Svetski dan devojčica je međunarodni praznični dan koji su proglasile Ujedinjene nacije, a prvi put je obeležen 11. oktobra 2012. godine i njegovo obeležavanje podržava više mogućnosti za devojčice i povećava svest o rodnoj nejednakosti sa kojom se suočavaju devojke širom sveta na osnovu njihovog pola. Ova nejednakost obuhvata oblasti kao što su pravo na obrazovanje/pristup obrazovanju, ishranu, zakonska prava, medicinsku negu i zaštitu od diskriminacije, nasilje nad ženama i neslobodne dečje brakove.
U kakom svetu žive devojčice danas, a kakav svet im pripremamo i ostavljamo u nasleđe?
Obrazovanje i pravo na zdravstvenu zaštitu u našem društvu su manje više zagarantovani, ali po pitanju nasilja i dalje se suočavamo sa ozbilnim izazovima. Najozbiljnija i najekstremnija pretnja za ceo ženski rod i dalje ostaje femicid, smatra Ružica Simić, direktorica NVO „Žensko pravo“.
„To je rodno zasnovano ubistvo žene i predstavlja najekstremniju manifestaciju muškog nasilja prema ženama. Tako da je sve više ubijenih žena u rodno zasnovanom nasilju i pre svega možemo da govorimo o ubistvu žena u porodičnom nasilju ali takođe imamo i ubistva žena u javnom prostoru. Najveći procenat ubijenih žena je ustvari od svojih partnera“ kaže Simić i dodaje da je najpoznatiji takav slučaj onaj iz 1989. u Kanadi, kada je Mark Lepin ušao na Politehnički fakultet u Montrealu i pucao u devojke koje su uspele da upišu arhitekturu a on nije.
Simić podseća da je u tom masovnom femicidu stradalo 18 devojaka zbog mogućnosti da se obrazuju, ali da je i danas živa ta podela poslova na uške i ženske.
„Ostavio je i pismo u kojem je obrazložio da su to „kučke feministkinje“ onemogućile muškarce da se upišu i da rade taj „muški posao“. Nažalost, mi danas imamo podelu na takozvane muške i ženske poslove. Žene se još uvek nisu izborile i za to pravo. To se desilo 1989. godine a već 1990. godine naučnici su krenuli da izučavaju taj fenomen i ustvari od tada potiče i taj pojam femicid, što znači ubistvo žene. To je posebno ubistvo žene, zato što je to žena i zato što je to rodno ili polno zasnovano nasilje“.
Nažalost,napominje da mnoge zemlje još nisu u svoje krivično zakonodavstvo uvele femicid kao posebno krivično delo, već se to tretira kao ubistvo, zavisno od slučaja.
„ Žene se i dalje bore tako da mislim da ćemo doživeti to da femicid bude uključen kao posebno krivično delo, da će sudije kada budu sudili ta krivična dela upisivati ih kao posebna, posebne rubrike, pa ćemo mi tek tada imati tačne i prave informacije i statistiku koliko je žena ubijeno, zato što su žene. Na osnovu toga moći ćemo da radimo analize i na osnovu toga će moći da se rade i programi za suzbijanje, za prevenciju i jednostavno za smanjenje tog delikta koji se sada stalno povećava. To je univerzalni i negativni fenomen u celom svetu ali evo i kod nas je sve češći“ dodaje sagovornica.
Od te 1989. godine nema godine da se ne zabeleži bar jedno ubistvo žene od strane muškarca.
„Najčešće je povezano sa kontrolom ženskog života, ličnosti, ženskog tela. I najčešće u porodičnom nasilju dolazi do ekstremnog fizičkog nasilja pa teških telesnih povreda, pa i ubistva kada žena donese odluku da izađe iz nasilja odnosno da napusti nasilnika. I tada, dok smo mi ovde žene bile organizovane u okviru tog ženskog centra za prevenciju i podršku žrtvama nasilja, mi smo jako dobro sarađivale sa žrtvama i potencijalnim žrtvama i naglašavale smo da, ako već donesu odluku, da one moraju zaista da se pripreme za izlazak“naglašava Simić.
Dodaje da nije jednostavno izaći iz nasilničke veze ili pobeći od bračnog partnera, naročito kada su deca tu.
„To znači da žena mora unapred da zna da pripremi dokumenta, da vidi šta će sa decom, da vidi da li će eventualno u Sigurnu kuću. Taj izlazak je jako rizičan, i ja sam srela mnoge žene koje su glavom bez obzira morale da napuste, čak i svoju decu da ostave tu, da bi se naknadno borile za decu, da bi prvo fizički spasile sebe a onda i da izvlače decu iz te bolesne porodice i porodičnih odnosa. Tu je naravno upletena i šira porodica. Nažalost nasilnik vrlo često ima veću podršku i od svoje porodice ali i od sistema, i to je problem“ upozorava Simić.
Netolerisanje nasilja mora da postane praksa i to odmah kako današnjim devojčicama, a sutrašnjim ženama, nasilje ne bi bilo normalna i što je takođe opasno – privatna stvar. Ako nas nije sramota da nekoga pitamo kolika mu je plata, kada će se udati, oženiti, završiti fakultet, roditi dete, ako ova polja čovekovog života ne smatramo intimom u koju ne treba zadirati, kako je moguće da nasilje koje neko trpi tumačimo kao polje u koje ne treba zadirati, pita psiholog Biljana Jaredić.
Dodaje da su ti procesi osvešćivanja javnosti po pitanju prijavljivanja, kao i žrtve o tome da nasilje ne treba da trpi, dugotrajni.
„Ljudi kažu, jeste oni se danas prijavljuju a sutra se vole, grle i maze. Potrebno je vreme da se ta osoba odvoji. To je ciklus dolaska i odlaska, i to znaju ljudi koji godinama rade u Sigurnoj kući, dok žena i njeni kapaciteti ne ojačaju ona se više puta vraća kod nasilnika dok konačno je ojača svoje kapacitete. Žena nad kojom se izvrši femicid je žena kojoj je nasilnik u svim aspektima onemogućio da ona ode od toga. Obično su i svi socijalni resursi uskraćeni, ali ne možemo da kažemo da i dalje u našoj sredini ne postoji stereotip toga da to što se dešava u četiri zida, to je privatna stvar. Čak i ako čujemo da neko tuče ženu, pomislimo zašto ja da prijavim. Ako vidimo da neko tuče ženu na ulici, pa neću ja to da prijavim, zašto ja da budem taj. Ne samo zbog zaštite te žene nego zbog zaštite svih onih drugih žena, devojčica, treba te stvari prijaviti jer ta žena nema kapaciteta. To znači da treba reagovati. Nas nije sramota da pitamo nekog kolika su njegova primanja, kada će da rodi drugo dete, ali nas je sramota kada neko krši zakon. Samim tim vi postajete učesnik i to hoću da naglasim. Vi ste saučesnik u ubistvu te žene ako ste znali da ona godinama trpi nasilje, a to niste prijavili jer ta žena nema kapaciteta da ona to sama prijavi“ napominje Jaredić.
Kreiranje socijanih prilika u kojima neće postojati opcija da se bilo koja vrsta nasilja tretira kao normalni deo nečijeg života, stvaranje boljih okolnosti za žiivot dananjih devojčica, zadatak je prevashodno nekadašnjih devojčica ali i celog društva. Femicid i trpljenje ne smeju da budu opcija, a nasilje ponavljamo, koliko god riziovali da budemo dosadni – nikada nije privatna stvar.
Ovaj sadržaj, Radio Mitrovica sever realizovao je u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija.