Nasilje nad ženama nikada nije stvar nacionalne, verske ili bilo koje druge pripadnosti. Isto važi i za predrasude i stereotipe. Koren nasilja treba tražiti u porodičnim modelima koji se transgeneracijski prenose. Žene bi za početak trebalo da promene terminologiju kada govore o sebi – nisu krive, već su zaslužne. Treba da donesu plemenitu odluku o sebi i svom životu, i da bez agresije i inaćenja sa bilo kim idu ka svom cilju – poručuje u razgovoru za Radio Mitrovica sever Jasmina Denić Vasilov, psihološka savetnica u Ženskom inkluzivnom centru, zaštitnik manjinskih prava na Kosovu i autorka knjige „Koso varka“. Jasmina je rodom iz Gornjeg Kusca, pa iako je zbog posla i porodičnih obaveza neprestano na putu, ostala je posvećena i prisutna u svom kraju u kome pruža preko potrebnu prihičku pomož ženama – žrtvama nasilja.
Čitaj kako je napisano i budi brži od svoje predrasude
Kada je odlučila da knjizi da ovakvo ime, psiholog u njoj je sve nas čitaoce, stavio na svojevrstan test. Način na koji pročitamo naslov knjige reći će nam šta je brže – naše oko ili predrasuda koja možda suštinski nije naša, ali nam se jeste nastanila u uhu. Kosovarka umesto Kosovka – prva je pomisao, a zapravo, pričamo o varkama duboko upletenim u guste i teške kike svih žena koje ovde žive….
„Dve su reči. Ali mi u životu spajamo reči onako kako to nama odgovara u odnosu na naše predrasude i u odnosu na to kako se naša duša oseća… Knjiga jeste o nečemu drugom, a ne o tome da li smo Srbi, Albanci, Turci…“ kaže Jasmina.
Prva varka se i krije na koricama i ta varka je i te kako simbolična.
„To je pravilo – i ženama uvek sude na osnovu korica. To i jeste bila poenta kada sam birala naslov, da vidim koliko će ljudi već na prvu bez ikakvog znanja, osuditi nešto što je možda kvalitetno“ dodaje naša sagovornica. Prava čitalačka publika, kaže, koja se kroz literaturu obrazuje, uvek zna da se iza naslova i korica, krije suština.
Zapravo reč je o romanu sa pet paralelnih priča žena sa Kosova koje su pretrpele nasilje.
„ Svaka priča je priča za sebe o nasilju koje su pretrpele, nezavisno od toga kom entitetu pripadaju. U vremenima kada su ljudi razmišljali o tome kako će proteći bombardovanje, šta će biti sa Srbima, šta sa Albancima, šta će biti sa Kosovom, one su imale one egzistencijalne probleme suočavanja sa nasiljem u njihovim porodicama“.
Kaže to je suština knjige – njihove rane zadobijene u nekim bitkama koje nisu pokrenule, za koje nisu bile spremne i u kojima je „protivnik“ neuporedivo nadmoćniji.
„To je ideja knjige – da žene mogu da čuju da dok se dešavaju neke ekstremno velike stvari sa strane, žene vode neke male, tihe živote pune nasilja o kojima ne pričaju“.
Kao psihologu, žene sa kojima je stupala u kontakt u Ženkom inkluzivnom centru, su joj se otvarale, pričale o svojim teškim mukama. Radila je sa njima, ohrabrivala ih, tešila ali i podučavala godinama – kako da se sa nasiljem izbore. Njihova snaga i istrajnost bile su pokretačka osovina za roman.
„Ženama je potrebno da razgovaraju o onome što ih muči, da traže podršku i da je nađu“.
Postojanje nasilja u porodici diktira porodični vrednosni sistem, ne epoha
Odnos prema ženi na jednom podneblju, prema Jasmininom mišljenju određen je više ustaljenim obrascem koji varira od porodice do porodice, a manje epohom ili društvenim organizacionim sistemom. Petrijarhat jeste podrazumevao inferiornu poziciju žene u političko-ekonomskom kontekstu, ali u njemu su utvrđeni i dobri društveni principi – porodične vrednosti, poštovanje autoriteta…
„Kultorološki, mi koji smo južnije, gledamo na žene malo drugačije, ali zaboravljamo da imamo neke druge patrijarhalne vrednosti koje treba da se poštuju. Međutim, kada je odnos prema ženi u pitanju, to zavisi od porodičnog sistema vrednosti – porodice u koju je žena došla“ objašnjava Jasmina.
