Fizički izgled je mnogo više od spoljašnje estetike – on je snažan oblik neverbalne komunikacije. Naš izgled utiče na to kako nas drugi percipiraju, kako se odnosimo prema sebi i kako se uklapamo u društvene kontekste. Iako se često smatra površnim, način na koji prezentujemo sebe kroz fizičku manifestaciju ima duboke psihološke, društvene i kulturne implikacije.
Počev od načina na koji se oblačimo, tonom kojim pričamo, načinom na koji govorimo, mi nastojimo da se drugima predstavimo na način na koji bismo mi želeli.
To ne važi samo za naš stil odevanja, frizuru i slično, već se zapravo odnosi i na naše stavove, vrednosti i sve ono propratno što nosimo sa sobom a što bismo želeli da bude vidljivo drugim ljudima.
Asistent na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici Anđela Keljanović kaže da ono što zna da bude interesantno i malo neobično jeste da smo skloni tome kako ćemo fizički izgledati.
Konformiranje diktira kultura
Kultura nam nameće sliku tela koja je u tom trenutku idealna ističe Keljanović i dodaje da se poželjna slika ljudskog tela razlikuje od kulture do kulture.
„U onim kulturama gde postoji nedostatak namirnica ili je oskudica, mnogo su poželjnija oblija i punija tela, dok u onim kulturama koje obiluju raznoraznom hranom, ustvari je poželjno mršavo telo. Nama kultura nameće sliku tela koja je u tom trenutku idealna. To se takođe menja kroz vreme, pa ako se vratimo u 20. vek setićemo se da je negde pedesetih godina Merlin Monro bila idealna figura, a nakon toga je došla Tvigi koja je zapravo sušta suprotost Merlin Monro jer je bila jako mršava. Nakon toga, u devedesetima imamo mršave žene koje se graniče sa anoreksijom, a 2010. se pojavljuje Kim Kardašijan sa svojim oblinama, što je novi trend kako bi žensko telo trebalo da izgleda. Neka nova istraživanja pokazuju da je današnji ideal ženskog tela – telo koje je mišićavo i uvežbano. Ovo su neki standardi koji ne važe strogo za žene, već važe i za muškarce s tim što standard muškog tela manje oscilira nego kada je u pitanju žensko telo. Kod muškarca su poželjni mišići, bar iz perspektive muškaraca. Jedno zanimljivo istraživanje pokazuje da kada muškarci procenjuju svoje telo, svi teže mišićavom telu. Kada ih istraživači prosto pitaju kako procenjuju i kakva su tela privlačna ženama, muškarci ponovo biraju mišićava tela ali su odgovori drugačiji. Žene u svojim odgovorima zapravo preferiraju muška tela koja izgledaju normalno, dakle bez ikakvih prenapumpanih mišića. Ono što je takođe interesantno je da su to standardi koji se nameću od ranog detinjstva. Mi mamo superheroje koji su nabildovani, dečije igračke, crtane filmove, nekada barbike a sada i modernije lutke, koje zapravo diktiraju trendove kako ljudsko telo treba da izgleda“ kaže Keljanović.
Roditelji igraju ključnu ulogu u oblikovanju detetovog samopouzdanja ali često nesvesno doprinose kompleksima svojim komentarima ili kritikama o izgledu
Deca već od treće godine počinju da kategorizuju ljude prema fizičkim karakteristikama, što predstavlja evolutivni mehanizam. Roditelji igraju ključnu ulogu u oblikovanju detetovog samopouzdanja, ali često nesvesno doprinose kompleksima kroz kritike ili komentare o izgledu. Etiketiranje od strane porodice i vršnjaka ostavlja dugoročne posledice, uključujući nisko samopoštovanje i poremećaje ishrane, navodi Keljanović.
