U okviru 16 dana aktivizma, sinoć je, povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, u mitrovačkom PKC „Akvarijus“ izveden performans „Nije mi ništa“, a potom održana i tribina na temu digitalnog nasilja. Ovaj program, “Akvarijus” je organizovao u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija (UNFPA)
Performans za koji je scenario i režiju odradio Dimitrije Rakočević, bavi se temom nasilja u komšiluku koje nas postavlja u poziciju zapitanog svedoka sa dilemom – šta treba da radim? Performans apeluje na ljude da pokažu građansku odgovornost , da budu podrška uplašenim žrtvama i da makar, kada čuju krike iz susedstva, alarmiraju policiju.
Pored samog autora, na otvorenoj sceni su se u ulogama našli Milena Jevtić, Luka Pečenković, Dušica Jevtić i Stefan Vuković.
Nakon performansa, usledila je tribina „Dnevnik digitalnog nasilja“ u kojoj su psiholog i traumaterapeut Dalija Medić i novinar i aktivista civilnog društva Zoran Savić do duboko u noć odgovarali na pitanja publike i diskutovali o problemima koji su se izlili iz okvira zadate teme.
Pored oblika digitalnog nasilja i načina na koje ona ostavlja posledice na žrtvu, bilo je reči i o „kensl kulturi“, femicidu, ulozi medija u borbi protiv nasilja svake vrste, o razlozima zašto bi jedno društvo trebalo da ima zaseban zakonski tretman za femicid u odnosu na ostala „teška ubistva“ i mnoge druge.
„Za razliku od drugih oblika nasilja, digitalno nasilje može da ostavi teže posledice na žrtvu najpre zato što nema ograničenost vremenom i prostorom“ kaže Dalija Medić koja se traumaterapijom sa ženama – žrtvama nasilja, bavi duže od deset godina.
Kada se dešava fizičko ili psihičko nasilje od strane partnera ili nekog drugog člana porodice ili poznanika, to nasilje ima svoj vremenski i prostorni kontekst, što digitalno nasilje nema, pa je žrtva u kontinuitetu 24/7 pod pritiskom. Dugoročna izloženost izvoru nasilja bez predaha, automatski podrazumeva i teže posledice. Medić ističe da se digitalno nasilje uvek može desiti i da se nigde ne možemo sakriti od njega, a posledice su višestruke.
„Kao prvo, digitalno nasilje nam stvara strah, anksioznost, čini da se stalno osećamo napeto jer nikada ne znamo u kom trenutku ćemo biti izloženi nekoj uvredi, dezinformaciji o nama, pretnji i tako dalje. Potom, kada ono duže traje, počnemo da se povlačimo, idemo u izolaciju, prekidamo kontakt sa okolinom i na taj način pokušavamo da zaštitimo sebe. Pored ove dve posledice koje su psihičke prirode, imamo i treću – fizičku, jer sve što trpi naša psiha odražava se kroz nesanicu, poremećaje u ishrani, poremećaje pažnje, bolove u telu…“ objašnjava Medić.
Dodaje da je među svim posledicama ipak najozbiljnija posttraumatski sindrom. Zbog pomenute neizvesnosti oko toga kada će sledeći napad digitalnog nasilnika uslediti, a koja može da potraje, žrtva je u stalnom strahu i trpljenju koje prerasta u anskioznost. To je utabani put ka traumi, kaže Medić.
„Razvoj traume traži da budemo lečeni. Strah i anksioznost koje dugo traju, stvaraju kod nas traumu. Karakteristično za digitalno nasilje je da stvaraju kod nas osećaj stida, odnosno posramljenosti. Kada smo izloženi vređanju, deljenju nekih naših intimnihfotografija ili video sadržaja, to jako utiče na našu percepciju sebe i toga kako će nas okolina posmatrati i da li će nas osuditi i onda ćemo se prema sebi ponašati jako destruktivno – neprestano ćemo sebe kritikovati kako smo doneli pogrešne odluke, kako smo pogrešno postupili, kako nismo bili onakvi kakvim društvo smatra da smo trebali da budemo, nismo se ponašali onako kako žena „treba da se ponaša“ … Tu su i strah od odbacivanja i nerazumevanja okoline“ nabraja psiholog.
