Kosovske vlasti bi morale da investiraju više u angažovanje sa Srbijom i pronalaženje sporazuma koji bi bio prihvatljiv i Beogradu. Tako rešavate i problem sa EU-om. Zapadni Balkan je uhvaćen jakom polarizacijom međunarodnih odnosa, a tu mislim i na Bosnu, odnosno Republiku Srpsku. Srbija će uvek imati pitanje balansiranja svojih odnosa između EU-a i Rusije. Evropi nedostaje jako liderstvo – priča za Novosti Lamberto Zanijer (Zannier). Ovaj italijanski diplomata ima 40 godina karijere, polovinu provedene u mandatima Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE), kao generalni sekretar, visoki komesar za nacionalne manjine i doskora šef misije za posmatranje izbora.
Na Kosovu je imao i najvišu funkciju, specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN-a. Za šefa UNMIK-a imenovan je malo nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, a bio je ključan u pregovorima o jačanju uloge EU-a i dolasku misije EULEX.
Ibar-Lepenac, koje su posledice?
Kanal Ibar – Lepenac je kritična infrastruktura za vodosnabdevanje. Uništavanje utiče na sve, a dešava se godinu i nešto dana nakon oružanog sukoba u Banjskoj. Kakve su posledice po društvo, politiku i bezbednost?
Događaj me podsetio na jedan manji, nemalo po mom dolasku u Prištinu. Grupa kosovskih Srba je blokirala izgradnju vodovodnih cevi namenjenih za kuće kosovskih Albanaca u susedstvu Severne Mitrovice. Zamolio sam KFOR da interveniše i to je urađeno sa vrlo ograničenim uspehom. Ovakvi događaji doprinose negativnoj atmosferi u međuetničkim odnosima i treba ih obeshrabriti.
Problem je i dalje opšte nepoverenje generisano nedostatkom direktnog i sveobuhvatnog dijaloga Beograda i Prištine, te nedovoljan napor da se u dobroj veri implementiraju sporazumi koje su dve strane postigle u procesu posredovanom Briselom.
Ahtisarijev plan
Dogodilo se uoči zakazanog sastanka sa Kajom Kalas, novom visokom predstavnicom EU-a za spoljnu politiku. Mislite li da je tajming značajan?
Teško je odgovoriti pre nego što budu poznati rezultati istrage. To bi se zaista moglo tumačiti i kao direktna politička poruka i Prištini i Briselu.
Srpske vlasti kategorički negiraju bilo kakvo učešće i pozivaju na detaljnu međunarodnu istragu. Da li je takva istraga verovatna? Mogu li UNMIK ili misija OSCE-a na Kosovu da urade nešto u tom pravcu? Ili KFOR? EULEX?
Kosovska policija bi u idealnom slučaju trebala da istražuje. Ali, kosovske vlasti i javnost su, nažalost, odbacili predloge, još od vremena kada sam bio tamo, da se stvori odgovarajuća jedinstvena multietnička policija kao sredstvo promocije vladavine prava, što su sukcesivno sugerisali visoki komesari OSCE-a za nacionalne manjine.
Nedavni pokušaji vlasti Prištine da nameće vladavinu zakona, bez razumevanja sa lokalnim zajednicama, samo su pogoršali situaciju. Ne bih očekivao uspešnu istragu kosovske policije ako ne uspevaju da osiguraju saradnju sa lokalnim stanovništvom i sa potencijalnim svedocima na lokalu. Međunarodne organizacije mogu da se uključe, ali mogu se suočiti sa sličnim problemima.
I Albanci i Srbi na Kosovu su pomno pratili američke izbore. Vašingtonski sporazumi koje su Beograd i Priština potpisali tokom Trampove administracije nisu u potpunosti sprovedeni. Očekujete li da će Trampova administracija nastaviti tamo gde je stala – na putu ekonomski fokusirane agende, a sa manje naglaska na priznanju Kosova? Hoće li gledati Balkan kao geopolitičku arenu nadmetanja SAD-a, zapada i Rusije?