„Takve kategorije kod dece se rano javljaju, već oko treće godine. Tada deca mogu da razlikuju muški i ženski pol, crno i belo, odnosno boju kože, šta je debelo a šta je mršavo. To je u suštini normalno za ljudsko funkcionisanje i ljudski mozak, da prosto imamo neku vrstu automatskog mišljenja, gde vrlo brzo nešto možemo da svrstamo u neku kategoriju i da se onda u skladu sa tim tako i ponašamo. Zbog toga je to kao neka vrsta evolutivne zaštite čoveka. Ono što je još interesantno, pogotovo kada govorimo o tom najranijem uzrastu je da postoje različiti faktori. Naravno prvi faktor su definitivno roditelji, gde imamo dve strane medalje. Sa jedne strane, vrlo često su roditelji ti koji deci stvaraju takvu vrstu kompleksa, počev od toga gde imate mamu koja je konstantno nezadovoljna svojim izgledom, koja nikada nema šta da obuče, ili sa druge strane majku ili oca koji kritikuju izgled svog deteta. To vrlo često budu njima simpatične reči, buckast, debeljuca i slično, ali to se lepi na dečiju ličnost i kasnije se odražava na njegovo odrastanje. To najviše kulminira u periodu adolescencije gde zapravo dolazi do brojnih fizičkih promena, i nekako sve to što se lepilo kroz odrastanje isplivava na površinu. Te prozivke ostavljaju dubok trag i na samopoštovanje i samopouzdanje deteta. Neke studije pokazuju da i mnogo godina kasnije, kada su pitali ljude od 50, 60 i više godina koliko to posledica ima na njih, definitivno je da njihovi odgovori potvrđuju da postoje vrste trauma koje vuku iz detinjstva baš zbog etiketa koje su im lepljene. Ono što isto zna da bude problematično su braća i sestre, koji su isto tako često skloni da lepe etikete kada su mlađi u pitanju. Istraživanja pokazuju da naročito poruke koje šalju siblinzi utiču na smanjenje mentalnog zdravlja dece, na niže samopoštovanje a čak i u nekim slučajevima dolazi do različitih poremećaja ishrane upravo zbog toga što ih njihovi najbliži etiketiraju a kasnije i vršnjaci i svi oni koji predstavljaju nešto što im je generalno u tom trenutku važno u životu“ ističe Keljanović.
Za etiketiranje su karakteristični stereotipi kojima smo svi skloni
„Stereotipi i predrasude, koliko se god mi trudili da ih ne pokazujemo, iako su ako ih nabrajamo aktuelni na nivou rase, etničke pripadnosti i slično, postoje jako velike stereotipije koje se tiču fizičkog izgleda, i kao što smo spomenuli, roditelji su definitivno najodgovorniji da kroz vaspitanje edukuju svoju decu i na koji način da se zaštite kada dođu u takvu situaciju. Sa druge strane treba da ih nauče i da nije u redu da druge ljude etiketiraju zbog fizičkog izgleda ili bilo koje druge kategorije. Kao psiholog i kao majka često reagujem na takva ponašanja, kada vidim da nisu primerena, da li je to ponašanje mog deteta ili ponašanje prema mom detetu, uglavnom skrećem pažnju. Mislim da je sasvim u redu da u ranom uzrastu obrati više pažnje kako to kasnije ne bi bilo toliko zastupljeno. Današnje generacije su mnogo surovije nego neke ranije generacije, naročito od kada postoje društvene mreže gde vi možete da etiketirate osobu bez da vi tu osobu vidite i to joj kažete u lice, gde imate više hrabrosti da napišete ono što možda i ne bi nikada rekli. To ume da bude vrlo problematično. Sa druge strane možete da budete i anonimni, da pišete sa nekog lažnog profila, a to su sve stvari koje utiču na formiranje ličnosti deteta“ navodi Keljanović.
