Danasnja emisija “Naše heroine” dolazi iz Orahovca, grada koji je kroz istoriju nosio mnoge izazove. Ekipa Radio Goraždevca posetila je predškolsku ustanovu „Naša radost“, koja je postala simbol nade i opstanka za mališane i njihove porodice u ovom delu Kosova. Ljiljana Radić, direktorka ove ustanove, sa kojom su razgovarali posvetila je veliki deo svog života edukaciji i dobrobiti dece u ovom kraju.
Ljiljana je podelila dirljive reči, ističući hrabrost i snagu žena koje su svojim nesebičnim zalaganjem ostavile neizbrisiv trag u životima svojih porodica i zajednice.
„Moram reći da su sve majke heroine na Kosovu, jer su sve one dale ogroman doprinos, bilo za svoju decu, bilo za svoju porodicu. Mnogo je majki koje su ostale bez svojih muževa, očeva i sinova. Želim da uputim čestitke svim majkama, da im poželim srećan Božić i da i dalje budu jake i hrabre, kao što su bile kroz sve ove godine“, kazala je Ljiljana.
Ona je podelila svoja zapažanja o trenutnoj situaciji u predškolskoj ustanovi, o tome kako se deca danas osećaju u ovoj ustanovi i koliko je ona važna za život u Orahovcu i Velikoj Hoči.
„Ove godine imamo 27 dece u našoj ustanovi, uzrasta od 2 do 5,5 godina. To su dve mešovite grupe, jedna u Orahovcu i druga u Velikoj Hoči. Iako broj dece nije kao ranije, odziv je dobar. Roditelji su veoma prihvatili našu ustanovu i imaju dobru saradnju sa nama. I dalje se rađaju deca, dolaze treće i četvrto dete. Možda je broj opao u odnosu na prethodne godine, ali deca su tu, i to je najvažnije“, rekla je ona.
Ljiljana Radić ima bogato iskustvo u predškolskom obrazovanju, koje traje više od četiri decenije. Kaže da je njen rad započeo 1982. godine, kada je prvi put počela da radi u Kučevu, ali se ubrzo vratila u Orahovac. Pre rata, vrtić u Orahovcu bio je smešten u donjem delu grada, ali su uslovi nakon rata postali vrlo teški.
„Kroz sve ove godine, ja sam posvetila svoj život ovoj ustanovi. Od 2011. godine smo ovde, u ovom objektu, koji je obnovljen. Ranije, do 2000. godine, radili smo u jednoj improvizovanoj prostoriji, u podrumu privatne kuće. Ali 2009. godine, uz veliku pomoć Udruženja vaspitača Beograda, prikupljena su sredstva i kuća je kupljena za potrebe vrtića. Mogu reći da sam ponosna što sam bila deo tih napora“, kazala je Ljiljana.
Ona se posebno osvrnula na to koliko je važna podrška roditelja u opstanku ustanove. Ona ističe da roditeljima mnogo znači predškolska ustanova, jer im vrtić daje mogućnost da deca nauče osnovne životne veštine, kao što su pranje ruku, pravilno ponašanje za stolom i socijalizacija sa vršnjacima.
„Roditeljima to mnogo znači. Većina roditelja ne radi, samo manji broj radi u institucijama poput škola, ambulanti ili opštine. Ali bez obzira na to, roditelji dovode svoju decu u vrtić, upisuju ih i veoma su zadovoljni radom ove ustanove. Deca se ovde socijalizuju, druže se sa vršnjacima, uče osnovne pojmove, kako da peru ruke, jedu, i slično. To im je jako važno“, dodala je Ljiljana.
Govoreći o životu u Orahovcu i Velikoj Hoči, ona je istakla da iako su njena deca otišla iz grada kako bi završila školu u Beogradu i Mitrovici, ona sama nije mogla da se odseli. Porodica i ljubav prema svom poslu bili su dovoljni da ostane i posveti se obnovi ove ustanove.
„Ja sam ovde rođena 1960-te godine, ovde sam, tu sam sa svojom porodicom, bila u početku, ali moja deca su sad otišla van, završila su fakultet u Mitrovici, jedan sin mi je završio u Beogradu, ćerka isto tako u Beogradu. Moja deca nisu ovde, ne što nisu želela da budu ovde, oni bi voleli da budu ovde, ali s obzirom na egzistenciju njihovu, oni su morali da potraže posao vani, tako da su otišli, ali rado dolaze ovde“, zaključila je Ljiljana Radić.
