Piše: Darko Dimitrijević, glavni i odgovorni urednik na Radiju Goraždevac
Kroz brojne primere sve češće smo svedoci da su mediji i novinari postali ne samo izvori informacija, korektivni faktor vlasti, već sve učestalije reflektori etničkih i političkih podela između naroda ili unutar društva. Ovaj fenomen, iako neobičan u svetu novinarstva, postaje sve više vidljiv i kompleksan na ovom području.
„Mi kao javni servis moramo da zastupamo državni interes“, reče mi glavni urednik javnog servisa u jednoj od država zapadnog Balkana, dok smo u baru jednog hotela ispijali piće nakon završene obuke u jednoj zapadnoevropskoj zemlji.
Slično sam doživeo na jednoj studijskoj poseti, takođe jednoj evropskoj zemlji, kada sam čuo da je tokom večere novinarka sa Radio-televizije Kosova napala svog kolegu sa Radio-televizije Srbije zato što RTS na svojim mapama Kosovo prikazuje u sastavu Srbije.
Nedavno smo svi bili svedoci pokušaja glorifikacije Martovskog pogroma od strane uredništva Radio-televizije Kosova, čiji je izveštaj u martu 2004. godine izazvao nasilje u kome su stradale mnoge pravoslavne svetinje i srpska sela. Samo nekoliko dana kasnije, gotovo ceo kolektiv Radio-televizije Kosova, program na srpskom jeziku, saopštava da nema nikakvu kontrolu nad sajtom na kome i dalje stoji vest koja glorifikuje stradanje Srba tokom marta 2004. godine.
Iz svega navedenog potpuno je jasno da su mnoge kolege zaboravile na onaj primarni – javni interes, a da često zastupaju svaki drugi mogući, pa čak i onaj koji je u suprotnosti sa osnovnim etičkim novinarskim standardima, a često u službi širenja mržnje i etničkih podela.
Na Kosovu, gde je etnička pripadnost često temelj identiteta, novinari iz prištinskih medija na albanskom jeziku i beogradskih medija se često identifikuju sa svojom etničkom zajednicom i reflektuju njen stav kroz svoje izveštavanje na jako pristrasan i senzacionalistički način. Ovo stvara situaciju u kojoj se ista vest može interpretirati na potpuno različite načine u zavisnosti od etničkog identiteta novinara koji je piše. Onih koji iskaču iz ovakvih okvira je jako malo na jednoj ili na drugoj strani.
Pored etničke linije razdvajanja, političke agende takođe imaju značajan uticaj na novinarsko polje na Kosovu. Politizacija medija, gde novinari vodećih medija postaju produžena ruka političkih lidera i stranaka, postaje sve prisutnija. Novinari često postaju vojnici u političkoj areni, prenoseći političke poruke i manipulišući informacijama kako bi podržali određene političke interese. Ovo se posebno primećuje u vreme političkih tenzija između Albanaca i Srba, pre i tokom izbora, kada mediji postaju oružje u političkoj borbi za moć.
Beogradski mediji u svakodnevnom informisanju koriste termine „takozvano Kosovo“, ili „takozvani premijer“ ili „ takozvana predsednica Kosova“. U prištinskim medijima na sličan način tretiraju Kancelariju za Kosovo i Metohiju, nazivajući je „takozvana Kancelarija za Kosovo“. Svesni ili ne, novinari i mediji ovde koriste politički, a ne termin koji se bavi činjenicama da sve ove institucije postoje i nisu takozvane.
Ova podela novinara na etničke linije i političke agende ima ozbiljne posledice na kvalitet i integritet novinarstva. Objektivno izveštavanje postaje sve teže, dok se istina često gubi u moru političkih spinova, dezinformacija, poluinformacija i etničkih narativa. Građani gube poverenje u medije kao pouzdane izvore informacija, što dodatno podriva demokratske procese i društvenu koheziju.
I jedni i drugi se utrkuju da ispričaju svoju „istinitu“ stranu priče, koja je uglavnom različita od one druge koja takođe ima isti prefiks. Kako je moguće da istina ima dve strane, i gde je tu javni interes? Zašto novinari iz Prištine i Beograda ne vide ili zanemaruju određene činjenice?
Etnička podeljenost vidljiva je u svakom izveštaju o kosovskim Srbima na kojima se lome ne samo politička koplja, već i novinarska pera, a reči i narativ novinara ostavljaju dalekosežne posledice na celokupno društvo, doprinoseći na taj način njegovoj podeli po etničkim linijama.
Iz izveštaja Obaveštajne zajednice Sjedinjenih Američkih Država u kom piše da će se „Zapadni Balkan verovatno suočiti s povećanim rizikom lokalizovanog međuetničkog nasilja tokom 2024. godine“. U tri kratka pasusa o Zapadnom Balkanu u dokumentu piše da će „nacionalistički lideri verovatno pogoršati napetost, povećati svoju političku korist, a spoljni akteri će ojačati i iskoristiti etničke razlike da povećaju ili zaštite svoj regionalni uticaj ili da osujete veću integraciju Balkana u EU ili evroatlantske institucije“.
U ovom poduhvatu, ako se obistini, mediji mogu imati ogromnu ulogu u smirivanju tenzija ili njihovom podgrevanju ukoliko se otrgnu izvan načela etičkih normi i medijskih standarda.
Kako se nositi sa ovim izazovima? Jedan od ključnih koraka je jačanje medijske slobode i nezavisnosti. Nezavisni mediji i novinari koji se drže visokih profesionalnih standarda mogu igrati ključnu ulogu u očuvanju integriteta novinarstva i promociji istine. Takođe je važno ulagati u medijsku pismenost kako bi se građanima omogućilo da prepoznaju političke manipulacije i etničke stereotipe u medijima.
Podela novinara na etničke linije a novinarskog posla u političke agende, na Kosovu predstavlja ozbiljan izazov za slobodu medija i demokratiju. Rešavanje ovog problema zahteva angažovanje svih relevantnih aktera, uključujući novinare, medijske organizacije, političke lidere i građane. Samo kroz zajednički napor možemo stvoriti medijsko okruženje koje služi javnom interesu i promoviše istinu i pravdu.