Plastična hirurgija može pozitivno uticati na mentalno zdravlje, poboljšavajući samopouzdanje i kvalitet života, preterano prilagođavanje nerealnim idealima lepote, često pod uticajem trendova, može dovesti do nezadovoljstva
Plastična hirurgija je jako pozitivno povezana sa mentalnim zdravljem. Razna istraživanja pokazuju da zapravo ona dugoročno doprinosi poboljšanju i povećanju mentalnog zdravlja, kaže Keljanović.
„Kada govorimo o plastičnoj hirurgiji, to nije samo plastična hirurgija koja je nama poznata iz sveta estrade, gde postoje napumpana usta, podignute jagodice, silikoni i slično, već vrlo često imamo neke stvari koje želimo da korigujemo prosto kako bismo popravili sliku o sebi. Smatramo da postoje neke nesavršenosti koje imamo na licu ili telu, i nekada estetski zahvati nam mogu pomoći da popravimo svoje samopoštovanje i generalno mentalno zdravlje time što ćemo to nešto korigovati. Da li je to kriv nos, klempave uši ili prosto neki nedostatak koji nam smeta da mi u potpunosti budemo srećni. Istraživanja pokazuju da u takvim situacijama te neke intervencije doprinose tome da ljudi procenjuju svoj kvalitet života kao bolji i da im se samim tim povećava i samopoštovanje i samopouzdanje i da to svakako utiče pozitivno na mentalno zdravlje. Opet, sa druge strane imamo situacije gde žene usled raka dojke izgube dojku pa onda postoji mogućnost da se to estetski koriguje. U slučaju teških nezgoda, opet postoji mogućnost da se delovi tela nadomeste plastičnom hirurgijom, a u tim situacijama to zna da bude zaista značajno. Kada estetska hirurgija ustvari prelazi na ovu drugu stranu, to se dešava u onim situacijama kada pokušavamo da se uklopimo u neki ideal i pošto poto nastojimo da postignemo neku idealnu sliku. Ljudi su skloni tome da postoje ideali i da mi tim idealima težimo. Neka istraživanja čak i pokazuju kako izgleda savršeno muško ili žensko lice, da su to krupne oči, podignute jagodice, okrugla lica, pune usne, širok osmeh i slično, a tu su i veštački zubi, pumpanje usana, zatezanje lica, otklanjanje bora, dok ne postignemo tu idealnu sliku. To važi i za muškarce i za žene, s tim što se plastična hirurgija više vezuje za ženske zahvate. Ono što zna da bude problematično, kada smo u ovakvim situacijama, kada težimo idealu i koji je najčešće nerealan jer ga diktira neki trend, vrlo često ljudi umeju da preteraju. Kroz brojne rijaliti programe i kod nas ali i u svetu vidim da ljudi nemaju granice i da prosto ne umeju da se zaustave u tim plastičnim intervencijama. Sa druge strane, kada posmatrate njih i njihovu ličnosti, vi ne vidite srećniji ili ispunjeniji ili da na bilo koji način to nešto što su promenili kod sebe, nije ih upotpunilo. Tu isto imamo dve strane medalje, imamo situacije gde to zaista može da bude jako korisno i dobro ukoliko se prosto dozira onako kako treba, a opet imamo i ljude koji žele da neke druge svoje nedostatke nadomeste kroz sam fizički izgled i fizičku privlačnost“ rekla je ona.
Društvene mreže omogućavaju prikaz idealizovane verzije sebe kroz filtere i pažljivo birani sadržaj često udaljavajući korisnike od stvarnosti
Internet nam pruža mogućnost da prikažemo najbolju verziju sebe, sa brojnim filterima i efektima koji postoje dodaje Keljanović.
