Veliki srpski pesnik Pero Zubac, prošlogodišnji laureat, dobitnik nagrade Pesničkih susreta „Lazar Vučković“ učestvovao je i ove godine na tradicionalnoj manifestaciji pesnika u pratnji sina Miloša, književnika, muzičkog umetnika i kantautora. Veliki je fan radija, kako kaže, pa je u pauzi između nastupa sa zadovoljstvom posetio Radio Kosovska Mitrovica.
„Ja ne mogu da zaspim dok nešto ne odslušam pa ugasim. Meni je radio potreba i kada radim nešto, poređano mi je na raznim stanicama, da ne bih birao i tačno znam šta ću da slušam. Šest, ovako stoji na kauču i jedan uvek nosim na put“, kaže doajen srpskog i jugoslovenskog pesništva, književnik, prevodilac i novinar Pero Zubac.
Taman, kao da prijateljstvo traje onoliko, koliko i njegova poema „Mostarske kiše“, čija je interpretacija uvod u razgovor, tek toliko da asocira na ljubav, i prema poeziji i prema radiju. Pored, njegova desna ruka, zvezda vodilja i podrška – sin Miloš, doktor književnih nauka, kantautor, koji prati „svog starog“ uz zvuke gitare svuda gde god nastupa. Takođe, kao i Pera, kaže da ima veliku naklonost prema radiju, Došao je kao lektor u informativnu redakciju Radio Novog Sada, ali zbog glasovnih sposobnosti i dobre dikcije često je radio kao spiker ali i autor radijskih emisija o jeziku.
„Naročita naklonost je moja prema radiju, zbog prirode tog posla. To je mislim u vremenu koje nam je dato, morate da radite u tom vremenu. Ali postoji neko uporedno vreme koje se stvara između ljudi, koji se u tom poslu jako zbliže. Radio je stvarno magičan“, kaže Miloš.
Život i delo doajena srpskog pesništva teško da može stati u jednosatnu radijsku emisiju, ali slike se ređaju, Pero priča o svemu kao da je juče bilo. Pedeset zbirki pesama, dvadeset antologija, nagrada više nego godina starosti. Poemu „mostarske kiše“, Pero Zubac napisao je sa svojih devetnaest godina i od tada žive sa Svetlanom, svi koji vole, voleli su ili su voljeni, zahvaljujući Zupcu.
Njegova skromnost se vidi u svakoj izgovorenoj reči, ali Miloš ne želi da propusti da sve o svom ocu, na šta je posebno ponosan na glas izgovori. To je obostrano. “Miloš neće da kaže on je doktor književnih nauka“, dopunjuje Pero Zubac.
„Došla su vremena da se čovek izvinjava kad je doktor književnih nauka, pošto je to tako lako postati. To moj Pero voli o tome da govori ja ćutim o tome“, kaže Miloš.
Pero Zubac kaže da je kod njega sve u životu slučajno i objašnjava kako je voleo sve gradove bivše Jugoslavije, odlazio u Sarajevo, Mostar, rodno Nevesinje, Podgoricu, Suboticu, Zagreb a našao svoj mir i utočište u Novom Sadu. Ponosan na Gimnaziju „Ivan Goran Kovačić“ koju je završio, Zubac je ispričao o tadašnjim kriterijumima školstva i to što mu je profesor svetske književnosti kasnije rekao, „ne treba tebi fakultet, znam gde si išao“!
„Nisam ja tada pisao pesme, ja sam bio sportista. Imao sam za profesora fizičke kulture u Gimnaziji državnog prvaka u boksu Petka Radovića, koji je zaslužan što sam ja u šesnaestoj godini upoznao Branka Miljkovića. Prve pesme i pre „Mostarskih kiša“, objavljivao sam u „Telegramu“ izuzetnoj reviji za kulturu u rubrici „Nova imena“. Objavljivalo je po nas nekoliko, a kada sam „kiše“objavio, to je bilo prvi put da sam bio jedini i potpisan kao Perica Zubac, seća se.
Ispričao nam je kako je nastala čuvena pesma, i kako to inspiracija dolazi sama po sebi, prosto „kad dođe“, i uzgred pomenuo kako je napravio sada pauzu od godinu i po dana da nije pisao pesme.
