Mnogi tvrde da je talenat nešto sa čime se rađamo i što nam određuje sudbinu. Drugi, opet, smatraju da je to nešto što moramo da učimo i da razvijamo tokom celog života. Ima, pak, i onih koji kažu da se svi rađamo sa nekim darom, samo je do nas da li ćemo ga prepoznati i raditi na njemu. Reklo bi se da naša sugrađanka, Biljana Radenković, spada u ove poslednje.
Svojim vedrim i nasmejanim duhom i veštim rukama, svakodnevno mitrovičko sivilo čini šarenijim i lepšim.
Ona je svoj dar izrade unikatnog nakita, po sopstvenom priznanju počela, reklo bi se, relativno kasno, u četrdesetoj godini, „kada su deca malo porasla“ i kada je imala više slobodnog vremena.
Tada je počela da hekla unikatno prstenje. Slično prstenje je zapazila na internetu.
Kako joj se mnogo svidelo, a kod kuće je imala heklicu i konac, tako da ništa nije morala da kupuje, počela je sa radom.
Osnove heklanja učila je još u osnovnoj školi, iz predmeta domaćinstvo, kada nije bilo interneta i Jutjuba.
Iako je mama pokušavala tome da je nauči, kaže da ipak nije išlo.
„Mnogo sam se nervirala, stalno mi je ispadala ona petlja i ja sam to batalila i eto … posle toliko godina ja krenem sa radom“, dodala je Biljana Radenković.
Iako je, isprva postojala sumnja da li će sve uraditi kako treba, odlično joj je krenulo.
Prvo je htela da radi makrame, koje je videla u svekrvinoj staroj knjizi o ručnim radovima.
„Svidela mi se ideja i htela sam da pravim pojaseve tehnikom čvorića“, priča nam Biljana.
Međutim, kada je počinjala, u Mitrovici je bio „pojam“ naći konac za to.
„Shvatila sam da mi je to mnogo komplikovano, pa sam krenula sa onim što mi je bliže i što sam znala“, navodi Biljana.
Njeno vreme za rad počinjalo bi u 21.00 čas, kada bi deca zaspala. Do kasno u noć heklala bi prstenje.
Ideja o njihovoj prodaji je došla sasvim slučajno.
„Spremali smo se za svadbu, kod prijatelja, i ja sam tim povodom sebi isheklala komplet: prsten i torbicu. Komšinici se prsten veoma svideo i izrazila je želju da i njoj isheklam jedan. Ona je svoj prsten nosila na hor, u kafiće, svuda, i eto…“, objasnila je Radenković.
Njen marketing je doveo do toga da su počele da stižu porudžbine.
„Tako je sve počelo i tako sam počela da prodajem“, rekla je Biljana Radenković.
Međutim, njena mašta se tu nije zaustavila.
Pravila je i ogrlice i narukvice od papira i perlica.
Ubrzo je počela da pravi poklone: broševe i nakit od rajsferšlusa, a uz pomoć interneta razvijala svoje umeće.
U Poslovnom centru Zvečan pobedila je na konkursu za biznis ideju.
„Ideja mi je bila da otvorim hobi prodavnicu, u Mitrovici, koja bi podrazumevala deo praktičnog rada sa repromaterijalom koji je ovde bilo nemoguće naći“, dodaje.
Tada nije bilo nikakvog izbora, nije moglo ništa da se nađe, ni konac, ni rajsferšlus, priseća se Biljana.
„Onda sam pokušavala da svaki put u centralnu Srbiju iskoristim da kupim, recimo rajsferšlus, iako sam veći deo nakita pravila od već iskorišćenog materijala. Najčešće sam kupovala u Raški, a nešto bih dobijala i na poklon“, otkriva.
Posle nekog vremena zaljubila se u žicu i počela je da pravi nakit od žice.
„Žica me je osvojila. Zapravo, naletela sam na radove Aleksandre iz Niša, ‘Ksandra Jewelry’. Ona je imala i radionice po Beogradu i Novom Sadu, ali je žena fantastična, stvarno. Kad vidim njene radove sa žicom, oduševim se“, ističe.
Onda je repromaterijal, uglavnom perlice, počela da naručuje iz Niša i Beograda i to se najbolje prodavalo.
