaže “zarobljenu svakodnevicu”, život prepun običnih problema koji se rešavaju na neuobičajeno komplikovan način.
Višegodišnje istraživačko iskustvo, dr Pavlović je objedinio u monografiji. Ona će ove jeseni biti predstavljena stručnoj javnosti, ali i široj publici koja znatiželjno iščekuje da čuje šta je to što je jedan etnolog otkrio o nama, a da mi to možda nismo znali. Da li nas naša svakodnevica menja? I koliko?
„Želeo sam da prikažem svakodnevicu i život ljudi ovde, da u svetlu izmenjenog društveno-političkog konteksta posle 1999, podele grada na etničkoj osnovi, sagledam način na koji stanovnici severnog dela grada funkcionišu. Tu su se otvorila mnoga pitanja, ja svakako nisam mogao sve da ih obuhvatim, ali tu je bilo nekoliko tema koje su mene od početka zainteresovale i tome sam se posvetio. Cilj mi je bio da prikažem svakodnevicu, ali i da argumentacijom koju bih izneo u istraživanju, pokušam da dam odgovore na neka pitanja i eventualno ponudim rešenje za određene probleme sa kojima su se stanovnici severnog dela Kosovske Mitrovice u tom periodu u kome sam sproveo istraživanja, suočavali“ rekao je dr Pavlović gostujući u emisiji „Mitrovica na dlanu“ Radija Kosovska Mitrovica.
Jedan od ključnih aspekata života u Kosovskoj Mitrovici koji je bio predmet ovog istraživanja jeste dualni institucionalni sistem koji na Kosovu i Metohiji postoji od 1999. godine, a kome su se građani prilagodili i kako kaže „pronašli strategije i načine funkcionisanja ne bi li opstali“. Druga tema je ekonomija koja je takođe, ozbiljno uzdrmana političko-bezbednosnim trenutkom. A ona je baza društva. Zadovoljenje osnovnih egzistencijalnih potreba, osnova su za kulturnu, naučnu, sportsku ili bilo kakvu društvenu nadgradnju.
A glavni zaključak celokupnog istraživanja glasi: Građani Kosovske Mitrovice u periodu od 1999. do 2015. godine, živeli su „zarobljenu svakodnevicu“.
„Svakodnevica u iščekivanju, svakodnevica u neizvesnosti onoga što donosi sutra. To sam uglavnom mogao da čujem od svih ispitanika i svih ljudi sa kojima sam razgovarao. Oni su većinom tako karakterisali život u ovom gradu u navedenom periodu. Ističem i ono što sam svojim istraživanjem želeo da dam kao doprinos, a to je da istaknem nastojanje, želju Srba u Kosovskoj Mitrovici da ostanu u okvirima Republike Srbije. Samo u tom smislu su oni većinom videli sebe i svoj opstanak u ovom gradu kao moguć. Sve ostale opcije su bile pod znakom piutanja, bile su uzrok osećenja straha, neizvesnosti, i to se mora uzeti u obzir, jer cela etnologija i antropologija polaze od čoveka kao pojedinca i shvatanja i razumevanja njihovih individualnih potreba, želja, htenja i to se mora uzeti u obzir u svakom istraživanju“ objašnjava Pavlović i dodaje da se to, prilikom donošenja političkih odluka mora saslušati i ne sme se ignorisati.
„Smatram doprinosom svoga rada, to što sam oslušnuo šta Srbi u Kosovskoj Mitrovici žele, šta imaju da kažu, koja su njihova htenja, strahovi a onda da rezultatima istraživanja, ponudim građu nekome ko može da pravi koncepte, strategije, da donosi političke odluke, da ih primeni, kako da bi te odluke bile po meri ljudi koji ovde žive“.
Glavne karakteristike Kosovske Mitrovice su činjenica da je to podeljeni grad (što i nije toliko neuobičajeno, jer u svetu i sada tako funkcionišu mnogi gradovi poput Belfasta i Nikozija) i druga, veoma važna odrednica – to je jedina urbana sredina na Kosovu i Metohiji u kojoj žive Srbi. U tom smislu, kaže naš sagovornik, Kosovska Mitrovica se značajno razlikuje od svih ostalih srpskih sredina na ovom području.
„Sve ostale srpske sredine, bilo severno bilo južno od Ibra, nažalost, nisu urbane na taj način. U tom smislu, Mitrovica ima daleko veću težinu, daleko veći značaj za Srbe na ovom prostoru. Ona je središte života Srba na KiM i oni gravitiraju ka Kosovskoj Mitrovici. Imamo univerzitet, zdravstveni centar, tu su najznačajnije institucije Republike Srbije i u tom smislu ona je od posebne važnosti“ kaže Pavlović i dodaje da se i pored te razlike, htenja i potrebe Srba u Mitrovici i recimo Kolašinu ili Leposaviću ne razlikuju.
Nema nijednog segmenta života ljudi koji nije relevantan za jednog etnologa. Upoznajući Mitrovčane ali i Srbe na Kosovu i Metohiji uopšte, Pavlovića je naročito zainteresovalo nematerijalno kulturno nasleđe ovdašnjeg stanovništva.