Rano je reći. Moguće je da će biti više fokusa na ekonomska pitanja. Ne očekujem veliku inicijativu oko Kosova, biće mi drago da bude drugačije. Ako bude kretanja, to bi moglo biti povezano sa onim što ste rekli, da se zapadni Balkan gleda u geopolitičkoj perspektivi. U tom kontekstu, možda bi se mogli postići dogovori, gde bi Amerikanci, pored Evropljana, odigrali veću ulogu. Ne pratim veoma blisko aktuelne pregovore, ali sam malo razočaran sporim tempom implementacije.
Dok sam radio na Kosovu, politika UN-a i moj cilj su bili da uključimo EU, jer ima više uticaja nego UN i nešto da ponudi. To i danas stoji, ali ima puno problema. Jedan je da je EU i dalje podeljena, sa državama koje ne priznaju Kosovo. Drugi je da je tema proširenja EU-a uhvaćena u brojne probleme, pa dinamike nisu pozitivne kao pre deset godina.
Ahtisarijev plan je bio platforma na kojoj su mnoge države priznale Kosovo. Između ostalog, plan daje jedinstvena prava manjinskim zajednicama. No, do danas nemamo jednu od važnih karika, Zajednicu srpskih opština.
Plan je u ovom trenutku istorija. Nastavili smo dalje, ali ima dobrih elemenata. Kada sam razgovarao u Beogradu, Zajednicu nismo stavili na agendu, ali smo gledali zaštitu manjina u specifičnim oblastima, na primer u policiji. Sećam se, jedna od tema je bila da zamenik šefa policije bude Srbin i da imamo multietničku policiju na terenu. Kao visoki komesar OSCE-a za nacionalne manjine, nastavio sam da pratim te teme, poput implementacije jezičkih prava na Kosovu.
Društva su toliko podeljena da nemaju sredstva da komuniciraju. Jednom mi je premijer rekao: Ja sam bilingvalan, mogu da pričam sa svima. Mlade generacije to ne mogu. Porast podele koja se politizuje pravi još problematičnijom rigidnu podelu zajednica. Zato smatram da je Zajednica mnogo problematičnija tema sada nego u vreme Ahtisarija. Možda postoji drugi način da se postigne ista stvar, bez takve etikete. To je samo moje privatno mišljenje. Istovremeno, sporazum iz Ohrida nije ispraćen implementacijom, nije čak ni ista interpretacija dogovorenog. I sporazumi iz briselskog procesa zahtevaju puniju implementaciju.
Tokom vašeg boravka na Kosovu, ali i cele istorije dešavanja, jedan nivo je dijalog o tome šta žele Albanci, a šta Srbi, ali uvek pod geopolitičkim kišobranom razgovora o uticaju zapada i Rusije.
U Prištini sam dosta sarađivao sa Kvintom, naročito sa Amerikancima. Priština nije bila srećna mojim dijalogom sa Srbijom, ali sam imao podršku onih koji znače. U UN-u, kada sam podnosio izveštaj Savetu bezbednosti, uvek sam imao posebne razgovore sa Amerikancima, Rusima i drugima, uključujući i Kineze koji veoma blisko prate temu Kosova zbog svojih problema.
Nakon usvajanja Rezolucije 1244, Savet bezbednosti se podelio i nikada nisu postigli dogovor oko Kosova, osim na kraju mojih pregovora sa Beogradom. Rusija se na neki način složila da EU igra veću ulogu, naravno u okviru Rezolucije, što je bio zahtev Srbije, da se malo promeni arhitektura prisustva međunarodne zajednice na Kosovu, a da se zadrži, naročito iz političkih razloga, prisustvo UN-a. I to je i danas slučaj i nije se puno promenilo u smislu uloga.
