Ona uporno veruje i misli da će on zbog te ljubavi prema njoj i deci da se promeni. Pretuče je, a onda joj donosi cveće, plače, moli i obećava da će se promeniti. I tako u krug. Kada odluči da ga napusti, prošle su godine, deca i sredina više nemaju razumevanja za nju – ona je loša majka. Ponekad ili sve češće, zdravljem i životom plaća visoku cenu pokušaja povratka dostojanstva i svoje slobode. Ovako bi u najkraćem u našem društvu izgledalo porodično nasilje nad ženama. U susret Svetskom danu borbe protiv nasilja nad ženama, ovim povodom razgovarali smo sa dve aktivistkinje protiv nasilja nad ženama – Ružicom Simić i Radmilom Kapetanović. One su sestre i aktivne su u NVO „Žensko pravo“, koju vodi Simić.

U Kosovskoj Mitrovici je za prvih 9 meseci u 2021. registrovano 29 lakših krivičnih dela porodičnog nasilja. Ovi slučajevi su otvoreni, u pitanju su pretnja, verbalno nasilje, lakše telesne povrede.

Žrtve u ovim slučajevima su: 12 žena i 7 muškaraca koji su pretrpeli fizičko nasilje, te 8 žena i jedan muškarac koji su pretrpeli psihičko maltretiranje.

Kada su u pitanju osumnjičeni za nasilje u porodici, brojevi su skoro pa ujednačeni – po 8 osumnjičenih muškaraca za fizičko i psihičko vršenje nasilja, kao i žena za fizičko i jedna žena za vršenje psihičkog.

„Brojka realna za policiju, ne i za nas“, „svaka druga žena pretrpela neki vid nasilja“

Ovi podaci ne odražavaju stvarno stanje na terenu, kaže za KoSSev direktorica NVO Žensko pravo, Ružica Simić.

„To je realna brojka za policiju, ali ne i za nas koji imamo drugi pristup nasilju u porodici. Mi imamo pristup iz tog feminističkog i rodno-zasnovanog nasilja. Mi radimo sa žrtvama nasilja u porodici i bavimo se nasiljem nad ženom koje se vrši samo zato što je žena. Prema našim informacija i viđenju stvari i rađenim istraživanjima, među kojima su ono koje je OEBS-ovo iz 2017, ali i istraživanja na Severu, svaka druga žena pretrpela je neki vid nasilja, bilo u javnom životu ili porodici. To ne znači da svaka druga trenutno trpi nasilje, nego je imala neki vid nasilja od detinjstva pa dalje“, kazala je Simić.

Nakon višegodišnjeg nasilja odluči da se odbrani, i onda je to napad na muškarca

Ona navodi da, kada je reč o nasilju u porodici, pojedine žene trpe nasilje nekoliko meseci, godina, pa čak i decenija.

„I onda kada dožive najteži vid nasilja, kada im je život u opasnosti, to se ovde naziva ‘lake telesne povrede’. To viđenje koje mi imamo u razgovoru sa žrtvom i to što policija napiše – ne mogu da kažem da tu mogu znak jednakosti da stavim, pogotovu ukoliko postoji pretnja ubistvom, ubistvom dece, bacanje niz stepenice, guranje glave u vc šolju, čupanje za kosu, udaranje u glavu ili mesta gde ne mogu da se vide posledice golim okom“, tvrdi Simić.

Precizira i da postoje takvi slučajevi da žene nakon višegodišnjeg nasilja koje trpe, odluče da se odbrane, a da to policiji registruje kao napad na muškarca.

„U takvim situacijama ona grebe, ali to grebanje je vidljivo i ono se u policiji tretira kao nasilje u porodici i možda je nad tih sedam muškaraca vršeno nasilje od strane žena tako što ih je žena ogrebala“, kaže Simić.

Pandemija uvećala nasilje u porodici, ali se po prijavama to ne vidi

Simić takođe policijske podatke o broju slučajeva nasilja nad ženama ne vidi kao validne jer, kako kaže, ukoliko je taj broj veći, to zapravo znači da su žene slobodnije da se obrate policiji i da institucije rade svoj posao.

Upravo zato navodi da je broj ovakvih slučajeva uvećan sa dolaskom koronavirusa, tj. uvođenjem rigoroznih mera, dok podaci o broju prijavljenih slučajeva zapravo to ne pokazuju.

