Pred lokalne izbore koji se na Kosovu održavaju za dve sedmice, Mitrovčani su nam izneli svoja očekivanja, strahove i nade, oslikavajući svakodnevicu zajednice koja decenijama prema odgovorima anketiranih živi pod pritiskom i nesigurnošću. Njihovi odgovori pokazuju koliko je poverenje u institucije oslabljeno, dok se lična i kolektivna očekivanja često oslanjaju na “božju volju”.
„Mislim da je dobro, da se u opštinama naseljenim većinski srpskim stanovništvom vrate srpski predstavnici u te organizacije. Moje lično mišljenje je da uopšte nije trebalo ni napuštati te pozicije, tako da mislim da je to neki prirodni sled i da će svakako biti bolje“, kaže jedan sagovornik, izražavajući nadu u povratak Srba u opštine.
Drugi Mitrovčanin dodaje: „Očekujem, što se tiče rada opštinskih organa, stabilizaciju, a nikakve rasističke i jednostrane odluke koje se tiču srpske zajednice. Verovatno će da bude oslobođenje u smislu sloboda kretanja i ostalih stvari za sve zajednice ovde. Znamo da su pod pritiskom i Albanci koji ne misle isto kao centralna odlazeća vlast u Prištini.“
Postoji i osećaj neizvesnosti i strpljenja, uz oslonac na veru: „Ne očekujemo nikakve promene. Srbima će biti loše, Srbi nisu strpljivi, oni se i sada iznenađuju zašto ovi Srbi koji su tu nisu otišli. Ali uz ostale Srbe na Kosovu, u severnom delu pa sve do Raške i Leška, mi smo ostali tu uz Božju pomoć“ navodi stariji Mitrovčanin.
Iskustvo i gorka istorija takođe oblikuju mišljenja: „Ne očekujem nikakve promene. Šta smo sve za ovih 30 godina prošli. U vreme Štajnera, kada su institucije trebale da reše naša pitanja, oni su zloupotrebili svoj položaj tako da su ostavili status quo. Priština je to tako rešavala da su uništili sve naše institucije. Prvo privredne institucije, gde smo mi bili akcionari i radnici. Mi nismo ostvarili svoja prava, zloupotrebjeni smo, uništeni. Nakon tih rezultata koji su oni postigli, nastavili su da uništavaju i institucije države. Evo dokle smo došli, jednostavno zabraniće nam i pravo na vazduh. Jezik nam oduzimaju, na jedan način mi smo građani trećeg reda. Postavlja se pitanje šta rade Ujedinjene nacije ako su one ovde prisutne i koga one štite. Mi smo totalno nezaštićeni i čekamo samo jutro ili dan kako ćemo proći, to je naša sudbina“ mišljenja je jedan građanin.
Svest o važnosti zajedništva i vere u Božju volju takođe je prisutna: „Daj Bože da nam bude bolje, ali ako se mi zajednički ne budemo složili i ne saslušamo jedno drugog, mislim da to nije moguće. Neka nas Gospod Bog sasluša i prekrsti, jer gde ima sloge biće svega, gde se porodica odvaja i rastura, i gde nemamo dogovora neće biti dobro.“
Stariji Mitrovčanin, pun životnog iskustva, dodaje: „Uskoro punim 90 godina i rođeni sam Mitrovčanin, i nikada nigde nisam išao. Kako se odvija situacija i šta se dešava, ne sećam se da je bilo gore po naš narod. Daj Bože da sada, kada budu izbori, da bude neko poboljšanje i da nas priznaju, da nas bolje tretiraju, ravnopravno. Iskreno da vam kažem ja sam pesimista.“
Ipak, ima i onih koji veruju u promene: „Svakako da očekujem promene. Na lokalu se sve menja“, ističe jedan od sagovornika, pokazujući da i pored svega postoji nada u bolju budućnost.