„S obzirom da se nalazimo sa druge strane ekrana možemo da kreiramo život kakav mi želimo da prikažemo na internetu, koliko god on sa druge strane ne bio takav kakav jeste. Ono što je možda neobično jeste što je prvobitna zamisao društvenih mreža bila da to bude neko globalno selo, gde će se ljudi okupljati, pronalaziti stare prijatelje sa kojima godinama nismo imali kontakt, gde ćemo razmenjivati poruke. To je prvo krenulo sa Fejsbukom, a kako su nailazile nove društvene mreže, naročito Instagram i TikTok, ta početna zamisao se sužavala pa se sada sve svelo na fotografiju ili kratak video zapis. To je stvar toga šta mi biramo šta ćemo da gledamo. Prosto, niko nas ne tera da gledamo sve te bajne i sjajne, lažne ili ne lažne porodice, naše je da li ćemo pristupiti takvom sadržaju ili ne. Vrlo često sebe na neki način teramo da pratimo jako puno ljudi na društvenim mrežama, da kažemo vidi gde je on sve bio ove godine, neko putovanje, izlazak, da bismo na taj način pokvarili sopstvenu sliku koju imamo unutar sebe o samom sebi. To vrlo često deluje autodestruktivno. To nije nešto što će nama biti neka vrsta motivacije pa ćemo sad da pokušamo da se poredimo sa njima i dostignemo takvo nešto jer je to vrlo teško dostići, a to ustvari i ne predstavlja neki standard za postizanje. Konstantno poređenje nas sa drugim ljudima generalno nije dobra stvar. Postoje neki domeni života kada je poređenje u redu i kada se prosto poredimo sa osobama koje su bolje ili gore od nas kako bismo se pronašli negde na tim lestvicama. Ali kada su u pitanju društvene mreže, i ono što je dobra stvar što vidim u poslednje vreme je da ljudi koji su uticajni na društvenim mrežama vrlo često pokazuju i drugu stranu te priče, gde oni ustvari kažu da nije uvek sve tako sjajno i da vrlo često nemaju motivacije i ideja da usnime video ili neki sadržaj, da prikažu nešto. Opet, sa druge strane publika odnosno ljudi koji ih prate to očekuju od njih“ rekla je Keljanović.
Neverbalna komunikacija čini većinu naše interakcije, uključujući govor tela, ton glasa i mimiku, i ključna je za izražavanje emocija i stavova. Dok su osnovne emocije univerzalne, poput tuge ili sreće, kulturološke razlike utiču na značenje gestova. Iako se odvija nesvesno, neverbalna komunikacija se može vežbati, posebno kod političara i javnih ličnosti.
Neverbalna komunikacija je jako važna i ona čini 93% naše komunikacije, što znači da je 7% verbalne komunikacije, navodi Keljanović.
„Neverbalna komunikacija uključuje govor tela, način na koji pričamo, ton kojim pričamo, način na koji izgovaramo reči, naša mimika, gestakulacija, bilo kakvi pokreti, a čak i fizičko rastojanje šalje određenu poruku. Neverbalna komunikacija nije nešto što je otkriveno u skorije vreme, još Darvin se bavio time tako što je proučavao mimiku ljudskih lica i došao do zaključka da je neverbalna komunikacija, barem kada su neke osnovne emocije u pitanju, univerzalna za sve kulture, odnosno da sve kulture jednako mogu da prepoznaju tugu, sreću, radost, bes, ljutnju. Sa druge strane postoje amblemi odnosno nešto što je karakteristično za datu kulturu i što u toj kulturi ima određeno značenje. Podignut palac je u nekoj kulturi oznaka da je sve u redu, za nešto dobro, dok je u nekim kulturama pandan srednjem prstu. Kulturološki gledano postoje razlike u neverbalnoj komunikaciji, postoje stvari koje su iste i važne za sve, i postoje stvari koje se razlikuju od kulture do kulture. Ono što je karakteristično za neverbalnu komunikaciju jeste da ona ima brojne kulture i pomaže kod izražavanja emocija, pa kada pričamo o nečemu neverbalna komunikacija prati našu emociju. Vrlo često neverbalna komunikacija može da šalje gestove da imamo jednu poruku u donjem delu lica i drugu poruku u gornjem delu lica, gde šaljemo dvojne poruke i tada ljudima bude teže za otkrivanje kakvu vrstu poruke mi tada šaljemo“ navela je.
