Povodom Međunarodnog dana žena, Populacioni fond Ujedninjenih nacija (UNFPA) obradovao je poklon paketima gupu mladih sa poteškoćama u razvoju, okupljenih u „Dnevnom centru – Podrži me“ u Kosovskoj Mitrovici. Ovaj centar okuplja 205 dece i mladih sa smetnjama u razvoju iz srpskih sredina na Kosovu, a to je samo broj koji oni evidentiraju. Realna situacija je daleko dramatičnija.
Domaćini su bili veoma veseli, pa su za posetioce organizovali banket u znak zahvalnosti na pažnji i ljubavi koju im je ova poseta donela. I zaista, ta zahvalnost je bila od srca i neskromna, za skromne darove, darovane od srca.
„Hvala vam mnogo. Ima mnogo ljudi koji bi trebalo da nas se sete, da dođu da nas posete ne samo ovakvim danima“ rekla je ovim povodom predsednica Udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju „Podrži me“ Ivana Rakić.
Ona poziva sve građane da svrate do Dnevnog centra, da vide kako izgleda jedan dan u toj kući kako kaže „najčistije ljubavi“ i da koliko god ko može, pomognu roditeljima.
„Videli ste i sami kako su vas radosno dočekali i deca i roditelji…. Koja je to sreća… Niko danas od njih nije srećniji“.
Infrastruktura loša, radnici plate primaju periodično, ali nikad nam ne okreću leđa
A da bi deca i omladina pa i roditelji koji o njima brinu mogli koliko – toliko da funkcionišu i neprazničnim danima, neophodna je najpre infrastrukturna adaptacija javnog prostora. Nažalost, Mitrovica nije dobro organizovana u tom smislu.
„Ako pitate grad, grad bi rekao da vodi računa o ovim ljudima, ali vidite da slika na terenu govori drugačije. Centar je ovde (dvesta metara iznad KBC, prim.red.)i jako se teško stiže do centra grada. Mi se trudimo,tražimo elekrična kolica, ali jednostavno je nemoguće bez auta. Put je loš, prilaz je loš, ne vidim ja tu da ima pomaka“ priča Rakić.
Na pitanje na koga uvek mogu da se oslone, ko im uvek izlazi u susret, naša sagovornica kaže – na radnike Dnevnog centra. Razlog je jasan – oni rade svakodnevno i kada nema plate, a obzirom da se finansiraju projektno, plate primaju samo dok projekat traje. A onda….
„Oni srčano rade. Mi zavisimo od projekta do projekta. Najčešće smo volonteri. Moram da pohvalim humanost mladih ljudi koji sa fakulteta dođu ovde i volontiraju zbog svoje struke. Ovde vide da nije sve kako piše u knjigama“ napominje Ivana i dodaje da trenutno, u Centru o njegovim štićnicima brine čak 18 volontera. Jedina plata koju trenutno dobijaju je najčistija ljubav.
I kada nema projekata, što znači da ne mogu da budu plaćeni, a to je veći deo vremena, nikada nisu okrenuli leđa i ostavili ove ljude. Kako Ivana kaže, svako bi voleo da njegov trud bude nagrađen, ali istrajnost i lojalnost ljudi koji o ovoj deci i omladini brinu je za ponos. Sve to, dodaje Ivana koja je i sama majka deteta sa poteškoćama u razvoju, roditeljima neizmerno znači.
„Oni ovde ne gube vreme, ne provode vreme na telefonima i na tabletu, ispred televizora. Većinom su na radionicama, kod psihologa, defektologa… Ponosna sam na njih jer imaju razne radionice – muzičke, likovne, kreativne, edukativne, čak i dramske“.
Ivana poručuje ljudima da ako imaju zdravu porodicu, oni znaju šta je neometena sreća.
„Ako imaju zdravu porodicu, decu tipičnog razvoja, svakog jutra kad ustanu treba da kažu: Hvala Bogu, ja sam srećan, dete mi je zdravo. Mi smo danas nekako izgubili kompas, poleteli smo pa težimo nebitnim stvarima. Malo nam je jedan stan – dva, tri… pet pari cipela…Bitne su marke, telefoni….A život je tako kratak. Verujte mi, novcem ne možeš da kupiš najbitnije, a to je zdravlje“ poručuje naša sagovornica i nažalost konstatuje da smo kao društvo ozbiljno kalirali na planu humanosti. Poslednji Humanitarni bazar održan u centru grada, na kome su prodavani ručno rađeni predmeti, prošao je gotovo bez posetioca.
„Majka – glavni borac i noseći stub porodice sa decom ometenom u razvoju“
Ivanino iskustvo je takvo da majke u ogromnoj većini više brinu o deci sa smetnjama u razvoju. One nose taj teret, a neretko se brak u takvim porodicama okonča razvodom, pa ostanu potpuno same sa decom.
