Svako podrazumevanje rezultira propašću
Glumac Dragan Marinković Maca koji je u Kosovskoj Mitrovici odigrao autorsku predstavu „Kakva ti je žena, takav ti je život“ u dva termina kaže u intervjuu za Radio Kosovska Mitrovica da smo i u životu kao i u predstavi „postali samoživi, razmaženi, sebični“.
„Posle se čudimo kako ne možemo da živimo udvoje, stvari se počnu podrazumevati , postali smo bahati. Zaboraviš da ono o čemu si nekada maštao počneš podrazumevati, a svako podrazumevanje rezultira propašću. Ne treba stvar podrazumevati i igrati se sa emocijama i treba biti mnogo ozbiljniji. Vremena su vrlo turbulentna, luda, izazova je milion i pomisliš da je nešto bolje tamo u tuđem ataru, u drugoj avliji, a u stvari greška u većini slučajeva. Treba se menjati, ako ne ide ne ide, ali ne treba biti bahat i ići na prvo loptu jer onda, nema te nigde“.
O predstavi – nisam nikog razočarao to mi je najbitnije
Marinković kaže da se predstava igra tri godine uz pauze zbog „nekih boleščina, prevara veka“.
Ona je više izvikana, nego što je izigrana. Poput Zijaha Sokolovića ili pokojnog Laneta, slobodno mogu reći poput njihovih nekih sjajnih predstava, ona je doživotna.
Naslonio sam se na oca Tadeja „Kakve su ti misli takav ti je život“. Možda sam dobio i njegov blagoslov za toliki uspeh predstave. Dugo sam radio na njoj imao sam potrebu da kažem ja nešto za te muško ženske odnose. Ja jako volim žene i poštujem i više volim biti u društvu žena . Predstava je vrlo je duhovita, tačna, ima svoju poruku, nije nimalo banalna, ne vređa nikoga i mnogi se pronalaze u njoj.
Bilo je svega, ljudi su dolazili proslavljali 50 godina braka, ili naupečatljivije kad sam imao premijeru u Subotici, na Paliću „Etno pozornica“ dečko je zaprosio devojku i ovog leta sam igrao i došli s s bebom. Eto neka bude ta metafora ,raste razvija se, lepe stvari se dešavaju to je ono što mi je drago. Nisam nikog razočarao, to mi je najbitnije.
Pitanje vere i ideologije je privatna stvar; nacionalizam je u redu, šovinizam je zlo
Bio sam na Svetoj Gori i Jerusalimu, bezbroj manastira sam posetio i malo koliko ih ima i koliko imam želju. Ja sam kršten kao beba, nisam Srbin od 1992. kako su mnogi postali, bili su titoisti, komunistit itd. Ja nisam ali pitanje vere i ideologije je privatna stvar. Tako da ja nikada ne dižem tri prsta, niti te budalaštine. Ja popijem kaficu, jer ja sam rođen u Jugoslaviji, a nisam titoista Jugoslavije i meni je ono ili si čovek ili si g…o. Ne mogu drugačije deklarisati ljude nego tako bolno direktno.
Veličati veru svoju nacionalnost to je meni, nacionalizam je ok. Nama je zapad uvalio tu zvečku kao biti nacionalista to je grozno. Nije grozno, voliš svoju državu, reprezentaciju, zastavu, himnu to je ok.
Šovinizam je zlo. To je velika distinkcija između ta dva pojma. Međutim ovde ljudi nemaju pojma šta je jedno šta je drugo. To je tvoja privatna stvar šta si ko si šta slaviš i ostalo. Ja nemam problem ni sa kim, i upravo zbog toga, nepostavljanja nacionalnog predznaka ispred svog imena imam „problema“ (oni imaju problem sa sobom) znaju me potkačiti ovi vamo, oni tamo, nemam ja taj problem oni imaju problem sa sobom pa ga onda reflektuju na druge osobe i ostale , drugi modus vivendi (način življenja) od nekih drugih ljudi.
Kad zaspiš kao beba – čovek si
Mislim da je ok da voliš, poštuješ, ja sam jednom ispostio vaskršnji post. Meni nikad neće biti jasno u Srbiji govore Uskrs, nije Uskrs, nego Vaskrs. Meni to nikad neće biti jasno, jer Hristos voskrese, nije uskrse.
Ali neću da lažem nije post posna pica, posni kolač i posni sendvič, nego je post malo uzmite pa pročitajte. A kod nas je sve to lažni moral, predrasude, to je ono što nas unazađuje generalno.