„Kada nema prijavljivanja slučajeva, to zapravo znači da žene trpe i ćute. I kad su počele da se uvode teške mere, smanjuju slobode kretanja, naravno da su žene ćutale i da je bio preveliki pritisak na nas, naše porodice, roditelje, decu i naravno da je žena stavila u prvi plan pitanja – da ne bude bolesti, kako ćemo da preživimo“, navodi Simić.

Međutim, sagovornica KoSSev-a dodaje da nakon što se pandemija dovede pod kontrolu, tada se uvećava broj prijavljenih slučajeva.

„Mi smo bile na terenu, radile smo na slučajevima, imali smo situaciju na primer da je dete ostalo u Srbiji kod roditelja koji je vršio dugogodišnje nasilje nad ženom i detetom. Desilo se zatvaranje granica, žena je pokušavala preko svih političkih predstavnika, štabova, da uzme dete natrag i onda smo mi preskočili neke birokratske procedure i sa tom ženom smo dočekali dete na granici“, kazala je Simić.

Stigmatizacija žrtava nasilja u porodici – žena se proglašava psihički nestabilnom

Simić kaže da je, usled sredine, kao i mentaliteta građana na Kosovu, ali i u regionu, za ženu veoma teško da izađu javno i prijave svog supruga.

Osim što se plaši za svoj život, žene koje su izložene nasilju u porodici, nemaju podršku, poručuje.

„Postoji stigmatizacija žrtava nasilja u porodici, često žena za ženu kaže da ona voli da je bije, da je ona problematična, da jednostavno nema šta drugo nego da je bije. Naročito kada se žene vraćaju u porodicu, kod partnera od kojeg su doživele teško fizičko nasilje, te žene se proglašavaju ludim, psihički nestabilnim ženama, koje su neprijatnog ponašanja – ‘pa šta će on nego da je istuče’“, dodaje Simić.

Ona dodaje da najveći problem nastaje kada žena odluči da napusti porodicu, tj. partnera koji ju je zlostavljao.

„Onda nastupa ucena decom, pa su ti nasilnici najbolji očevi i sama žrtva ne prepoznaje nasilnika supruga, kao nasilnika prema deci, iako ju je on tukao pred decom, ili ako su deca pokušala da je brane, pa su oni dobijali batine ili pogrdne reči. Međutim, to se u našoj kulturi ne prepoznaje kao direktan vid nasilja, naročito od profesionalaca u institucijama“, kazala je.

Ukoliko izađe iz kuće da spasi glavu, žena je za društvo loša majka

Aktivistkinja za zaštitu prava žena i načelnica opštinske uprave u Zubinom Potoku, Radmila Kapetanović, koja često sarađuje sa NVO „Žensko pravo“, govori za KoSSev o još jednoj negativnoj pojavi koja je proizvod mentaliteta i kulture koja se vezuje za region.

„Ukoliko žena još pre razvoda izađe iz kuće da sačuva život – ona je automatski loša majka jer je navodno ostavila decu. Onda prolaze meseci i godine, dok se njoj ne ukaže prilika da priđe svojoj deci“, kazala je.

Precizira da zakoni i mehanizmi postoje, ali i da oni sporo ili uopšte ne deluju.

„Majku koja je izletela iz kuće cela zajednica će da okrivi. A to gde će ona da ide gola i bosa nikog od institucija ne zanima“, poručila je.

Simić naglašava da su upravo u tim institucijama ljudi sa našeg podneblja, kulture i tradicije.

„Naročito je kod tih muškaraca koji su na pozicijama vrlo teško da oni menjaju svest, za njih je kulturološki i dalje prihvatljiv jedan šamar ili disciplinovanja žene, tako da, kada žrtva dođe kod njih, oni nemaju razumevanja, ili prave kompromise, ima i linija nezameranja, oportunizma. Imamo odluke o sudskim merama koje su kontradiktorne – gde se kaže da je muškarcu zabranjen prilazak žrtvi, a ujedno da se roditeljsko pravo privremeno, do konačne odluke oduzima od nasilnika i deca se poveravaju majci, ali, sloboda komunikacije između oca i dece je slobodna“, kazala je.

Naznačila je da u ovim situacijama sve žene nakon razvoda imaju probleme, usled toga što otac zadržava decu.

Postoje različiti vidovi nasilja koje on sprovodi nad tom decom. Ucenjuje ih da oni kažu u Centru za socijalni rad da ne žele majku, imaju i ucene samoubostvom, kada govore deci ‘majka je kriva što je napustila mene i vas’“, kazala je Simić, naznačivši da na taj način okreću decu protiv majke.

