Digitalna era donela je pregršt pozitivnih promena u ljudskoj svakodnevici. Informacije su na klik od nas, komunicira se lakše, brže, poslovi se završavaju jednostavnije, lakše se sklapaju poznanstva….
Ipak, u poslednje vreme se sve više pažnje posvećuje onim negativnim posledicama koje se mogu javiti ukoliko svim tim tekovinama pristupamo nepažljivo, nekontrolisano i neumereno.
Zamislimo da u jednom trenutku neka solarna oluja ili neki nepredvidivi gest kosmosa, naprave zbrku u tom bespuću nevidljivih i neopipljivih podataka i to prouzrokuje potpuni nestanak interneta na neodređeno dugo, kako ćemo reagovati?
Negde je prvi osećaj koji se javlja panika, potom nesigurnost, nervoza i najzad beznađe. Jer kako ćemo komunicirati, učiti, informisati se? Kako će svet znati da postojimo bez društvenih mreža koje su kao veza sa dragim ljudima naš blagoslov, ali ujedno i naše prokletstvo ako u svojoj naivnosti poverujemo u ružičaste predstave nekih tuđih života i po pravilu tuđih radosti i užitaka, za koje smo, tako ispada, samo mi uskraćeni.
I pozitivne i negativne strane savremenih tehnoloških dostignuća mi tek sagledavamo i iako je za medicinu i psihologiju još uvek rano da se jasno odrede prema ovim fenomenima, ipak već sada možemo jasno nazreti kako virtuelni svetovi utiču na mentalno zdravlje. Tu posebnu pažnju moramo posvetiti deci i omladini, rekla je gostujući u program Radija Kosovska Mitrovica, prof. dr Jelena Minić, psiholog i sistemski porodični psihoterapeut.
“Još uvek nemamo iskustvo. Za neke ranije događaje i dešavanja, imali smo iskustvo prethodnih generacija, pa smo na njega mogli da se pozovemo. Ovo je nešto potpuno novo i još se upoznajemo sa prednostima kao i sa posledicama” kaže Minić.
Ipak, isto to iskustvo nas je naučilo da baš sve što se da čoveku u ruke, on to može da upotrebi, ali i zloupotrebi.
“Tako i kada govorimo o internetu i modernim tehnologijama, svesni smo benefita. To je umnogome olakšalo svakodnevicu kada je reč o komuniciranju, plaćanju, obrazovanju, ali sa druge strane, sve češće vidimo u svakodnevnom životu ali i čitamo u stručnoj literaturi o zloupotrebi interneta i o, za sada, poznatim negativnim efektima” kaže naša sagovornica.
U ovom trenutku, prema njenim rečima, dosta pažnje se posvećuje lošem uticaju preterane izloženosti telefonima i ekranima na fizički razvoj dece i mladih, jer višesatni pasivni položaj i fiksiranost pogleda svakako su loši.
Ipak i ovo nekoliko decenija iskustva je izgleda bilo dovoljno da se o psihološkim efektima može pričati baš mnogo…
Formiranje slike tela i temporalna dezorijentacija – problemi broj jedan
Kada je o psihološkom uticaju reč, posledice su brojne, ali jednu, psiholozi najčešće pominju – izmenjenu sliku sopstvenog tela. Ta slika se formira u periodu odrastanja, naročito su osetljivi adolescent.
“U tom periodu, to formiranje slike tela je naročito osetljivo, jer je podložno raznim uticajima. Ta slika tela naročito je ugrožena u periodu adolecencije i naročito je ugrožena kada mladi posmatraju ta neka lepa fina tela, lepe duge kose, izuzetno čista svetlucava lica, koja zahvaljujući različitim filterima na društvenim mrežama se ulepšavaju, a u realnosti to je potpuno drugačije. Ta slika tela je na velikom udaru društvenih mreža to povlači sa sobom samopoštovanje, samopuzdanje, izmenjenu realnost” upozorava Minić.
