Mladi na severu Kosova sve teže pronalaze razloge za dugoročno planiranje budućnosti na ovom podneblju.
Lako se odlučuju na odlazak iako su svesni da ni tamo gde su se uputili “ne cvetaju ruže”.
U razgovoru sa njima, saznajemo da su im odluke koje su kosovske vlasti donele i sprovele u poslednjih godinu dana, jako zakomplikovale život, suzile prostor za kvalitetno obrazovanje, normalan socijalni život, jednostavno završavanje administrativnih i birokratskih obaveza. Posao se, kažu, pronalazi sve teže, nestalan je i slabo plaćen.
Ipak, ponajpre bi se na odlazak odlučili jer primećuju da se bezbednosna situacija veoma pogoršala, a posebno to primećuju građanke. Upravo je taj motiv narušenog osećanja sigurnosti, glavni pokretač za njihov eventualni odlazak sa ovog područja.
Srednjoškolka Marija Pavlović živi u Severnoj Mitrovici sa porodicom. Kaže da život u ovom gradu ima dobre i loše strane.
“Krenuću od dobrih. Imam osećaj da smo mi, deca koja su odrasla ovde, mnogo složniji i sve što nam se desi proživljavamo zajedno . Povezaniji smo zbog toga u odnosu na primer na naše vršnjake u Beogradu ili negde preko. Ima to nešto što nas povezuje i kapiramo se međusobno”, priča Marija.
Loše je to, što su kaže, prerano odrasli.
“Prerano shvatamo neke stvari koje ljudi koji žive gore po Srbiji ne razumeju. Svi oni nas nekako žale. Mislim da ne treba da budemo žaljeni, nego veličani samim tim što živimo na području na kom živimo, jer zapravo je to predivno”.
Na pitanje šta mladoj osobi od 18 godina fali u njenom gradu, Marija odgovara – malo više slobode.
“Nije to da mi fali neki provod… Moguće je da mi fali malo više društvenih događaja koje deca u drugim sredinama imaju svakodnevno, a nama su ovde onemogućeni. Uskraćeni smo za neke velike događaje koji se u drugim sredinama u Srbiji podrazumevaju. Mi ovde na primer, jako dugo nismo imali nikakvu manifestaciju, festival, koncert… Sve je to nešto što je bilo normalno kad sam bila manja, i drago mi je što se toga sećam. Konkretno, meni mnogo nedostaju koncerti. Svi ti događaji bi nam vratili osećaj normalnosti, da se ne osećamo kao da smo niža klasa”, objašnjava naša mlada sagovornica.
Kaže upravo zbog toga ih mladi ljudi u centralnoj Srbiji doživljavaju kao nedorasle njima, jer oni nemaju iskustvo uživanja u normalnosti.
Odgovarajući na pitanje koliko politička situacija opterećuje život jedne mlade osobe na severu Kosova, Marija ističe da ima utisak da njena generacija zapravo ni ne razume do kraja šta se to ovde dešava.
“Ne razume, ali oseća. Svi osećamo tu tišinu i svi imamo taj nekako loš osećaj. Većina nas ume i da ga predvidi. Ipak, mislim da većina ne razume ili ih jednostavno ne zanima, a tako je i najbolje. Nas će osećaj uvek da prati, ali ne treba da se sad nešto prekomerno opterećujemo time. Ne kažem da ne treba da budemo upućeni, veoma je važno da budemo upućeni, ali ne i da se opterećujemo jer neke stvari su neizbežne”.
Kada govori o svojoj bezbednosti i osećaju sigurnosti, Marija daje najbolju definiciju načina na koji građani na severu Kosova žive.
“Ja se osećam bezbedno jer ja znam kako treba da se ponašam da bih bila bezbedna. U svakoj situaciji koja me je zadesila… Kroz sve situacije sam jednostavno naučila, šta treba da radim, kako da postupam , kada treba da se izmaknem, da se sklonim, da zovem roditelje… Ko sve to ne zna, oseća se nebezbedno i želi da ode”.
A o odlasku se, kaže, sve češće priča među njenim vršnjacima.
“Nekada je to bilo – ma neće, neće ništa da bude….Sada sve se gasi, stišava se sve je manje upravo tih društvenih događaja koji su nama u ovim godinama neophodni zbog prvenstveno socijalizacije. Čini mi se da će sve manje ljudi biti ovde i meni je žao zbog toga. Lično neću da odem odavde dok me nešto ne natera da odem. Vezana sam ovde. Tu su mi prijatelji, porodica, škola, tako da sve do onog trenutka dok ne budem bila primorana, ostaću ovde” dodaje naša sagovornica.
Peđa Milenković je student na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. On narušenu bezbednost vidi kao okidač za odlazak put centralne Srbije ili čak i dalje.
“Prvo bezbednost a onda i neki socijalni apekti života – nema zaposlenja, nema života za mlade, nema perspektive i onda mislim da su to razlozi iz kojih se mladi odlučuju da odu” kaže Peđa.
Primećuje da je u gradu sve manje studenata i ljudi i mladih uopšte… Šta znam. Oni su se i ranije bojali da dođu ovde da studiraju, a tek sad je pojačan taj osećaj straha i nesigurnosti”.
Kaže da se ne oseća bezbedno i da je poseban momenat to što nema poverenje u institucije koje bi trebalo da vode računa o bezbednosti građana.
Dodaje da nema noćnog života za mlade, a naročito posle “Banjske”, sve je zamrlo.
“Ljudi se plaše da izađu noću pogotovu devojke jer ima mnogo slučajeva gde Albanci pređu most, dobacuju devojkama tako da su ljudi izgubili želju da izađu, da se provode, da se vesele”.
Kao što procenjuje da ljudi ipak najčešće odlaze zbog kontinuiranog osećaja nesigurnosti i ugroženosti, Peđa tako procenjuje da bi poboljšanje bezbednosne situacije usporilo taj trend iseljavanja mladih.
“Kada bi u policiji bili Srbi, ljudi bi se osećali bezbednije” kratko odgovara.
Zadatak je sistema da stvori uslove u kojima bi omladina bez napora pronašla motivaciju za obrazovanje, lični razvoj, zasnivanje porodice. Preduslov za sve to je u prvom redu fizička, pravna, a onda i ekonomska sigurnost. Sudeći po iskustvu ovih mladih ljudi, kosovski sistem im nimalo nije naklonjen.
Ovaj medijski sadržaj Radio Mitrovica sever realizuje u saradnji sa Populacijonim fondom Ujedinjenih nacija (UNFPA).