Sagovornica KoSSev-a dodaje da je tada neophodno da se izvrši izmena sudske odluke – „da se kaže kada, u kojim situacijama, na koji način, koliko vremenski se daje mogućnost očevima koji su nasilnici da budu sa decom“, ali i konstatuje da su institucije slabe.

Slične navode iznosi i Kapetanović.

„Majku koja godinama trpi nasilje i deca nakon nekoliko godina prezru. Oni ne smeju da je brane od oca, ali zato što ona ne može da se odupre i deca se odvajaju od nje, dok otac vrši pritisak i govori da je ona nesposobna, kriva. Usled toga se i deca odvajaju od majke jer oni takođe posle nekog vremena misle da je ona nesposobna, luda i nedostojna da im bude majka“, kazala je.

Tvrdi da uz sve to otac podmićuje decu – kupuje nove telefone, garderobu…, a dok žena nakon razvoda izađe iz kuće bez dinara i svoje imovine.

Moguća je, nadovezuje se Simić i osveta, tj. ubistvo bivše supruge.

Kada ona napušta njega, i kada nasilnik treba da preuzme decu, ne zato što ih voli, nego hoće da je proganja dalje, onda je on spreman i za osvete, i onda nastupaju ta brutalna nasilja i ubistva“, tvrdi Simić.

„Nemoj da veruješ da će da se promeni“; „Ostavi ga čim ti uzme telefon da ‘nešto proveri’“

Ružica Simić dodaje da su nasilnici skloni razmišljanju da su nakon sklopljenog braka, stekli vlasništvo nad ženom.

„Oni misle da su vlasnici. Prilikom ulaska u bračne vode, oni imaju nameru da potpuno kontrolišu život žene, a to nije po zakonu, konvencijama, nego je proizvod tradicije“, poručila je.

Simić kaže da su žene koje trpe nasilje sklone tome da veruju da će njihov suprug da se promeni.

„Ona uporno veruje i misli da će on zbog te ljubavi prema njoj i deci da se promeni. Reč je o krugu nasilja, kada je pretuče pa ga ona napusti, a suprug dođe, donosi joj cveće, plače, kuka i moli je. Jedna žena mi je rekla da je čim je ušla u kola i vratila se, saznala da ju je prevario. Onda je rodila četvrto dete i tek je tad nastala najbrutalnija kontrola – ništa bez pitanja i to nasilje – i fizičko i ekonomsko“, dodala je Simić.

Nadovezujući se, Kapetanović je uputila savet mladim devojkama.

„Čim ti bude uzeo telefon da ‘nešto proveri’, prati poruke, fotografije… odmah ga ostavi“.

Kapetanović ujedno kaže da najveći broj žena koje trpe nasilje na Severu Kosova zapravo nije sa ovih prostora, već da je reč o bivšim ili sadašnjim studentkinjama koje su došle iz centralne Srbije.

Čime se bavi NVO „Žensko pravo“

Kako bi unapredila status i izborila se za prava žena, te ujedno pomogla onim koje doživljavaju nasilje u porodici, Ružica Simić je još 2003. godine osnovala nevladinu organizaciju „Žensko pravo“.

Organizacija ima za cilj prevenciju i zaštitu žena od nasilja i diskriminacije, a svoje aktivnosti sprovodi uglavnom u srpskim sredinama na Kosovu.

Na prevenciji, kako kaže, rade, kroz promenu svesti građana o nasilju, a na zaštiti kroz konkretnu pravnu i psihološku pomoć.

Simić je u sklopu svoje organizacije angažovala pravnika, sociologa i psihologa sa kojima je zajedno, kako kaže, neprikosnovena da brani žene koje su doživele nasilje, a koje su za pojedine, kako kaže, „kurve“.

“Meni kažu – ti braniš kurve, a te ‘kurve’ – jedna ima moždani udar, jedna ima rak debelog creva, jedna nema ni dvadeset kilograma, i one su kao psihološki problematične i posle zaboga imaju nekog posle tog muža. To je najveća tragedija”.

„Ja otvaram vrata, pišem, zovem telefonom kada vidim nerazumevanje i očiglednu nepravdu prema žrtvi. Prođu tri kruga da bi tužilac ili sudija rekli – ‘pa ti si stvarno žrtva’. Ali je ona već dokrajčena“, poručuje Simić.

Šta radi vaša organizacija kada vam se javi žena koja hoće da prijavi nasilje u porodici?

Direktorica NVO Žensko pravo kaže da nije retkost da im se jave žene koje žele da prijave nasilje u porodici.