„Istovremeno sam učila sa Jutjuba“, objasnila je ona.
Redovno je svoje umetnine slala sestri i drugaricama u Inđiju.
Neki njeni proizvodi su završili i u Australiji, kao originalan poklon.
„Rukotvorine se u svetu mnogo više cene, nego kod nas. Zato što je to nešto jedinstveno, nije štancovano u fabrici, već se neko zaista potrudio da izgleda unikatno“, kaže naša sagovornica.
Dodaje da ručni rad nema cenu, te da se trud i rad koji se uloži u stvaranje nečega ne može naplatiti.
„Teško je raditi sa minijaturnim stvarima, u našim uslovima se gubi vid. Ali zadovoljstvo kad napraviš nešto čime se ponosiš, je nešto najlepše“, sa ponosom dodaje.
Nikada ne prodaje nešto čime nije zadovoljna i ne radi isti predmet kao na traci.
„Svaki treba da bude jedinstven“, kategorična je Biljana.
Ipak, još uvek nema svoju stranicu na kojoj bi reklamirala svoje proizvode.
„Znam da je to neophodno u današnjim uslovima, ali mene ispunjava smišljanje, traženje ideje i rad“, tvrdi Biljana .
Svesna je da je vreme uloženo u marketing korisno, pod uslovom da ima nekog ko bi ti u tome pomogao.
„Ovako bih, verovatno, izgubila motivaciju i nadahnuće za rad“, dodaje.
Ipak, najveći problem predstavlja nabavka repromaterijala. Snalazi se kako zna i ume.
Biljana trenutno radi u butiku, u koji stalno svraća jedna zaljubljenica u njen rad, koja je i tera da otvori svoju stranicu na društvenim mrežama.
Vlasnik butika joj je omogućio da svoj rad izloži u njemu.
Tu se mogu naći rajfovi, naušnice, narukvice, medaljoni…
U butiku dosta stvari napravi, a ni mušterijama ne smeta.
Zanimljivo im je da vide stvaralaštvo na delu.
Rad u butiku joj najviše odgovara, zato što je prostorija osvetljena i ima veliki sto.
„Kada dođem kući s posla, već je sedam sati uveče, i tada mi svetlo ne odgovara za rad“, kaže.
Boje su vrlo bitne, pogotovo kod staklenih perli, ukazuje Biljana.
„Ne možeš dobro proceniti boju, osim na dnevnom svetlu. Jednom sam pravila minđuše i uveče je sve bilo kako treba, ali već na svetlu dana jedna je bila zelena, a druga tirkizna. Razlika koja je baš uočljiva“, dodaje Biljana.
Došla nakratko, a ostala zauvek
Biljana je rođena u Mitrovici, a odrasla u Raški i Inđiji.
Životni put je opet naneo u Mitrovicu baš 15. marta 2004. godine.
Tada je došla tetki u posetu, a 16. marta upoznala Vladu, svog budućeg supruga.
Onda se desio 17. mart i ona je, usled nemilih događaja, ostala kod tetke.
Ni slutila nije da će to biti za stalno. Vlada i Biljana su se venčali iste godine. Ne krije da joj je suprug najveća podrška u njenom stvaralaštvu.
Čak joj je napravio kofer koji joj služi kao štand za izlaganje nakita. Biljana svuda nosi heklicu sa sobom.
„Odem u Inđiju kod sestre, iz džepa izvadim heklicu i heklam. Decu vodim na engleski, opet uzmem heklicu i heklam“, istakla je Radenković.
Nema dangubljenja, dodaje.
„Kada sam radila u prodavnici, ljudi su bili u čudu. Često bi mi govorili da se ne sećaju kada su neku ženu videli da hekla“, kaže Biljana.
Uvek je imala umetničku crtu u sebi.
„Oduvek sam pravila nešto. Pravila sam od grane oraha dugmiće, recimo, za prsluk. Isekla bih testericom, elipsaste oblike, pa bih onda lemilicom šarala. Palila drvo. Prvo nacrtam nešto i onda palim. Pravila sam i saksijice, pa poklanjala“, priseća se Biljana.
Sa svojim drugaricama iz detinjstva i dalje održava kontakt.
„Često se nas pet-šest sakupimo, kada odem u Inđiju. Volele smo da se družimo i da jedna drugoj pravimo poklone za rođendan“, navodi.