„Nisam pisao a odjednom se desilo da sam dobio neke nagrade koje uopšte nisam očekivao. Milošu su prvo javili da ću dobiti nagradu „Skendera Kulenovića“, to je najveća nagrada Skender, mislim, posebno Kozara……Ja sam mislio da su me preskočili, jer dešava se to, ja sam navikao. Imam ja više nagrada nego godina“, kaže Zubac, opet skromno, brojao je zbog nekog podatka.
Zubac priča da nikome o tome nije govorio i da su znali samo on i sin Miloš, da bi u roku od mesec dana od predsednika pisaca iz Niša Dalibora Popovića, saznao za još jednu veoma uglednu nagradu – „Ramonda Serbika“.
Zubac važi za čoveka pomirenja, voli sve gde god se pojavi ne pravi razliku između ljudi, nacija, vera, ima širinu, a sam kaže da je za to zaslužna njegova Gimnazija. “To je to, tamo smo bili, Srbi, Muslimani, Hrvati…“Kolumne koje je pisao za izdavače u Sarajevu, Podgorici, Beogradu, Subotici, Zagrebu govore u prilog tome.
„Kiše su mi otvorile put, postaneš popularan i onda….Nisam ja tu nešto posebno zaslužan. Ja sam to osećao kao jedan zajednički prostor. I danas je to tako, u Sarajevu, i ne samo tamo, ja i Miloš smo kao kod kuće“, kaže Zubac.
Početkom devedesetih godina, zabranjivano je izdavaštvo Pere Zupca. On kaže da o tome nije javno govorio i da mu to ne treba u biografiji.
„Neki su napravili karijere od toga, što im je zabranjena pesma ili knjiga. Meni apsolutno to nije bilo potrebno i nigde o tome nije pisano i ostalo bi tako da nije Miloš to….
Miloš, kao njegov potomak osećao je duboko u sebi nepravdu prema njegovom ocu. Reč je, kaže, o knjizi „Hazarske pesme“ koja nije mogla da bude štampana iz političkih razloga.
„U vreme kada se najavljivalo veliko zlo koje će doći, moj stari je pao u senku, političku i svaku drugu, i on nikada o tome nije pričao. To je meni bio jedan veliki nauk, kako se on držao u teško vreme. Sećam se kao dečak, kako je bilo nama kao porodici, kako je njemu bilo, koliko je bilo pritisaka, poziva telefonom noću, pretnji i svega što se događa, kada čovek padne u političku senku. Nikada on to nije brendirao, ali sam ja pamtio, rastao i uz to iskustvo, a jedan jedini primerak koji je odštampan Peri, ja sam rastao i uz tu knjižicu i mogao da čitam pesme. I ničega tu nije bilo, zbog čega bi trebalo tu knjigu zabraniti“, kaže Miloš.
„To je bila jedna teška, tamna knjižica, čestitih stihova i pokušaja da se stvarnost podnese“, opisuje „Hazarske pesme“ svog oca Pere Zupca.
On je te pesme zavoleo, kaže da su imale svoju vrednost. Znao je šta je u pitanju, njegov otac je bio čovek kome su svi okrenuli leđa, prijatelji na ulici nisu hteli da se jave i prelazili na drugu stranu.
„Pera je pisao samo kako se oseća, što gubi celu jednu zemlju, gubi prijatelje i gubi naravno sebe. Komadi čoveka nestaju sa zemljom koja nestaje. I mnogo kasnije kada sam ja počeo da se bavim muzikom, onda sam odlučio da te pesme, da proberem stihove i da ih objavim na albumu „Hazarske pesme“. Sjedinio sam ih sa nekoliko mojih pesama, nisu bile samo Perine i još jedna pesma mog prijatelja iz Zagreba. Zapravo hteo sam da snimim bluz album na srpskom jeziku i to sam učinio“, isprišao je Miloš.
„Vratio se iz rata, ćutljiv nikome ne veruje
Ide obnoć po crkvama sveće pripaljuje,
Sve mu crkve iste ne zagleda koja je.
Bog je jedan, ako ga ima,
Ili je slep pa sve ovo ne vidi,
Ili ga nema pa je sve jedno“…. To su takve pesme, poput ove “Slepi Bog”, zbog kojih se ne zabranjuje knjiga, a ljudi koji su odlučili da se knjiga ne štampa u to vreme, nisu ni čitali poeziju.To su osećanja onog vremena“, kaže Miloš.