Iako se odvija na nesvesnom nivou, neverbalnu komunikaciju možemo naučiti i vežbati
„Nju možemo vežbati, ali u svakodnevnom životu nije nešto što je neophodno. Političari i javne ličnosti vrlo često idu na časove gde prosto uvežbavaju određena držanja, gestove, šta će i kako u kom trenutku uraditi. Svaki gest i svaki pokret može da pošalje neku vrstu poruke. Kada pričamo o funkcijama neverbalne komunikacije, osim toga da izražava emocije ona prati ono što mi pričamo i ustvari vrlo često izražava naše stavove. Ono što može da bude konfuzno u komunikaciji putem interneta jeste što mi prosto nemamo tu informaciju o neverbalnoj komunikaciji i vrlo često nastojimo da to pokrijemo različitim emotikonima ili smajlijima. Nekada smajli prati ono što u datom trenutku mislimo i kako bismo se ponašali ali vrlo često imamo situacije gde napišemo samo „hahaha“ ili pošaljemo smajlija koji se valja od smeha a mi smo u tom trenutku mrtvi ozbiljni. Tada ustvari vidimo da neverbalnu komunikaciju možemo da nadomestimo u tom digitalnom svetu na takav način. Takođe, neverbalna komunikacija olakšava verbalnu iz prostog razloga dopunjuje i prati ono što pričamo. Vrlo često na osnovu držanja i pričanja neke osobe možemo da zaključimo o čemu je reč. Ako osoba sedi skrštenih ruku, malo zabačena pozadi, prosto vidimo da se distancira od govornika. Moj pokojni profesor Petar Kostić je vrlo često govorio da i način na koji prekrštamo noge zapravo pokazuje ka kojoj osobi se okrećemo u zavisnosti od toga da li smo prekrstili nogu na levu ili desnu stranu. Ono što je interesantno je da su žene bolje u detektovanju govora tela muškaraca i da kakva god da je emocija u pitanju, žene mnogo bolje detektuju osim u situacijama kada druga strana laže. U tim situacijama žene nemaju dovoljno kapaciteta da prepoznaju laž, nije važno da li je muška ili ženska, što opet ima objašnjenje da je to ustvari prilično uslovljeno normama. Žena kroz samo odrastanje, počev od devojčice prosto dobija drugačije uloge i uči drugačije norme od muškaraca što je kasnije onemogućava da detektuje takve situacije. Ono što je još interesantno, gde su rađena brojna eksperimentalna istraživanja, da u moru nasmejanih lica ljudi najčešće uoče ljuto lice. Koliko god lica bilo na fotografiji ljuto lice prosto prvo zapadne za oko, iz razloga što je ljuto lice jednako bes, a bes je neka potencijalna opasnost, nešto čega se treba čuvati“ istakla je Keljanović.
Za uspostavljanje interakcije ključni su efekat blizine, sličnost, uzajamno sviđanje, fizička privlačnost i harizma. Privlačnost i interakcije zavise od ličnih vrednosti i očekivanja, bez univerzalnog recepta za uspeh.
Postoje važni faktori da sa nekim stupimo u interakciju i nije važno da li će to biti neka prijateljska interakcija, da li ćemo prosto nekoga upoznati ili će se to kasnije razviti u neki partnerski odnos, ističe Keljanović.