„Ako ste došli u porodicu u kojoj postoji istorija nasilja, u kojoj je odnos prema ženi loš, ne možete da se nadate boljitku za sebe“.
Sagovornica ističe da je patrijarhat šira okolnost, a da je u ovom smislu, odnos prema ženi ipak određeniji nekim malim porodičnim modelima.
„Nasilje je nasilje – gde god se mi nalazili. O njemu mora konstantno da se priča, kao i o obrazovanju, vaspitanju. Mi kao pojedinci imamo obavezu nezavisno da li se govori o muškarcima ili ženama, da celoživotno vaspitavamo i sebe i decu. Ovde ne pričam o komponenti obrazovanja, koje je standardno i deca će ga svakako dobiti u školama, pa kasnije i na fakultetima. Ali vaspitanje i formiranje najpravilnijih moralnih vrednosti unutar kodeksa ponašanje porodice je nešto što će iskoreniti nasilje“ naglašava Jasmina.
Krivica – verni uhoda žena
Odnegovan kult žrtve je ono što čak i ženi u XXI veku stvara osećaj krivice, zakidanja nečega voljenima, ako u pojedinim trenucima svoje resurse preusmeri na sebe. Njena potreba da se obrazuje, da radi, zarađuje, kreativno se izrazi i pritom bude majka, partnerka, supruga, ćerka i sve ostalo što jedna žena može sebi da poželi, ne nailazi uvek na „oduševljenje“ ukućana, posebno muških. Podrazumeva se često da je ona tu da bi tuđe potrebe bile zadovoljene. Kroz sve prethodne istorijske epohe, bilo je duboko ukorenjeno mišljenje da „dobra žena“ mora da bude servilna, uvek dostupna i na raspolaganju svekru, svekrvi, ocu, majci, mužu i deci. Njen intelektualni, stvaralački, ekonomski rast, mora da uključuje i izvesno „odvaljivanje posteljice“ i prepuštanje nekih obaveza drugima.
Iskustva su prečesto takva da ona ostaje usamljena u svim obavezama i da stoga vuče osećaj krivice da nije dobra ni u čemu i da svi pate „zbog njene sebičnosti“.
„Koliko god ste vi nespremni da se za nešto borite, da izađete na kraj sa okolinom, toliko će to uticati na preuzimanje uloge žrtve. Međutim, ako uložite u lični rast, ukoliko čitate, obrazujete se i tražite informacije koje su danas dostupne svima, za početak promenićete rečnik. Nećete govoriti da ste krive, već da ste zaslužne – ja sam zaslužna za svoje obrazovanje, ja sam, sa ovom porodicom, zaslužna za formiranje deteta…. Koliko god nešto bilo društveno – istorijski projekat, lepim rečima i pravilnim izgovorom, uvek možemo da menjamo stvari. Niste krive – zaslužne ste“ napominje Jasmina.
Ta vrsta „odbrane“ prava na lični napredak i rast, najčešće je potrebna među najvoljenijima – unutar porodice. Jasmina podseća da jedino iz pozicije žene koja želi da napreduje i koja taj svoj rast doživljava i predstavlja kao nešto podrazumevajuće, one mogu odnegovati generacije baš takvih ćerki, ali i sinova koji će iste takve žene ceniti i podržavati.
Dodaje da se borba za svaki vid napretka po pitanju ženskih prava mora voditi iz pravilno postavljene perspektive koja se temelji u njenoj odluci da joj bude dobro. Smatra da se agresivnim pristupom toj borbi koji podrazumeva dokazivanje nečega društvu i inaćenje sa muškim delom planete, ništa ne može postići. To je samo varka. Koso varka.
Knjigu Jasmine Denić možete nabaviti preko Ženskog inkubacionog centra koji je zastupljen na društvenim mrežama.
Ovaj medijski sadržaj, Radio Mitrovica sever realizuje u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija (UNFPA).