Pored izmenjene slike tela, važno je znati da je možda i najveći problem koji se javlja kod svih generacija tzv. temporalna dezorijentacija ili jednostavnije rečeno – gubljenje pojma o vremenu. Sate i sate ljudi provode na društvenim mrežama, a da nemaju predstavu o tome koliko je vremena prošlo, objašnjava naša sagovornica. Dodaje da su na ovu temu rađena i istraživanja koja su opet pokazala da je kod deca i mladih u ogromnom broju, vremenska dimenzija ozbijno poljuljana i to je veliki problem.
“Taj gubitak temporalne orijentacije, tj. vremenske dimenzije, smatra se trenutno najvećim problemom. Vremenska dimenzija je negde direktno vezana za svest i za budnost, vezana je za prisutnost u sadašnjem trenutku”, kaže Minić i napominje da kada to odsustvo iz sadašnjeg trenutka potraje, ono ostavlja posledice koje ćemo tek sagledati.
O nedostatku pažnje: Normalizovali smo nenormalno
Sledeći problem koji je izolovan jeste nedostatak pažnje kod dece i mladih. To je između ostalog posledica ogromne količine informacija koje se tim neurološkim sistemima u razvoju, saopštavaju za čula prilično nasilno, bučno, previše šareno, jako brzo i u kratkoj formi.
U toj informacionoj mećavi, mozak ne stiže da obradi pristigle informacije i one se po principu bujice, ne zadržavaju predugo u mislima. Kada smo tome izloženi predugo i kada “naučimo” mozak da tako prima informacije iz sveta, onda postaje problematično “ubrazditi” decu da nova saznanja primaju na staromodan, sistematičan, temeljan način. A samo tako usvojeno znanje je dugoročno.
Vizuelno – audijalne tehnologije su opasna knkurencija roditeljima i prosvetnim radnicima koji su svi složni – deci je jako teško privući, a još teže zadržati pažnju.
“Sve što je duže od nekoliko sekundi, da ne kažem nekoliko minuta, za decu je naporno. Naš mozak ima određene kapacitete da prima informaciju i ovde možemo već da govorimo o senzornom nasilju, jer imamo previše informacija, a naš mozak, fiziološki ne može da ih prihvati, a niti nam te informacije trebaju. Da su nam trebale, mozak bi se kroz evolutivni razvoj, razvio do te mere da ih primi” kaže psiholog.
Minić podseća da je i odraslima potreban ogroman napor da se odupru primamljivim sadržajima koji društvene mreže donose. Napor je potreban i da bismo priznali sebi koliko su često ti sadržaji najprostije rečeno glupi, a mi im pridajemo veliku pažnju i ogromnu količinu vremena.
Da postoji svest o problemu , dokazuje i razvoj internet- detoks turizma, koji podrazumeva odmor u području gde nema internet signala. Ali sa odraslima je lakše. Kada je reč o mladima, njima kontrola teže ide, pa ako to rade svi, i oni će.
“Normalizovali smo nešto što nije normalno, a nije normalno da nam je telefon neprestano u ruci, nije normalno da nas interesuju baš sve te stvari koje se prikazuju na društvenim mrežama. Kriterijum normalnosti je veoma diskutabilan. Nije normalno ono što većina radi” upozorava psiholog.
Profilna vs. tagovana ili kako naći meru u filtriranju realnosti
Društvene mreže imaju poseban uticaj na mentalno zdravlje svih generacija, ali za razliku od zrelih ljudi, kojima uskustvo življenja obezbeđuje svest o životu kao amplitudarnoj smeni dobrog i lošeg, mladi su nezaštićeni pred ružičastim predstavama o tuđim – po pravilu – veoma srećnim, lepršavim, raskošnim i bezbrižnim svakodnevicama, koje, ubeđeni su često, samo njih zaobilaze. Svi su bogati, prelepi, nestvarno zgodni, uspešni, srećni u vezama, porodičnim odnosima, proživljavaju neka nova egzotična, avanturistička iskustva, a sa druge strane “samo ja imam akne, male grudi/bicepse, moji roditelji nemaju toliko para a ja nemam sreće u ljubavi i samo ja nikada nisam bio/bila u Grčkoj….” Udarci na samopouzdanje i samopoštvanje su nesagledivi…
Jako je važno, posebno za mlade ljude da znaju da je društvena mreža prostor probranih trenutaka u realnosti, pa čak i ti trenuci prođu kroz filtere.