„Tokom svih tih godina istraživanja, u fokusu su mi bila pitanja identiteta Srba na Kosovu i Metohiji , odnosno onih mehanizama preko kojih Srbi na ovom području iskazuju sebe i svoj kontinuitet. Otuda me je zainteresovao koncept nematirijalnog kulturnog nasleđa, koji se godinama unazad javlja kao veoma važan, ne samo u istraživačkom, već i u institucionalnom smislu. Otuda sam, pored istraživanja svakodnevice građana Kosovske Mitrovice, zašao i na polje istraživanja nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba u Velikoj Hoči, Sinićkoj župi, Kosovskom Pomoravlju“ priča naš sagovornik koji u svom profesionalnom opusu ima nekoliko publikovanih radova na ovu temu. On je u okviru svog angažmana pri Centru za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije, ispred Instituta, kandidovao nekoliko elemenata za upis u nacionalni registar. Zahvaljujući njemu, mnogi običaji sa Kosova i Metohije su se u registru i našli.
„Tako su se u registar upisali „Bele vile“ – običaj koji se neguje u Velikoj Hoči na treći dan Uskrsa, zatim „Ženidba Kraljevića Marka“ običaj iz Štrpca – Pokladne svadbe odnosno Pročke, kako Srbi u Štrpcu ovaj običaj nazivaju,kao i tkanje bošči u Kosovskom Pomoravlju kao još jedan od elemenata kojim se Srbi u ovom kraju identifikuju i do koga veoma mnogo drže“, kaže Pavlović i slaže se sa konstatacijom da su Srbi u albanskom okruženju bolji i prilježniji čuvari srpskog nematerijalnog nasleđa i identiteta od Srba u bilo kom drugom delu Srbije. Time se, kaže, potvrđuje jedan od osnovnih antropoloških zaključaka da zajednice ili pojedinci u okruženju drugog identiteta, imaju jaču potrebu za isticanjem svog sopstvenog.
„U Velikoj Hoči kažu, dok je „Bele vile“, biće Srba u Velikoj Hoči. To znači da dok bude njihovih običaja, biće i njih samih kao ljudi koji će sebe doživljavati kao Srbe. Ako nestane „Bele vile“, možda njih i bude fizički, kao stanovništva, ali oni će malo po malo gubiti svoj osećaj identiteta i utapati se u okruženje“.
Na pitanje imaju li Mitrovčani neke običaje tipične samo za ovaj kraj, Pavlović kaže:
„Ja sam se ovde po prvi put susreo sa nekim elementima sa kojima se ranije nisam sretao, a povezani su sa slavljenjem krsne slave. Nema ih recimo u centralnoj Srbiji, ili ih ima ali u drugačijoj formi. Takav je recimo element slavljenje „uoči slave“, kada se kako kažu ovde – gospoda. Interesantan mi je bio i običaj „ukrštanja“ i ispijanja tzv.meke ili čajne, na šta ranije nisam nailazio. Te elemente sam sreo u Mitrovici, a potom shvatio da su prisutni i u široj okolini. Do svega toga se ovde drži“ ističe naš sagovornik.
Jedna etnolog – antropolog ne priznaje postojanje mentaliteta, smatrajući ga osetljivim terenom vezanim za uvek nepoželjnu stereotipizaciju i generalizaciju. Ipak, kaže primetio je rivalitet između Mitrovčana i Zvečanaca.
„Taj rivalitet verovatno ima tradiciju dužu od ovih dvadeset godina o kojima pričamo“ kaže Pavlović i dodaje da to nije retkost da se između dva grada koja u faktički spojena razvije taj takmičarski duh. Rivalstvo postoji ali se generalizacije treba čuvati jer i stanovnici centralne Srbije imaju sklonosti ka tome da generalizuju stanovnike Kosovske Mitrovice.
„Upravo sam ovim istraživanjem želeo da takvu generalizaciju suzbijem. U jednoj situaciji koju imamo u Kosovskoj Mitrovici godinama, obično se stvari posmatraju isključivo na tom etničkom nivou, kroz konflikt između Srba i Albanaca i time se stvarnost pojednostavljuje, posebno posmatrano sa strane. Kosovska Mitrovica se posmatra kao grad gde postoji jednoznačna slika – ta podela između Srba i Albanaca, gde praktično više ništa i nije važno, gde drugih podela nema, a ta pojednostavljena slika nije tačna. Ispod te „zarobljene svakonevice“ mi zaista imamo mozaik društvenih odnosa u severnoj Kosovskoj Mitrovici među ljudima, ceo jedan mozaik različitih percepcija, perspektiva. Ono što ljudi sa strane zaboravljaju, ovde postoji život sa svim onim segmentima koji postoje bilo gde drugde – mladi se školuju, zabavljaju, interesuju za književnost, muziku, umetnost, kulturne događaje kojih nažalost nema toliko mnogo, ali postoji potreba ljudi za svim onim sadržajima za kojima postoji potreba bilo gde, a gde su ljudi zbog situacije kakva jeste, za sve to manje – više uskraćeni“.
Dr Aleksandar Pavlović je u Kosovsku Mitrovicu prvi put došao 2009. Godine, kao učesnik jednog naučnog skupa, održanog na Filozofskom fakultetu. Potom, 2011. započinje istraživanje, 2015. zatvara taj ciklus, ali je i danas čest posetilaca našeg grada koji mu prija toliko, da bi kako kaže, čak mogao i da se tu trajno nastani i postane sam sebi predmet istraživanja.
Izvor i foto: Radio Kosovska Mitrovica