S ocem je na sudu, s bratom ne priča , … od kuma ženu i pita mene ti ne ne postiš? Meni je neprijatno. Post zna se šta je. Pored telefona mobilnog ja postiti ne mogu to je jedno zlo, đavo. Mefisto. Kao sad ti postiš i ovamo ne znam ko će me nazvati, saobraćaj luidlo. Bio sam na Svetoj gori, to je raj na zemlji i ono me stid kad ima momaka koji neće ni da te pozdrave jer ima kretenam diluje ne zna šta radi sve, na kamatu daje pare i otišao je kao na Svetu goru i oprao se. Bio sam više puta i opet imam želju. Ugasim telefone i upalim ga tek u Solunu i skontam gda mi živimo. Telefoni, gužva, saobraćaj, Solun kao Beograd, ludilo, trube, a ti izašao iz onog raja i nepodnošljive lakoće postojanja.
Treba imati život, stvarati i kad zaspiš kao beba čovek si. Treba biti čovek. Što ne želiš sebi nemoj drugome raditi. Ima dosta mladih ljudi koji idu, posećuju i koji su u veri.
Marinković je aktivan na društvenim mrežama umereno, ali jedna od objava koja je privukla našu pažnju je da li smo izgubili dete u sebi?
„Jeste, uzmi sliku sebe kad si bio mali i izvini se tom čoveku. Koliko smo imali htenja, nadanja i strahova i svega toga.
Izdali su sebe, kako neće Boga ljudi ( Pavle). Tako i mi često znamo izdati sebe i svoje ideale. I ne smemo ubiti dete u sebi. To je ono što te pokreće, taj duh. Volja je strašna stvar (neka bude volja tvoja) Volja je jedan ozbiljan pokretač. Predaja je čudo, a svi smo mi ono, gde sam ja šta sa m ja, Sizif, jesam li budala, Don Kihot, zapita se čovek svaki dan. Ne treba se predati, život je jedan. Treba ga živeti punim plućima i ne dati da stoka sitnog zuba ili bezuba utiče na tvoj život, nego pokušavaš. Mislim da je to i terapija. Dijagnoza znamo šta je, a terapija je napraviti neki mikrosvet, mikroklimu i negde opstati u svem ovom opštem skladu nesklada.
Dragan Maca Marinković nam otkriva da je deo sjajne ekipe filma „Munje 2“ čije snimanje je u toku.
„To mi je drago da budem deo tog sjajnog filma, te ekipe u nastavku. Nećemo razočarati, dobra je priča. Raša Andrić me je zvao i meni je zadovoljstvo. Sjajna ekipa ljudi, glumaca, Đuričko je došao iz Amerike, lepo je igramo se“ kaže i dodaje da radi novi tekst, snima serije.
Rijaliti – naš odraz u ogledalu
Sve smo uspeli urnisati pa i to. Ja mislim da treba igrati se, a ne ko je s kim vodio ljubav, imao seks ili kako god to nazvao. Pre smo imali rijaliti „Veliki brat“, „ Farma“, a sad je ovo možeš šta hoćeš. Preagresivno je za moj pojam. Mislim imaš igrica, ajde se igrati, stalno neka svađa konflikt, seks, pa svi imaju seks, kao da je to nešto vau, razvodi…tačka kraj. Zašto je to tako? Zato što je to odraz u ogledalu. Nisu ti ljudi sa Saturna ili Jupitera, oni su odraz u ogledalu.
To je tako. Prevara, laž, podmetanje nogu, spletkarenje, bezobrazluk, tuča, konflikt. U saobraćaju čim izađeš iz haustora ti si odmah prespreman ko da si ušauou arenu. I to je arena, pa ko preživi pričaće.
Kuća je ta iz koje si izašao i koja ti daje putokaz za dalji život
Komentarišući studente koji su napuštali salu pre kraja predstave, Dragan Marinković Maca kaže da je to poražavajuće i nepristojno, ali da je to do roditelja.
Do roditelja je i kod punoletne dece, do 18. godine kad dete postaje pravno i moralno odgovorno za svoje postupke, to je tvoj zadatak i to je jedna od najbitnijih životnih uloga, biti otac, sin, roditelj, suprug. To su ozbiljne životne uloge i ozbiljni zadaci. Ti do 18. godine moraš se baviti detetom, a ne dati mu telefon, auto i sve te nekakve bedastoće koje ga čine nespremnim. Kuća je ta iz koje si izašao i koja ti daje putokaz za dalji život.