Napominje da uz strah da će podrška okoline izostati, da će biti osuđeni i osamljeni, žrtve idu u izolaciju, u kojoj, ako provedu dovoljno vremena usamljeni sa svojim problemom, mogu da se jave i suicidalne misli.
Svemu ovome su najizloženiji deca i omladina koji su najaktivniji, pa i najviše drže do toga kako će njihova ličnost biti formatirana u digitalnom prostoru. A to formatiranje se odvija u periodu kada formatiranje njihove ličnosti uopšte nije završeno, pa su kao takvi jako ranjivi a posledice koje to ostavlja na njih su duboke. Ta uvreda, omalovažanje narušavanje ličnog integriteta u nastajanju, integrišu se u njihovu ličnost, a samim tim, to je u kasnijem životnom periodu daleko teže ispraviti.
Zato se forsira uloga roditelja koji bi trebalo da budu posvećeni deci kako bi razvili osećaj poverenja , sigurnosti i kako bi se, učvršćeni u roditeljskoj ljubavi, razvili u asertivne, samosvesne i stabilne ličnosti. Sve je to važno zbog izgradnje samopouzdanja i svesti o tome da naša ličnost nije ono što društvo o nama misli ili kaže. Tu je uloga roditelja nezamenjiva, ali ne i isključivo njihova.
Civilni sektor je deo šireg društvenog angažmana koji se ispostavio kao idealan za širenje ideje o socijalnoj ali i zakonskoj neprihvatljivosti bilo kog oblika nasilja.
Zoran Savić ispred NVO Aktiv, kaže da postoji više načina na koje civilno društvo može da deluje i da čak ponekad reši problem šire zajednice. Kao primer navodi problem verbalnog seksualnog nasilja koje je mučilo građanke Severne Mitrovice prošle godine.
„Inicijativa koju su pokrenule aktivistkinje, zaista je urodila plodom. Kako su se one pobunile, sačinile dokumentaciju i predale je i Kforu i Euleksu i svim ostalim međunarodnim akterima, možemo da kažemo da se situacija donkle primirila“ kaže Savić.
Panelisti su se složili da svaki vid nasilja treba prijavljivati, ali da je važno i da zakonodavac prepozna digitalno nasilje kao posebnu kategoriju.
„Problem je što kosovski zakon ne pravi razliku između oflajn i onlajn nasilja. Isti je slučaj sa femicidom. Većima zemalja EU ima taj zakonski okvir koji tretira femicid posebno. Na Kosovu, femicid je u kategoriji teških ubistava i nije predviđena veća kazna za njega“ napominje Savić.
Publika je bila vrlo aktivna. Delila je svoja iskustva u pogledu ovog ali i drugih oblika nasilja. Davala predloge, polemisala o mnogim temama koje su usko povezane sa digitalnim nasiljem.
Poručili su da ovakve tribine su preko potrebne jer se građanima daje prilika da ih neko sasluša, povezuje se zajednica u zajedničkom interesu da se štetni društveni činioci suzbiju i ujedno, publika dobija preko potrebne informacije, obrazuje se u pogledu društveno odgovornog postupanja.
U tom smislu dobili su odgovor čak i na pitanje – šta ako je nasilnik moj prijatelj, imam dilemu da li treba da ga prijavim….. Ispravan odgovor je – da. Ako neko povređuje drugo biće, nema mesta dilemi. Femicida ne bi ni bilo, da je neko na vreme prijavio nasilje.
Ovaj sadržaj Radio Mitrovica sever objavljuje u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija (UNFPA).
