Piše: Jelena L. Petković
Ulazak Srbije na šengensku belu listu 2009. godine u Beogradu dočekan je uz slavlje i olakšanje. To je značilo slobodu kretanja kroz Evropu, kraj noćnim morama od višečasovnih redova i maltretiranja na pragovima konzulata – da se građani koji imaju srpski pasoš konačno osete kao – ljudi.
Dok su političari pobedonosno mahali odlukom koja je stigla na kraju dugog ispunjavanja čuvene “mape puta”, malo ko je u tom entuzijazmu zapazio prostu činjenicu – bez viza i dalje neće moći da putuju građani koji imaju pasoše Srbije, a žive na Kosovu.
Mediji su tu temu slabo stavljali u fokus, pa i danas, 13 godina kasnije, ako napravite anketu Knez Mihailovom, pitanje je da li bi iko znao da postoje srpski pasoši koje izdaje Koordinaciona uprava i da su to putne isprave sa drugačijim viznim statusom.
Od tada do sada, taj ponižavajući vizni pakao, jednako važi i za sve na Kosovu, Albance kao i za Srbe, i sa koordinacionim srpskim i sa kosovskim pasošem. Razlika je u tome, što sa kosovskim pasošem u Prištini bar znate gde možete da tražite i dobijete vizu, sa koordinacionim srpskim – ambasade ne znaju šta bi sa vama. Iskustva su razna, od toga da vas u ambasadi ohrabre da izvadite kosovski posoš, do toga da slažu ramenima ili vas po vizu šalju za Beograd ili Skoplje.
Kako su srpski pasoši te 2010. godine ušli u “Evropu bez granica”, politčari u Prištini su počeli da obećavaju, a mediji na albanskom jeziku da spekulišu, kada i kako bi trebalo da ta prilika stigne i do kosovskih.
Tadašnji dnevni list “Zeri” davao je najoptimističnije prognoze. Dok su njihove države blokirale proces, strani ambasadori u Prištini koje su citirali i te kako su umeli da “namignu” praznim obećanjima sa očiglednim ciljem da zadrže “dobre privilegije” svog diplomatskog boravka.
Bez obzira na medijske naslove, diplomate i političare, oni koji žive na Balkanu, odlično znaju koliko su od života izgubili na opasne i jezivo mučne trgovine lažnim očekivanjima i nadom, pa je tražnja za srpskim pasošima, onima bez vize, dostigla nikad viđene razmere.
Mediji su bili puni natpisa o kosovskim Albancima koji kupuju stanove ili se prijavljuju na adrese u Nišu kako bi došli do srpskog bezviznog pasoša.
Iz tog vremena, sećam se razgovara sa tadašnjim ambasadorom Velike Britanije, Endijem Sparksom, koji mi je na pitanje o tome kada bi bezvizni režim mogao da stigne u Prištinu rekao “nemoj da me citiraš, ali za deset godina, a možda ni tada”. Ispostaviće se da je ova prognoza tačna, ali ne zbog Britanaca, koji i nisu deo Šengenske saradnje, već zbog država poput Francuske, Belgije i Holandije koje su bile najteže u davanju “zelenog svetla”, ali i drugih.
U samom finišu, kada se broji sitno do kosovskog pasoša bez vize, Evropska komisija se setila da i građani kojima i dalje izdaje pasoše Koordinaciona uprava MUP-a Republike Srbije imaju pravo na miris Evrope.
Tragično, u rekordnom roku – čak 21 organizacija civilnog društva kosovskih Albanaca na Kosovu, otpisalo je evropskoj komesarki za unutrašnje poslove Ilvi Johanson zahtevajući da se predlog povuče.
Tvrde to će „ozbiljno osporiti napredak u integraciji srpskih građana na Kosovu kroz obezbeđivanje kosovskih dokumenata” i “ohrabriti i podstaći kriminalne strukture koje deluju u severnom delu Kosova da nastave sa pretnjama i zastrašivanjem srpskih građana Kosova koji nameravaju da se integrišu u društveni i politički život zemlje.”
Još tragičnije, potpisnici pisma su oni koji godinama dobijaju stranu podršku kao istaknuti borci za ljudska prava i protiv diskriminacije: Grupa za pravne i političke studije, Kosovski institut za evropsku politiku, Kosovski institut za pravo, COHU, Institut za razvojnu politiku, Kosovski institut za demokratiju, Kosovski centar za rodne studije, Prištinski institut za političke studije, Pokret FOL, Demokratija plus, Kosovska ženska mreža, Kosovska inicijativa za stabilnost, GAP institut, Demokratija za razvoj, Inicijativa za napredak, Kosovski centar za bezbednosne studije, Fond za razvoj zajednice, Organizacija za unapređenje kvaliteta obrazovanja, Germin.
Na samom čelu liste – čuveni KFOS – Kosovska fondacija za otvoreno društvo, koja se diči time da ostalima dodeljuje grantove i “sprovodi projekte inkluzivnog društva i snažne demokratije na Kosovu” i DokuFest, poznati međunarodni festival dokumentarnog i kratkog filma koji se održava svake godine u Prizrenu, takođe uz snažnu podršku stranih ambasada.
“Reagujemo sa velikom nevericom i razočaranjem. Ovo je simptomatično za sve veći jaz između zajednica i stalno sužavanje prostora za bilo kakvu vrstu društvenog dijaloga, uključujući među najprogresivnijim delovima društva”, odgovorile su srpske NVO na Kosovu.
Pojasnili su da je Koordinacionu upravu osnovao MUP Srbije 2009. godine upravo na zahtev Evropske komisije da se bezvizni režim ne bi odnosio na građane Srbije koji žive na Kosovu.
Srpske NVO su istakle nekoliko važnih činjenica.
Pre svega, kosovski Zakon o državljanstvu dozvoljava dvojno državljanstvo i mnogi građani Kosova, a ne samo kosovski Srbi, imaju državljanstvo Srbije.
Zatim, pasoš se ne može dobiti bez lične karte, a mnogi kosovski Srbi, zbog nepriznavanja srpskog matičnog registra (rođenja, smrti i venčanja) kao i zbog nepriznavanja sudskih odluka, ne mogu da se upišu u matične knjige Kosova. Dakle, iako tu žive, dokumenta im neće izdati institucije Prištine.
Dodali su da albanske nevladine organizacije više od deceniju dižu glas protiv nepravedne izolacije građana Kosova, a sada traže “izolaciju malog broja ljudi koji ili žele da zadrže svoj status raseljenih u Srbiji ili ne mogu da dobiju kosovsko državljanstvo”.
Potpisnici ovog saopštenja su: Nova društvena inicijativa NSI, Institut za teritorijalni ekonomski razvoj InTER, Aktiv, Centar za zastupanje demokratske kulture ACDC, Komunikacija za razvoj društva CSD, Avenija, Centar za socijalne inicijative CSI, Crno-beli svet CBS, Centar za afirmativne društvene akcije CASA, Centar za mir i toleranciju CPT, Alternativni kulturni centar Gračanica, Santa Marija, Omladinska parteška aktivnost, Institut za javna istrazivanja IJI, Mreža za građanski aktivizam, Kim Radio.
Kosovo ima oko 1,8 miliona stanovnika, a izvesno decenijama najvažnija politička tema su odnosi sa zvaničnim Beogradom i Srbima. Alfa i omega, početak i kraj svake političke emisije na svakom televiziskom kanalu u Prištini.
Paradoksalno, javnosti koja govori albanskim jezikom se ne saopštava i ozbiljno ne potežu teme o ogromnim problemima sa kojima se suočava srpska zajednica. Mediji na albanskom jeziku tome ne daju prostora. Oni isti koje je nedavno kosovska predsednica Vljosa Osmani pohvalila da su “imali centralnu ulogu u dostizanju nezavisnosti”, ali očigledno ne u promovisanju ljudskih prava za sve zajednice.
Problemi se i te kako spominju na sastancima i konferencijama na kojima učestvuju predstavnici srpskog i albanskog nevladinog sektora i novinara. Međutim, za borkinje i borce za ljudska prava, ostaju eho u četiri zida. Poput uticajne Kosovske fondacije za otvoreno društvo koja je inicirala pisanje Evrospkoj komsiji, a reč je o organizaciji koja ubedljivo dobija najviše donatorskog novca i kontroliše njegovo raspoređivanje. Dakle, KFOS-u strane ambasade toliko veruju da potezom olovke ima moć da odluči da li će neki srpski partner, odnosno mala srpska nevladina organizacija finsijski preživeti.
Sa ciljem prevazilaženja ovog informativnog jaza, Inicijativa za mirne promene (PCI) sa sedištem u Londonu je pre tri godine pokrenula projekat koji je imao za cilj da redakcije na albanskom jeziku pišu o Srbima, a redakcije na srpskom o Albancima. U komplikovanoj atmosferi, projekat je izgurao dve godine i nekoliko nagrađenih tekstova. Međutim, ove treće – ga više nema.
Na kraju sage oko viza, albanske nevladine organizacije optužile su kolege srpske zajednice da netačno predstavljaju činjenice u vezi sa pasošima koje izdaje Koordinaciona uprava i poručile da su sve organizacije osnovane, registrovane i deluju na Kosovu.
Najavili su i da će svoje kolege iz srpskih nevladinih organizacija pozvati na zajednički sastanak kako bi otvoreno razgovarali o svim spornim pitanjima, ali do toga sastanka još nije došlo. Planiran je za 20. decembar, ali još nije postignuta saglasnost oko predloga srpskih NVO koje su tražile da sastanak bude javan uz prisustvo medija.
Početkom novembra u Beogradu je otvorena još jedna multimedijalna izložba simboličnog naslova “Kako te vidim?”, koja predstavlja finale višegodišnjeg projekta kulturne razmene mladih Srba i Albanaca, koji sprovode Fond B92 i filmski festival Slobodna zona iz Beograda i Dokufest iz Prizrena.
Glavni deo izložbe su video intervjui mladih učesnika kampa kulturne razmene u Prizrenu u kojima govore kako ih je ovo iskustvo navelo da preispitaju stavove i način na koji gledaju jedni na druge. Iako je tog dana DokuFest u Beogradu ispričao jednu priču – iskreni odgovor na pitanje – kako te vidim – dao je nedelju dana kasnije kada je potpisao pismo upućeno Evropskoj komisiji.