Najlepše joj je kad nešto sama napravi i pokloni za 8. mart drugarici.
„Nekad je to broščić, nekada ogrlica ili prstenčić, ali znam da ona obožava ručne radove i onda se trudim da je obradujem na taj način“, naglasila je Radenković.
Najviše je obraduje kad posle toliko godina ode kod neke drugarice u Inđiju, na kafu, i ona sa osmehom pokaže nešto što joj je davno poklonila.
„Drago mi je što i one, kao i ja, čuvaju poklone koje smo jedna drugoj poklonile. To su, stvarno, najlepši pokloni“, ističe.
Njen otac je, takođe, „uvek nešto pravio“, a bio je i dobar varilac. I dalje pamti njegove radove ranih osamdesetih.
„Sećam se da je od čelične žice pravio stalak za novine, kao oni koji su se ranije nalazili u frizerskim salonima. Zatim stalak za fiksni telefon i stalak za pribor u kupatilu. Sve to od te čelične žice. Pravio je i stoličice od drveta, natkazne, ormariće…“, dodaje sa setom.
Veruje da je to verovatno povukla na njega, jer je i ona uvek volela nešto da radi, ali nikada nije mislila da ima talenta za to.
„Kad su moje rukotvorine počele da se prodaju, bila sam u šoku. Kada bi mi neko rekao da mu se sviđa moj rad mislila sam da to kažu onako“, navodi.
Naglašava da voli ovo što radi i voli o tome i da priča.
„Ranije bih se oduševila kada bi mi neko poklonio repromaterijal ili pokidanu ogrlicu, od kojih bih napravila nešto novo. Jednostavno mi se sve to sviđa“, uz smešak dodaje Biljana.
Na pitanje da li može od rukotvorina da se zaradi, odgovara da je konkurencija velika.
„Moj nakit su, uglavnom, kupovale studentkinje. Jednostavno, ljudima je lakše da odu kod Kineza ili u donji deo grada i da kupe nešto sebi. Neko ko baš voli da bude poseban i drugačiji, a takvih je malo, kupiće od mene“, dodaje.
Kaže da joj se, do sada, najbolje prodavalo prstenje za slavske salvete, koje izlaže kod jetrve, u prodavnici „Vicko“, u Mitrovici.
Kreativnost je veća u društvu
Najviše voli da radi u društvu, jer joj tada na pamet padaju različite ideje.
„Kreativnost je veća kada nas je više i zajedno radimo. Bar mi se tako čini“, primećuje.
Ima onih koji vole da stvaraju sami, ali Biljana nije takmičarski tip.
„Više sam rođena da pomažem nekome, nego da sama guram“, iskrena je Biljana Radenković.
Kaže da ne bi mogla da napravi više istih stvari, jer to ubija kreativnost.
„Ne volim da sve bude isto. Čak su mi i šolje za mleko sve različite. Nisam mašina da štancujem stvari“, ističe.
Želi da kad nešto napravi bude bar za malo različito od prethodnog.
„Želim da u novom proizvodu bude neko iznenađenje, nešto drugačije, i prosto mi mozak odbija da pravim iste stvari“, dodaje.
Na pitanje šta bi uradila kada bi dobila sedmicu na lotou, odgovara nesvakidašnje, za običnog čoveka.
„Zakupila bih jedan prostor u Mitrovici i napravila moju hobi prodavnicu, koju želim odavno“, navodi.
Drugarice joj na to kažu da ne bi radile kada bi imale toliko novca.
„Ma, čoveče, ja bih kupila radnju, izložben prostor, i tu bih stvarala!“, naglašava sa ushićenjem.
Mišljenja je da je hobi neophodan.
„Današnja deca nemaju hobi i to je strašno, tako će da se unište. Bitno je da nešto praviš rukama i da uposliš mozak. Onda bude lakše i tebi i svima oko tebe. Osećaš se korisnim i vrednim. A u okolnostima u kojima živimo, to je najpotrebnije“, zaključila je Biljana Radenković.
Ne ostaje nam ništa drugo, već da Biljani poželimo sreću da uspe u svojoj nameri, zbog sebe, a i svih zaljubljenika u unikate.
Izgleda da zaista nikada nije kasno da započnete sa nečim što volite.