“Retko ko će da stavi realnu sliku… Bar neki filter će da uključi, hvataće dobar ugao…. Čovek je društveno biće i želi da pripada grupi, da bude deo plemena. Ali ta grupa diktira određena pravila i onda ljudi da bi bili deo te grupe, rade najneverovatnije stvari da bi bili prihvaćeni. To je naročito kod mladih izraženo. Ta pripadnost je grupi je u periodu adolescencije mnogo važnija nego da pripadamo porodici ili državi”objašnjava Minić.
Podseća da se u tom periodu poimanje sebe i sopstvene vrednosti, u potpunosti meri stepenom prihvaćenosti u grupi.
I kod odraslih, formiranih ličnosti, napominje naša sagovornica, susret sa realnošću je često neprijatan, ali je jako važno za naše mentalno zdravlje da umemo da se sa njom suočimo i da je prihvatimo – ja imam toliko i toliko godina, izgledam tako i tako…
“Susret sa realnošću nije nimalo prijatan ali jeste osnova psihičkog zdravlja. To je realnost, to je činjenica i onda oko te činjenice, gradimo dalje život. Sve drugo je problematično, vodi nas u nerealnost, nerealna očekivanja… Što je jaz između te slike ili objave na društvenoj mreži i stvarnog života veći, veći je i problem”.
Blaga korekcija slika koje objavljujemo, ona doza korekcije koja ne odstupa previše od realnosti je sasvim u redu, kaže Minić, ali ako neka dama filterom sebe podmladi dvadesetak godina, onda iza toga stoji problem prihvatanja neminovnog protoka vremen, a u dubini se mogu otkriti još neki problem.
Digitalno nasilje – virtuelni svet uvreda, a patnja je realna
Dvadesetčetvoročasovna izloženost naše ličnosti društvu je glavna karakteristika postojanja u virtuelnom svetu. To virtuelno društvo je kao i ovo realno, polje prijatnih iskustava – uvažavanja, pohvala, divljenja, ali istovremeno i prostor u kome žive „digitalni nasilnici“.
„To virtuelno ili digitalno nasilje je možda još strašnije od fizičkog nasilja u realnom svetu zato što su mu dete ili mlada osoba izloženi 24 sata i nigde niste sigurni. Ono je konstantno. Zato je važno krenuti od malih nogu. Kontrolišite šta dete gleda i koliko dugo provodi vreme i potrebno je da se deca i kasnije mladi uče da je to slobodno možemo reći lažni svet ili makar ne tako realan, da ih naučimo da to što vide provuku kroz zdrav razum i da ta iskustva podele sa roditeljima, da se o tome priča… To bi bilo idealno – ograničiti vreme i razgovarati“ poručuje naša sagovornica.
Kratko i jasno – ograničavajte vreme na vreme i komunicirajte, jer i……
Komunikacija se menja – „zašto ćutiš?“ postaje „sinovao si me“
Društvene mreže promenile su način komuniciranja među ljudima i mladi „razgovaraju“ u svetu u kome su „sinovanje“, „lajkovanje storija“, „trenutna“ sasvim uobičajeni ali veoma rečiti elementi komunikacije.
Menja se način ali i kvalitet načina prenošenja informacija, gde mlađe generacije kulturološki devalviraju.
