Da li je moguće popraviti bednu situaciju? Prilično. Priština mora korenito da promeni svoj pristup. Da sprovede sve dogovoreno u Briselu, da garantuje prava kosovskim Srbima i da izgradi međuetničko poverenje, navodi ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko u autorskom tekstu za Kurir.
Formiranje novih privremenih institucija u Prištini nakon “parlamentarnih” izbora 14. februara ove godine, kao i planovi za obnovu dijaloga o budućnosti Kosova i Metohije dobar su povod za analizu stanja i perspektiva rešavanja kosovskog pitanja.
Odmah da naglasim: glavni faktori, zbog kojih kosovsko pitanje nije rešeno, jesu upotreba nasilnih metoda, ignorisanje zakonitih interesa Beograda i povlađivanje preteranim ambicijama Prištine, kao i zanemarivanje međunarodnog prava u celini.
Odluke samo na papiru
Još sredinom devedesetih godina prošlog veka, kosovski separatisti su formirali terorističku Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK). Nakon inscenacije u Račku, NATO je 1999. godine, kršeći međunarodno pravo, otpočeo agresiju na Jugoslaviju. Talas nasilja nad Srbima zahvatio je pokrajinu 2004. godine. Priština je 2008. godine jednostrano proglasila “nezavisnost”, koju su zapadni mentori požurili da priznaju. Povratak dijalogu je svaki put omogućen u velikoj meri zahvaljujući aktivnoj ulozi Rusije. Osnovni principi postkonfliktnog uređenja definisani su Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN: poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije (čiji je Srbija pravni naslednik), obezbeđivanje prava svih etničkih grupa na Kosovu. Brojni praktični aspekti utvrđeni su u briselskim sporazumima uz posredovanje EU. Međutim, mnoge odluke ostaju samo na papiru. Svoj deo puta prošao je samo Beograd.
Priština ignoriše svoje obaveze, pre svega o osnivanju Zajednice srpskih opština na Kosovu (ZSO). To sugeriše poređenje sa situacijom oko sporazuma o Donbasu iz Minska. Vlasti u Kijevu, uz tolerisanje Zapada, takođe izbegavaju da primene dogovorene mere, ne želeći da dodele autonomiju regionima koji se ne slažu sa “politikom svršenog čina”. One teže da se oslobode odgovornosti i zalažu se za reviziju postignutih dogovora.
Opstrukcionizam Prištine ogleda se i u činjenici da umesto rasprave o agendi pregovora postavlja nove veštačke zahteve, zarad trenutnog efekta. Dolazi do poziva za stvaranje “velike Albanije” koji su bremeniti destabilizacijom. Nastaje začarani krug: nacionalizam u pokrajini se neprestano podgreva, dok se pravi rad obustavlja.
Pri tome Kosovo se ne može nazvati “uspelim projektom” (protiv “suverenizacije” pokrajine se izjasnilo oko polovine država članica UN, dok je niz zemalja povukao priznanje “nezavisnosti”). Čak i zločine OVK istražuju u Hagu strani stručnjaci. Nastavlja se “puzeće” etničko čišćenje nealbanaca. Na Kosovu nisu obezbeđeni uslovi za očuvanje srpske baštine, pravoslavnih svetinja pod zaštitom Uneska. Politička nestabilnost postala je hronična. Slaba ekonomija potkopana je koronavirusnom krizom. Aktivne su terorističke i kriminalne grupe.
Formirati ZSO
Da li je moguće popraviti bednu situaciju? Prilično. Priština mora korenito da promeni svoj pristup. Da sprovede sve dogovoreno u Briselu, počev od formiranja ZSO. Da garantuje prava kosovskim Srbima i da izgradi međuetničko poverenje. UNMIK, Euleks i Kfor moraju da u potpunosti ispunjavaju svoje mandate, a Kfor da prestane sa gledanjem kroz prste na protivpravne pokušaje kosovskih Albanaca da svoje snage bezbednosti preformiraju u “vojsku”. EU treba da obavlja posredničke funkcije nepristrasno. Kao što je više puta istakao ruski predsednik Vladimir Putin, održivo rešenje kosovskog problema moguće je samo u okviru međunarodnog prava, na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Takvo rešenje mora zadovoljiti zakonite interese Beograda i naroda Srbije i da bude odobreno od Saveta bezbednosti UN.
Izvor: Kosovo online / Kurir