„Ono što istraživanje pokazuje jeste efekat blizine odnosno efekat proste izloženosti. Ljudi sa kojima se češće srećemo će nam pre postati prijatelji nego što je to sa ljudima sa kojima nismo imali nikakvih kontakata. Kada pogledamo našu ulicu u kojoj stanujemo ili ako stanujemo u zgradi, ko nam je prvi komšija pa neko ko nam je najbliži, kog koga ćemo prvo da trčimo da pozajmimo šećer ili brašno ako nam nešto zafali kada pravimo kolače, pa kod najbližeg komšije. Sa njime u toku dana imamo i najviše susreta, vrlo često se susrećete jer ste prosto na istom spratu, stan do stana, i samim tim ta izloženost drugom licu će doprineti tome da mi sa tom osobom ostvarimo neku komunikaciju, dok sa komšijom koji živi ulaz do nas ili kojeg mnogo manje srećemo postoje manje šanse da ćemo imati jednak odnos kao sa komšijom koji nam je tu. Ovo je banalan primer koji se može preslikati na nešto drugo. Kada pričamo o sličnosti, nastojaćemo da nađemo osobe koje su nam što sličnije. Imamo poslovicu „sličan se sličnom raduje“ ali i onu „da se suprotnosti privlače“. Ovde važi da se sličan sličnom raduje. Što imamo sličnija uverenja, što su nam sličniji stavovi, sličnija interesovanja, to su veće verovatnoće da ćemo mi sa tom osobom nastaviti da kontaktiramo. Postoje i izuzeci kada se različite strane potpuno sastave i jako lepo funkcionišu, ali što se tiče sličnosti, ona je mnogo češća u spajanju komplementarnosti“ rekla je ona.
Još jedna jako bitna stvar pored fizičke privlačnosti pored koja je definitivno za oba pola jednako važna iako je negde muškarcima fizička privlačnost bitnija nego ženama jeste kako osoba izgleda odnosno kakvo je njeno lice, dodala je Keljanović.
Postoje stereotipi da ono što je lepo je neminovno i dobro i da nekako nastojimo da kroz taj stereotip tražimo lica koja su nam privlačna za gledanje i da je to jedan od faktora kako ćemo sa nekim da stupimo u interakciju. Pre ćemo u interakciju da stupimo sa osobom koja nam je fizički lepa, u smislu da ima karakteristike koje su poželjne, okrugla lica, mali nosevi, krupne oči, i širok osmeh što su zapravo karakteristike beba i dece, pufnasti obraščići i krupne oči. Mi negde nastojimo da baš takva lica tražimo kod drugih ljudi. Ovo se mnogo više odnosi na neke partnerske relacije a manje na prijateljske, ali je opet od domena te međugrupne privlačnosti između ljudi. Harizma se definitivno može podvesti pod neki domen ličnosti koju neko ima i nešto što je nekome posebno interesantno. Neće svima ta harizma biti jednako privlačna za stupanje u interakciju jer to nekome prosto smeta. Neko će za neku osobu reći da mu je previše harizmatična i da ga to nervira. To neće biti ključno da ta osoba bude zvezda društva. Postoji jako puno faktora po kojima nam se neko sviđa ali ne postoji jedna stvar koja je ključna, da kažemo ako neko ima taj Iks faktor da će on onda da bude jednako poželjan svima. To je prosto individualna stvar, šta je to što mi sami imamo, koje su to vrednosti i šta je to šta želimo da neka druga osoba sa kojom se družimo ili sa kojom želimo da stupimo u partnerski odnos ima ili treba da ima. Tu postoji i mogućnost da mi prosto biramo ono što nemamo pa da vidimo kako to onda funkcioniše. Zato kažem da postoje i partneri i partnerske veze gde imate totalno različite ličnosti koje jako lepo funkcionišu“ istakla je Keljanović.
Ljudska interakcija i komunikacija su kompleksni procesi koji se oblikuju kroz mnoge faktore, od fizičke privlačnosti, neverbalne komunikacije, pa do digitalne interakcije. Iako društvene mreže i savremeni mediji često stvaraju idealizovane slike o životu i telu, prava povezanost između ljudi se zasniva na sličnostima, međusobnom razumevanju i zajedničkim vrednostima.
