Devojčice Nina Abraši i Nikolina Aleksić najbolje su drugarice koje stanuju u multietničkom naselju „Tri solitera“ u Severnoj Mitrovici, gradu na Kosovu u kom živi većinsko srpsko stanovništvo.
Ovaj deo grada nalazi se duž reke Ibar, u neposrednoj blizini glavnog mosta, koji grad deli na severni i južni, gde uglavnom živi albansko stanovništvo. Za njih dve razlike ne postoje i sve su premostive, pa i one jezičke, jer jedna drugu svakodnevno uče albanski i srpski.
“Moja najbolja drugarica je Nikolina. Ona govori srpski i ja je razumem. Ja govorim albanski i ona me razume”, kaže Nina Abraši i priča kako svakodnevno voze bicikl i trotinet, i igraju se zajedno.
“Meni je najvažnije da se svi družimo lepo i da se ne svađamo”, dodaje na Nikolina Aleksić.
Žamor dece, smeh, radost i muzika sa zvučnika odjekuju svakodnevno ispred „Tri solitera“.
Ova deca su pored telefona i kompjutera izabrali igre na otvorenom, sport i druženje.
Povod za svakodnevna okupljanja bio je obeležavanje Dana deteta 1. juna, kada je Ninina mama, Valjbone Baruti Abraši, inače učiteljica u osnovnoj školi “Bedri Đinaj” (Gjinaj) u južnom delu Mitrovice odlučila je da pozove svu decu na zajedničko druženje uz muziku i igru.
Kaže da ove godine sa svojim đacima zbog situacije sa korona virusom nije mogla da obeleži dan posvećen deci, pa je odlučila da to učini sa decom iz solitera u kom stanuje. Došla je na ideju da se proslavi koju su organizovali, pridruže sva deca, uz internacionalnu muziku i na engleskom, koji govori većina, a u nastavku su puštali i tradicionalne albanske i srpske pesme.
U razgovoru za Radio Sloodna Evropa (RSE) Valjbone ističe da se deca inače igraju svakog dana zajedno i da uglavnom komuniciraju na engleskom, ali da ima i onih koja znaju oba jezika. Kaže da su njena petogodišnja ćerka Nina i drugarica Nikolina najbolji primer za to, što potvrđuje i Nikolinina baka Vera, koja kaže da je njena unuka družeći se sa Ninom savladala delom i albanski jezik.
Dobrosusedske i prijateljske odnose gaje iporodice Aleksić i Abraši.
„Mi smo kupili stan pre tri godine, sa juga smo došli ovde. Bilo šta je bilo, najbolja komšinice su mi Vera i Adrijana. Prva mi je Adrijana, koja priča albanski dobro, kad smo se upoznale rekla je da želi da nam se ćerke druže i nauči albanski. Deca su tako i počela, i sad govore obe. Bolje da pričaju svojim jezicima, nego engleski. Moja devojčica od pet godina prevodi nekad starijoj deci“, kaže ona.
Žmurke, basket, vožnja bicikala, trotineta, takmičenje u različitim kvizovima, kojima podstiču učenje jezika onog drugog, samo su neke od igara kojima ispunjavaju svoje dane.
„Stvarno se lepo igraju. Tri godine smo tu, kupili u isto vreme stan, družimo se, posećujemo, slavimo rođendane, ne bih je zamenila za dosta njih“, kaže Nikolinina baka Vera o svojoj prijateljici Valjboni.
Oko tridesetoro dece se svakodnevno druži i jedni drugima pozajmljuju bicikle, trotinete, dele slatkiše. Valjbonin suprug je sproveo vodu ispred zgrade, kako deca ne bi morala da idu u stanove i penju na osmi ili deveti sprat samo zbog vode za piće.
Anes (14) dečak je bošnjačke nacionalnosti i kaže da razlike među decom ne postoje, ali da međusobno komuniciraju na engleskom jeziku. Dodaje da nivo znanja nije jednak, posebno što ima i dosta dece mlađeg uzrasta, i da bi idealno bilo da govore i jedni i drugi oba jezika.
Za sebe kaže da zna dosta albanskih reči, ali da se bez obzira na jezičke barijere sporazumevaju, jer im za košarku, fudbal, žmurke i ostale društvene igre znanje jezika nije neophodno.
„Meni su svi ljudi jednaki bez obzira na nacionalnost, veru, boju kože, materijalno stanje i osuđujem kada neko gleda na to koje si nacionalnosti. Za mene su svi ljudi jednaki, svaku osobu smatram jednakom, i tome su me roditelji naučili i rekli da nikad ne bi trebalo da se gleda po veri, jer to je nešto sveto. Posebno jer smo deca ne bi trebalo da se oko toga svađamo i o tome raspravljamo“, kaže Anes.
Ova deca se raduju svim praznicima i zajedno ih proslavljaju. Nedavno su zajedno proslavili Uskrs, a mesec dana kasnije i Bajram.
„Kad je bio Uskrs nama deca pravoslavne veroispovesti donesu ofarbana jaja, a kada je Bajram mi iznesemo bombone, i ostale slatkiše“, priča Anes i dodaje je to sasvim normalno i da su sva deca tako vaspitana s obzirom na to žive u sredini gde se slave svi praznici.
Sa njim se slaže i desetogodišnja Teodora, koja kaže da je prisustvovala zajedničkoj žurci gde su se zajedno igrali i slušali muziku.
Sumeja Ibrahimi kaže da se lepo igraju, i da se malo razumeju i na svojim maternjim jezicima.
„Kada se igramo, ja uživam. Samo komuniciramo na engleskom, ali ja bih više volela da govorim srpski da se bolje razumemo”, kaže ona.
U vreme pandemije korona virusa, kada su nastavu pratili online putem iz svojih stanova ili putem tv programa, a kretanje bilo ograničeno, druženje ove dece je učvršćeno, jer su više vremena provodili zajedno, što ranije nije bilo moguće, budući da deca albanske naiconalnosti školu pohađaju u Južnoj, a deca srpske u Severnoj Mitrovici.
Mitrovica, na severu Kosova, nakon rata 1999. postala je etnički podeljeni grad. Danas je ima dve opštine – Južna i Severna Mitrovica. Grad deli reka Ibar, a glavni ibarski most i dalje je zatvoren za saobraćaj.
Za razliku od posleratnog perioda, poslednjih godina kretanje građana između juga i severa je učestalo, uglavnom zbog trgovine.
Izvor RSE