I tada, a mislim da je validno i danas, Rusi su mi govorili: Rusi neće biti veći Srbi od Srba. Zapadni Balkan je uhvaćen jakom polarizacijom međunarodnih odnosa, a tu mislim i na Bosnu, gde se jasno vidi ruski uticaj i odnos sa liderom Republike Srpske. Tu su i odnosi sa Srbijom, koja će uvek imati pitanje balansiranja svojih odnosa između EU-a i Rusije. Videćemo kako će američka administracija restartovati neku vrstu diskusije sa Rusijom i kako će se ta vrsta razgovora proširiti na pozorja van Ukrajine i Bliskog istoka.
Malo se govori o ulozi i uticaju Turske i Kine na Kosovu?
Tokom svoje karijere video sam povećanu pažnju i interesovanje Turske i na Kosovu i u Bosni. Kina je od država veoma čvrstih u odbijanju principa jednostranosti kada je reč o potencijalnim separatističkim pokretima. Jednom mi je kineski diplomata rekao: Kao što znate, mi nemamo odnose sa kosovskim vlastima, ali ako budete pričali sa njima, recite im da bismo cenili ako bi pratili politiku „jedne Kine“ (princip kojim se insistira na tome da su Tajvan i kopneni deo Kine neotuđivi delovi jedinstvene Kine, op. a.). Bilo mi je smešno, ali njihova zabrinutost je jasna.
Uloga EU-a se menjala na Kosovu. Da li je pristupanje EU-u i dalje kredibilan podsticaj za reforme na Kosovu i u regionu?
Iskreno, EU sam video kao pomalo disfunkcionalnu. Evropska komisija je bila velika tehnička podrška, imali su veliki broj projekata, podržavali razvoj institucija na Kosovu, uključujući rad na kosovskom ustavu. Istovremeno, u Savetu, gde prilazite iz spoljnopolitičke i međudržavne sfere, imate ulogu država koje ne priznaju nezavisnost. Tu su bila izražena dva problema. Prvi, mandat EULEX-a. Recimo, dolazile su mi sudije da me pitaju koji zakon da primenjuju na Kosovu, jer imaju unutrašnje razlike. Za UN je regulacija jasna – Rezolucija 1244. Ali, oni su morali da prave kompromise, što je nekada skoro pa nemoguće. Ako primenjujete pravo, morate znati koje – kosovsko ili međunarodno.
Možete biti dvosmisleni na političkom nivou, ali ne i na operativnom. Dvosmislenost je povezana i sa procesom priključenja. Prepreke moraju biti prevaziđene ako Kosovo nastavi da se kreće ka priključivanju. I tu se vraćamo na pitanje Kosova i Srbije. Vidimo robusne akcije kosovske vlade na terenu i pokušaj da se primoraju oni koji se odupiru implementaciji zakona u određenim delovima zemlje. Time ništa ne rešavate.
Morate više da investirate u angažovanje sa Srbijom i na kraju pronalaženje nekog sporazuma koji bi bio prihvatljiv i Srbiji, iako sam svestan i teškoća i osetljivosti Srbije na ovu temu. Kada to rešite, onda rešavate problem sa EU-om, odnos sa manjinama, a potom će sve leći na svoje mesto. Jeste težak način, ali jedini.
EU bez jakog liderstva
Boravili ste u SAD-u, pratili izbore. Imamo dva rata – jedan u Evropi, drugi na Bliskom istoku. Kako će politika SAD-a uticati na politike u Evropi?
Budući predsednik je jasno rekao – Amerika na prvom mestu. O bezbednosti i odbrani u Evropi mislim da ćemo ponovo čuti da će Evropljani morati da investiraju više. Postoji i očekivanje porasta uloge SAD-a u pomenutim konfliktima. Vidimo vesti o uspostavljanju specijalnog izaslanika za Ukrajinu, ide se u pravcu pregovora, što je dobro, jer u nekom trenutku moramo da dođemo do toga. Moramo videti kako će se Ukrajina i Rusija pozicionirati. Takođe, kakva će biti pozicija Evropejaca.