I dok Pera nije želeo da gradi karijeru na jednoj knjizi zabranjenih stihova, što bi mnogi uradili, njegov sin Miloš s ponosom je objavio taj album. To je kaže jedna dobra priča, jer je istinita i zavređuje da bude obelodanjena. Uporedio je sa voćkom, koja na jednom tlu nije mogla da da ploda, za deset godina rodila je na drugom tlu, uz muziku.
„Da nije bilo Miloša, to bi za mene bila jedna od sto i nešto knjiga“, dodaje Pera, ponovo potvrđujući svoju blagu i skromnu prirodu. Priča je jednostavna, odbio sam jednu konkretnu i veoma korektnu ponudu Slobodana Miloševića“, kratko je rekao i završio deo priče Pero Zubac.
Drugi deo je da su privatni izdavači u to vreme odštampali jedan primerak sporne knjige Peri Zupcu ,a za uspomenu su u knjizi ostali recezenti Nikola Milošević i Dragoš Kalajić, što je Miloš šaljivo prokomentarisao: „Desna recenzija za levog pesnika“.
„Mostarske kiše“ recitovali su mnogi glumci i ne samo glumci…Pero kaže da ima mnoge snimke, ali posebno mu je žao što nema snimak Miloša Žutića, koji je bio njegov vrlo dobar prijatelj.
Kosovo – Ljubav u izrazito nepovoljnim okolnostima
Prošlogodišnji odlazak i povratak iz Gračanice i Prizrena bio je posebno nadahnuće i inspiracija Milošu za pesmu “Povratnici u ljubav“, šta je doživeo na Kosovu i šta je Kosovo za njega i podelio je sa slušaocima.
„Ljubav u izrazito nepovoljnim okolnostima, često neprijateljskim!“ To je Kosovo za mene, kaže Miloš.
Priče Pere Zupca, o njegovom životu, karijeri, preprekama na tom putu, samo su inspiracija da se izvuče pouka da „tamno nije uvek tamno“ i postavi pitanje šta je vreme u nevremenu a šta nevreme u vremenu. Sigurno je bilo i težih vremena, ali motiv i putokaze Pero Zubac ima i za savremenike ovog doba.
„Pratim sve normalno i sve mi teško pada kao svakom normalnom čoveku, svakome ko ima dušu. I naši dolasc,i Miloševi i moji su znak koliko poštujemo svakoga ko je ostao na ovom našem svetom tlu. Ne mogu ja da poredim sada ono vreme u onoj zemlji u kojoj sam ja ovde dolazio kao omladinski rukovodilac i često sedeo u „Grmiji“(Priština) sa predsednicima. To nisu više ta mesta…Prizren više nije Prizren, Podujevo više nije Podujevo”, sa setom priča Zubac.
Uvek mi je bilo u glavi da mi znamo da je to naše, a oni misle da je to njihovo. Kako će se to okončati, mi nikada nećemo priznati da to nije naše i to je jasno“, kaže Zubac.
Prepričava događaje i često kaže „zbog minulog rada“, e upravo zbog toga, Pere Zupca sećaju se i starije generacije Albanaca koji ga na ličnoj karti prepoznaju uz opasku: “Pero, bio si mi lektira“!
Poseban utisak na Zupca je ostavila poslednja uspešna turneja od mesec dana. Mostar, Nevesinje, Prijedor, Niš i još mnogo gradova….život mu kaže produžavaju Miloševe ćerke i pomalo putovanja radi poezije.
Pero Zubac kazivao je na kraju stihove koje nikada nije javno prezentovao do tog trenutka, odmahujući rukom da mu nije potrebna muzička pratnja, iako se na trenutak učinilo da će Miloš tiho zasvirati.
„Kad bi ti umrla ja bih napisao najlepšu pesmu,
takvu pesmu niko na svetu ne bi umeo napisati o ljubavi,
Ali ja bih voleo da tu pesmu nikada ne napišem,
makar bez moga imena ostale sve antologije ovoga sveta,
makar me sutra zaboravili,
ja bih voleo da tu pesmu nikada ne napišem“…….
Pero Zubac
