Neurotski poremećaji su među najčešćim psihijatrijskim poremećajima, uključujući i decu i mlade. Prekomerno stanje uzbuđenja koje karakteriše neizvesnost, najčešće se vezuje za anksioznost i strah.
Učestalost anksioznih poremećaja, najčešća je u ranim dvadesetim i na prelazu iz tridesetih u četrdesete. Anksiozni poremećaji variraju po učestalosti, pri čemu je opsesivno-kompulzivni poremećaj najređi, dok su generalizovani anksiozni poremećaj i socijalna fobija najčešći.
Sve mlađa populacija ima ove vrste mentalnih poremećaja, smatra profesorka kliničke psihologije i psihoterapeut Dragana Stanojević. Ona kaže da se prema istraživanjima i uporednim testovima dolazi do zaključka da se ova starosna granica spušta čak i na nivo osnovne škole.
„Ono što se nekada kao problem javljalo u uzrastu između 16 i 17 godina, danas se javlja u uzrastuu od 14 i 15 godina, pa čak i od 9 godina.To je nešto što zabrinjava“, kaže Stanojević.
Potrebno je da se, ukoliko postoji problem, obrati pažnja na vreme, jer sve što će se dogoditi, kada je u pitanju problem mentalnog zdravlja, dešava se najčešće do 24 godine.
To je svakako alarm upozorenja, jer oboljevaju sve mlađi i mlađi, a i jako je veliki problem, to što takva stanja ne narušavaju samo mentalno zdravlje trenutno, već budućnost uopšte.
Strah i anksioznost kao dva najčešća neurotska poremećaja,nisu sinonimi. Anksioznost je stanje u kojem je objekat nepoznat, a opasnost dolazi od osobe iznutra. Opis je nejasan, dok je trajanje dugo i obično hronično. Kod straha, objekat je poznat, opasnost dolazi iz okoline, opis je jasan, dok je trajanje kratkotrajno i akutno. Još jedna razlika između ova dva koncepta je veoma važna; anksioznost je povezana sa budućnošću, dok je strah povezan sa događajima u sadašnjosti. Ovo se može posmatrati kao pojava, od normalne svakodnevne anksioznosti do patološke.
U načnim krugovima se danas veruje, da je anksioznost nešto što svi imamo. Ovo možemo zamisliti, jednostavno kao jednu liniju, na kojoj jedino zavisi, ko se nalazi na kojoj poziciji. U osnovi anksioznosti leži „slobodno lebdeći“ strah. On se ispoljava od uznemirenosti do paničnog straha. Fobije su pak specifičnije i najčešće se povezuju sa nečim što mežemo utvrditi, pa ih različito i nazivamo ( fobija od pasa, od zatvorenog prostora, od gužve, od letanja…..)
Profesorka Stanojević smatra, da ako neko beži od onoga od čega se plaši on, ustvari kao da tako nahrani taj svoj strah. Suočavanje sa istim ne preporučuje.
„Ako govorimo o pravoj fobiji, sa ispunjenim kriterijumima za dijagnozu „fobija“, direktno sučavanje sa time od čega se bojite, ne bih savetovala bez stručne pomoći. Neophodno je da se javite stručnom licu (psihoterapeut ili psihijatar) da bi se predhodno izvršila priprema.
Panični poremećaj, međutim, podrazumeva napade paničnog straha koji se javljaju spontano i nisu uslovljeni situacijom koja ugrožava život ili prisustvom drugih psihijatrijskih ili somatskih poremećaja. Ovaj poremećaj se često javlja kod depresije, zavisnosti i drugih anksioznih poremećaja, poremećaja ličnosti i hipohondrije.
Glavni simptom je strepnja i uznemirenost, koja nije ograničena na određenu situaciju, nepredvidiva je i počinje iznenada u obliku napada intenzivnog straha koji traje otprilike 10 minuta. Pored toga, javljaju se simptomi poput suvih usta, drhtanja, kratkog daha, gušenja, bolova u grudima, mučnine, vrtoglavice, nesvestice i napada osećaja vrućine i hladnoće.
Neka novija istraživanja su naglasila specifičnost fenomena osetljivosti na anksioznost u detinjstvu i adolescenciji.Kada pomaže psihoterapija a kada je potrebna pomoć psihijatra?
Najvažnije je obratititi se na vreme, za početak psihoterapeutu, koji može da proceni da li je potrebno razgovarati, primeniti terapeutske metode ili pacijenta uputiti kod psihijatra za nastavak farmakoterapijom (uzimanjem lekova)
U praksi se pkazalo da je nekome ko ima problem, ponekad dovoljan samo jedan odlazak na psihoterapiju , da se stanje znatno popravi posle nekih datih objašnjenja i podrške. Drugima je potrebno nekoliko, dok ima i onih koji zahtevaju klinički pristup i drugačiji tretman.
Nije retkost da pacijenti koji redovno uzimaju terapiju odlaze na seanse kod psihoterapeuta, što daje odlične rezultate u određenim slučajevima.
Rezultati savremenih istraživanja do danas pokazali su da bez obzira na prirodu i količinu simptoma koje deca doživljavaju, njihovo tumačenje istih i percepcija bola značajno su povezani sa osetljivošću na anksioznost. Najvažnije je da su problemi u vezi sa mentalnim zdravljem, sve manje „tabu“. Samodisciplina i istrajnost igraju takođe veliku ulogu u savladavanju problema, i zato je najčešće pitanje upućeno psihoterapeutima: Koliko će dugo trajati?
Izvor: Radio Mitrovica sever