Možda postoji razumevanje za teritorijalni aranžman koji ne priznaju svi, pa možemo da idemo u pravcu sličnom zamrznutom konfliktu, što smo videli u OSCE-u, sa de facto kontrolom teritorije, ali bez priznanja. Za razliku od Kosova, gde postoji očekivanje priznavanja od međunarodne zajednice i prisustvo u UN-u, okupacija teritorije, a to smo videli sa Krimom, ne zahteva takvu vrstu priznanja. Naravno, budućnost Ukrajine je jako važna. Odnosi sa EU-om i NATO-om su veoma važni. Amerikanci će verovatno igrati važnu ulogu i Ukrajinci će se naći pod pritiskom. Za Bliski Istok je mnogo komplikovanije i teže.
Za mir su potrebni razgovori, kako vidite retoriku danas u Evropi?
Ako nemate direktnu ulogu, relativno je lako da vičete i krivite jedni druge. To smo, nažalost, videli u OSCE-u. To je deo višedecenijeske geopolitičke konfrontacije, koja je progresivno postajala sve gora. U OSCE-u je dijalog s vremenom utihnuo. Zamenjen je nepovezanim izjavama, do tačke da se sastanci koriste za propagandu. Za izjave bez ikakvog dokaza da je izgovoreno istina. Rezultat su veoma sterilni odnosi. Treba obnoviti prostor za dijalog.
Naravno, dijalog zahteva kompromise svih strana. Videćemo da li je moguć ili je previše kasno, što bi dovelo do još jačeg pritiska agresivne retorike u Evropi, a to nije dobro. Takođe, proces proširenja EU-a je preuzet pomalo sa ukusom „hajde, proširimo klub“. Pridruživanje EU-u je uvek bilo, pre svega, pridružiti se projektu sa određenim uslovima i geopolitika bi trebalo da bude van toga.
OSCE bi trebalo da bude platforma za dijaloga istoka i zapada kada je nemoguće druge koristiti?
OSCE je kreiran kao prostor za dijalog među neprijateljima tokom hladnog rata. Sada smo ponovo u situaciji takve vrste, ali nemamo onu vrstu liderstva koje investira. Ne kažem da je to jedino sredstvo, ali dodatno, pored jakih politika – sankcija, vojne pomoći Ukrajini i drugih – trebalo bi da bude i mesta za dijalog, koji će očigledno biti težak i pun izazova. Jedini koji imaju takvo liderstvo i žele to da iskoriste, ali nažalost ne u multilateralnoj formi, već za bilateralne dogovore, a nisam siguran koliko je to korisno, jesu Amerikanci. Više nego ikada, potrebna nam je multilateralna diplomatija. Tu nema investicija i to je šteta.
Istovremeno, u Evropi građani žive sa strahom od nuklearne bombe. Kakva je budućnost Evrope?
Teško pitanje. Evropa je podeljenija nego ikada u dugom vremenskom periodu. Opet, spoljni pritisci mogu biti ujedinjujući faktor. Ako stvari baš loše pođu sa Ukrajinom i Rusijom, to će možda uticati na celu Evropu i biti zajednički osnov i briga, iako su neke države danas zabrinutije od drugih. Pravac podrške Ukrajini je neupitan. U Evropi se akumuliralo mnogo problema, koji menjaju naša društva i stvaraju pritiske unutar njega.
Zbog dolaska toliko mnogo migranata i izbeglica stvaraju se jake negativne reakcije na političkom nivou. Politički trendovi u državama idu u pravcu renacionalizacije politike. Vidimo sve više nacionalizma, a manje otvorenosti da radimo zajedno. Za države članice ostaje najveći sveobuhvatni proces koji garantuje mir u Evropi više od pola veka. To je pozitivan element i za zapadni Balkan. Ono što nedostaje EU-u je jako liderstvo.