Kaže da je, ukoliko do toga dođe pre nego što je započet sudski postupak, veća izvesnost da će one lakše da prođu kroz proceduru, budu zaštićenije i vidljivije.

Sa druge strane, ukoliko je postupak u toku, a one su se „zaglavile“ u ostvarivanju svojih prava, onda je situacija mnogo teža, tvrdi Simić, ali i dodaje da ipak postoji način.

„Moja dužnost je da vidim i proučim slučaj, uočim gde su problemi. Ponekad pišem ministarstvu Srbije, jednom sam bila i u kosovsko ministarstvo, ali oni nemaju nikakvu koordinaciju sa Centrom za socijalni rad. Međutim zovem telefonom, pišem Centru za socijalni rad, upućujem ih – postoji besplatna pravna pomoć, postoji zaštitnik žrtava sa kojim ih povezujem, a koji često dođe u naše prostorije da se tu obavi detaljan razgovor“, precizira sagovornica KoSSev-a.

Navodi da je ranije, uz pomoć pravnice, pisala podneske i bavila se vađenjem dokumentacije, ali dodaje i da se dešavalo da nadležne institucije traže od nje pomoć.

Priprema pre napuštanja nasilnika

Kapetanović, koja često sarađuje sa Ženskim pravom, tvrdi da one nemaju ovlašćenja da govore ženama šta da učine, već da su samo tu da ih upoznaju sa njihovim pravima.

„Naše je samo da joj ukažemo na njena prava – koje mogućnosti ima, da je povežemo sa institucijama i da je osnažimo u procesu. Nikako to  – ‘što to trpiš, što ga ne napustiš’“, poručila je.

Međutim, ukoliko žena odluči da napusti nasilnika, Simić i Kapetanović ih savetuju da se pripreme, pre nego što bilo šta učine.

„Mi ih učimo da bi treblao da imaju skriveno mesto gde će da stave zdravstvene knjižice, posedovne listove, rešenja o stanovima, plati – da sakupe svu dokumentaciju i da bi treblao da imaju neko sigurno mesto u slučaju nužde, skriveni telefon i osobu koju bi pozvale“, navodi Kapetanović.

Sagovornica KoSSev-a kaže da zna za par slučajeva kada su žene uspevale da dokumentuju svojim telefonima nasilje koje se nad njima vrši i da im je to pomoglo da se izbore za svoja prava.

Međutim, dodaje i da nije lako sve to učiniti, a pogotovu oko dokumentacije, jer se često dešava da, usled ekonomske i stambene zavisnosti, žena izađe na ulicu i bez dinara.

Simić i Kapetanović su saglasne da je rad ženskih nevladinih organizacija od velike važnosti. Kapetanović kao primer navodi uvid u prijavljene slučajeve, tj. to što je sada teže da se „zataška nasilje“.

„Ukoliko policija vidi povrede, mora da vodi žrtvu kod lekara, lekar ukoliko takođe primeti povrede, mora da napiše izveštaj i prosledi ga policiji. Ne može da se zataška više, jer postoje izveštaji“, kazala je Kapetanović.

Za policiju i predstavnike institucija nasilja nema ili se smanjuje; Nadležni skloni oportunizmu i „nezameranju sa nasilnikom“.

Međutim, iako slučajevi nisu „zataškani“, on često ostaje nerešen.

Simić i Kapetanović su saglasne da je to zbog toga što su oni koji su nadležni skloni oportunizmu i „nezameranju sa nasilnikom“.

„To nije problem političke prirode, već je stvar kulturološka – što smo mi malo mesto i što je on (nasilnik) uvek nečiji rođak. Kod nas kada pitate policiju i predstavnike institucija nasilje ne postoji, ono se smanjuje. To pokazuje želju da se predstavi da nema nasilja ili da je smanjeno, ali je u stvari tolerancija na nasilje visoka“ poručila je Simić.

Kapetanović dodaje da lično zna za tri slučaja nasilja nad ženama u Zubinom Potoku sa teškim povredama.

Tvrdi da su dva na sudu, ali da se „samo vrte“, usled čega su se žene vratile porodici jer „nemaju gde“, a upravo „zbog oportunog stava i sudskih odluka“.

Prijaviti nasilje – teška, ali jedina ispravna odluka

Uprkos tome, Simić i Kapetanović su saglasne da bi žena trebalo da prijavi nasilnika.

Simić kaže da nije lako za ženu da to učini, a pogotovu usled toga što je nasilje u porodici u krivičnom zakonu označeno kao krivično delo, kao i da je žena svesna da će sudski postupak ostaviti velike posledice na nasilnika, ali i porodicu.