„Mogu da vam nabrojim petoricu, šestoricu očeva koji dolaze, interesuju se, vode dete kod lekara i koji su se pomirili sa dijagnozom. Ostali figuriraju i traže krivca u ženi. Šta je tu žena kriva što je dete rođeno sa smetnjama u razvoju? Meni je samo krivo što majke to shvate kao svoju krivicu a to im nametnu muškarci. Ja za sebe smatram da nisam kriva. Mene je Bog blagoslovio mojom ćerkom. Ne bih znala koliko sam jaka“ priča Ivana.
„Od osnivanja udruženja, preko 40 porodica prestalo je da krije svoju decu sa smetnjama u razvoju“
U našem društvu, uprkos emancipaciji, podizanju svesti javnosti, uprkos svim težnjama da se osavremenimo, i dalje, sada već u ozbiljnoj dubini XXI veka, ima porodica koje svoje članove sa smetnjama u razvoju sakrivaju od javnosti i ne koriste čak ni one servise koji su im na raspolaganju. Udruženje roditelja „Podrži me“ evidentira 205 osoba sa smetnjama u razvoju, ali Rakić kaže, da je njihova procena da ih ima tri puta više.
„Od kako sam krenula da radim ovaj posao i na to sam ponosna, uspela sam kod preko 40 porodica da izvučem iz kuće tu decu. Najteži je bio početak. Odlazila sam kod njih, govorila im da sam i ja majka deteta sa smetnjama u razvoju, da nije sramota, da ne treba da se stide“ kaže i dodaje da različitih slučajeva ima – od porodica u kojima deca sa smetnjama izgube oba roditelja pa se o njima stara brat, do onih u kojma ima dvoje pa i više takve dece.
„Molimo za pomoć, tražimo pomoć, a mi ne bi trebalo da molimo nikoga“
„Imamo porodicu u kojoj je petoro dece sa smetnjma u razvoju i kada odemo da ih posetimo, to je takva sirotinja… njima treba odneti i pelene i hranu… Stalno apelujemo za pomoć i tražimo pomoć. Potrebno im je sve… Nemojte bacati garderobu… Ja sam molila Studenstki centar da nam daju poneki obrok. Sigurno im ostaje… Deca su i ovde u centru po ceo dan. Treba im po neki obrok. Mi ne bi trebalo da molimo nikog. Po zakonu, to dete ima prava.“
Rakić dodaje da diskriminacije ima i kaže da može da priča ko šta hoće, deca sa smetnjama u razvoju su – ne u drugom, već u trećem planu.
Kada su osnivali Centar, ideja je bila najpre da se roditeljima olakša. Ljudi u Centru bi jedan deo dana brinuli o detetu, kako bi roditelji mogli da rade, da završavaju svoje administrativne obaveze, odu do lekara, odmore se, odboluju…. Potom, još jedan zadatak bi bio da se ta deca osposobe za neki posao, da se makar oni koji to mogu, osamostale koliko god je to moguće. Mladi sa smetnjama u razvoju se školuju do svoje 27. godine. Najveća zebnja, strah koji ledi krv u žilama tih roditelja je: „Šta će biti kada mene bude?“
„Lepota žene je veliki teret“
Povodom 8. Marta, pitali smo Ivanu Rakić kako ona doživljava uspešnu a kako lepu ženu.
„Lepota žene je veliki teret, bolje da je nema. Ljudi to drugačije gledaju. Mi smo zemlja tipičnih Balkanaca. Muškarci nekako i dalje ne prihvataju da su žene jake, da su pametne, da žene danas mogu da urade mnogo više nego jedan muškarac. Žene su ojačale i meni je drago zbog toga“ kaže Ivana i napominje da i ako postoji neka muška snaga, ona dolazi iz muške solidarnosti. Sa druge strane, ako išta može da oslabi jednu ženu, to je odsustvo ženske solidarnosti.
Uspešnu ženu definiše na veoma zanimljiv način.
„Mi žene i kada smo uspešne u nečemu, nekako nećemo jedna drugu da pohvalimo. Uvek tražimo nešto – kako je ona to uspela, zbog čega, da li neko stoji iza nje, tražimo joj manu pa i da nema mane. Uspešna žena je ona koja je spremna da drugoj ženi oda priznanje“.
Sa posebnim divljenjem, Ivana priča o ženama sa kojima radi, koje drže Centar na svojim plećima i o majkama, kojima Centar neopisivo mnogo znači.
„Njih na ulici nećete primetiti. One se ne ističu. One rade svoj posao, vrlo su odgovorne, a čast je upoznati ih“ kaže Ivana.