„Oni koji vole da se našale kažu da se u pogledu načina komuniciranja, polako vraćamo u pećine. Da od jednog razvijenog, bogatog jezika kakav je naš srpski jezik, sada se svodimo na slova i simbole.Moramo priznati da je to vraćanje na nivo pećinskog čoveka“ smatra Minić.
Komunikacija je mnogo važna kao i socijalna podrška koja se ogleda pre svega u prisustvu druge osobe.
„Dodir, zagrljaj, prosustvo. Ne mora uvek da se nešto kaže, prisustvo je mnogo važno, a sve to izostaje. Ako su vam isključivo virtuelni prijatelji i ako isključivo komunicirate na taj način i morate brzo da pošaljete poruku, javlja se problem da li vas je taj neko razumeo, da li je pravilno protumačio simbole. Imamo tamo neke oznake za emocije, ali da li je to baš tako?“
Minić napominje da je tu mnogo problema koji nas, ako se ne pribegne dobrom starom načinu komunikacije, vode ka udaljavanju od ljudi i površnosti.
„Sa ovakvom zloupotrebnom interneta mi nemamo kvalitet. Imamo neki kvantitet, imamo površnost, ali dubinu nemamo. Jer za dubinu je potrebno vreme, a mi vremena nemamo“ kaže Jelena i naglašava da se bogatstvo i vrednosti uvek nalaze u dubini. Bez dubine, nema kvalitetnih odnos i otuda osećaj usamljenosti i otuđenosti tako čest u savremenom društvu.
Digitalne tehnologije mogu razviti i neke nove oblike zavisnosti, ali oni još nisu u potpunosti i do kraja definisani. Minić napominje da se obično i ta zavisnost ispoljava kao i svaka druga, najpre u ponašanju pojedinca kome je uskraćen izvor zadovoljstva, a procedura lečenja je ista kao i kod ostalih bolesti zavisnosti – oporavak je dug, podrazumeva podršu porodice koja, zarad dobrobiti pojedinca, menja svoje ponašanje i navike i naravno, neophodan je stručni tim koji će celu porodicu da vodi kroz taj proces.
„Postoje i privatne klinike,a kod nas i dalje je „Drajzerova“ ustanova koja najviše zbrinjava takve pacijente. Zavisnost od interneta ili video-igrica, još uvek se ne prepoznaje kao zavisnost, ali verujte, ako je dete ili mlada osoba po ceo dan na telefonu ili kompjuteru, ukoliko ne praktikuj nikakve druge aktivnosti, ako dete burno reaguje na oduzimanje telefona, to su već elementi zavisnosti. Ne govorimo o zavisnosti u punom kapacitetu, ali elementi zavisnosti su tu“.
Na kraju, Minić podseća na fenomen „obaveze neprestane dostupnosti“ svima, što je energetski iscrpljujuće, na duge staze veoma stresno i štetno po naše mentalno zdravlje.
„Izgubili smo brojne kriterijume i vreme je da se vratimo sebi. Da bismo bili dostupni sebi i svojoj deci, mi moramo da napravimo određene granice. Mi u ovom virtuelnom svetu, kako se meni čini nemamo nikakve granice. Sve može, uvek može, tu sam na raspolaganju….To je nemoguće.Ni mašina ne može non stop da radi. Morate da je isključite povremeno“.
Krajnja poruka psihologa je jednostavna i veoma korisna.
„Isključite se. Bar sat vremena pre odlaska u krevet, nemojte koristiti telefon. U fiziološkom smislu, mozak nam se uzbudi od svetla i zvuka, ne od informacija. Vreme je da napravimo granice, ograničimo upotrebu digitalnih tehnologija. I birajte šta gledate. Kao razumna bića imamo pravo izbora i pravo odluke. Apelujem na razum i kontrolu koju čini mi se nemamo“.
Dakle, isključite – ili uređaje ili sebe, kada god osetite potrebu za tim. Ako ne poslušamo glas iznutra….
„Pregorećemo“ upozorava psiholog.