„Nasilnik će u nekim slučajevima da izgubi posao zato što ima krivični dosije u drugim slučajevima neće moći da se zaposli – jedan od razloga je taj ekonomski deo“, poručuje Simić, ali i dodaje da je zapravo glavni razlog – strah.

„Strah da ona prijavi svog muža i kaže ‘on me je tukao i maltretirao’, ili da ona kaže da on poseduje oružje, pa da dođe policija da ga hapsi i da čuje ulica, zgrada, selo. Onda je automatska stigma još veća, ali je u osnovi najveći faktor strah za sebe ili za decu“, poručila je Simić.

Kako izgleda sudski postupak nakon prijavljivanja nasilja u porodici

Nakon prijavljivanja nasilja u porodici, pokreću se dva postupka – parnični i krivični.

Parnični postupak je hitan i već u roku od 20 dana može da se izrekne mera o zabrani prilaska žrtvi, kaže Simić, uz naznaku da ova mera traje uglavnom tri meseca i retko kada duže.

Sa druge strane, kada je u pitanju krivični postupak – Simić takođe tvrdi da on često „završava u fiokama“ ili se, dodaje, uopšte na podigne krivična prijava, jer policija informiše tužioca da „nije bilo ništa strašno“.

Sa druge strane, nasilnik takođe može da pokrene postupak.

„Zato on može da tuži svoju suprugu, ima veze, dobre advokate i to je najveći problem. Ti nasilnici koji često rade u policiji, u državnom sistemu, znaju koji su to ‘dobri’ advokati i angažuju ih“, kazala je.

Međutim, sagovornica KoSSev-a dodaje da to ne znači da žena koja je bila izložena nasilju neće imati šanse na sudu kada su deca u pitanju, te napominje da se ovakvi slučajevi, kada je reč o građanima na Kosovu, pri srpskom sistemu, uglavnom rešavaju u Leskovcu.

„Tamo postoji sudija – žena koja odlično razume materiju, potpuno je senzibilizovana i te žrtve nasilja koje dođu kod nje, zadovoljne su sudskim presudama. One dobiju roditeljsko pravo i alimentaciju od muškarca – nasilnika“, navodi Simić.

Ipak kaže i da sve to u praksi nije lako ostvariti, te da postoje žene koje već godinama nisu u mogućnosti da vide svoju decu, jer joj to bivši muž ne dozvoljava.

Da li smo empatični prema žrtvama nasilja u porodici i zašto nismo?

„Kao društvo jesmo empatični, kada je bolesno dete ili u nekim drugim situacijama, ali kada je žrtva žena u nasilju od strane muškarca, tu nismo dorasli još. Mi još uvek nismo razumeli problematiku, nismo shvatili težinu fenomena nasilja nad ženama. Još uvek je naša kultura ‘muška’, a žene da bi lakše prošle povlađuju tim muškarcima u politici, na radnom mestu, u porodici, svojim sinovima, svojim muževima“, kaže Simić.

Tvrdi da je upravo ovakav mentailtet doveo do toga da i među ženama ima onih koj ne razmeju pripadnice svog pola koje se bore za ženska prava.

„Pa kažu – zašto se borite za ženska prava, kada mi imamo sva prava. Ali mislim da u podsvesti sve dobro znaju. Ali jednostavno, to je stvar zavisnosti, slobode, ali i oportunizma, jer takva žena bolje prođe“, dodala je Simić.

Zaključila je da prvenstveno nedostaje ženska solidarnosti i razumevanje feminizma i borbe za ženska prava, pa tek sve ostalo.

Kapetanović, nadovezujući se, poručuje da su građani u zakonskoj obavezi da prijave nasilje, ali i da, u sredini u kojoj živimo to retko kada čine.

„Prođemo pored komšijinog prozora – čujemo šta se dešava, ali nemamo nameru da pozovemo. Prvo se plašimo da li će biti tajni poziv, da neko neće da sazna, da on (nasilnik) neće da nas izda. Drugo, ne osećamo da je to nešto što je mnogo važno ili mnogo bitno“, poručila je Kapetanović.

Kao primer navela je eksperiment rađen na mitrovičkom šetalištu, a kada je vršena simulacija kako dečko maltretira devojku.

„Tek je na kraju neko prišao“, poručuje Kapetanović.

Taj neko je, međutim, bila žena.

Izvor i foto: KoSSev

Comments