Iva Manojlović iz sela Prelez u opštini Zubin Potok dobitnica je Povelje “Student generacije” koju Fakultet političkih nauka u Beogradu dodeljuje najboljim studentima. Ivi je Povelju za smer “Novinarstvo i komunikologija” dodelio dekan profesor dr Dragan Simić na ceremoniji proslave povodom 55 godina od osnivanja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Povelja se dodeljuje studentima sa najvišom prosečnom ocenom tokom sve četiri godine studiranja na osnovnim akademskim studijama, za svaki od četiri smera.
Kao najbolja u razredu završila je osnovnu i srednju školu.
Iva je rođena u Kosovskoj Mitrovici 19. oktobra 2000. godine. Osnovno obrazovanje završila je u Osnovnoj školi “Blagoje Radić” u Zupču kao učenica generacije. Srednju medicinsku školu u Kosovskoj Mitrovici završila je kao vukovac. Tokom osnovnih studija bila je urednica studentske TV emisije “Na liniji” u produkciji Fakulteta političkih nauka, a tokom jednog semestra i saradnica u nastavi na predmetima TV novinarstvo i Istraživačko TV novinarstvo. Ove godine je pobedila na besedničkom takmičenju “Nušićijada” koje se tradicionalno održava u Ivanjici. Dobitnica je stipendije “Dositeja”, koju dodeljuje Fond za mlade talente Srbije. Nakon završenih osnovnih studija odlučila se za master Studije roda na Fakultetu političkih nauka.
Mlada, talentovana i uspešna Iva Manojlović o sebi pre početka studija i posle, očekivanjima, nadanjima, mogućnostima, željama i svojim planovima govorila je u intervjuu za Radio Mitrovica sever.
Šta sada znaš o novinarstvu što nisi ni slutila početku studija ?
– U mojoj glavi su, tokom razmišljanja o upisivanju novinarstva, postojali dobri i loši mediji. I tačka, ništa između. Kad sam malo zašla u redakcije, a i kroz priče iskusnih novinara i profesora na fakultetu, polako sam rušila te ideale. Vremenom sam shvatila da ne postoje savršeni mediji, da objektivnost u novinarstvu nikada ne može da se dostigne u potpunosti, ali da je bitno što vise joj težiti, i uvek, uvek intenzivno razmišljati o tome da iza ekrana koji čita vaš tekst ili sluša vaš prilog stoji ljudsko biće sa osećanjima. Mislim da mnogo novinara vremenom izgubi svest o tome i to je poražavajuće. Neko ko nije dobar čovek ne može biti dobar novinar i to mi je uvek na pameti. Zato mislim da je najveća razlika između Ive pre upisa studija i Ive diplomirane novinarke svest o tome da u svetu novinarstva nista nije crno – belo, a ponajmanje mediji.
Najbolja studentkinja novinarstva kaže da je generalno “greška medija stavljanje ekonomskog interesa ispred ljudskosti”.
– Tokom “štancovanja” sadržaja, što se, nažalost, od novinara očekuje, mislim da mnogi zaborave da bi novinarstvom trebalo da se bave kako bi tragali za istinom i “malom” čoveku svojim pričama makar minimalno rasvetlili događaje i pomogli da razume svet u kom živimo. U medijima koji su o tome davno prestali da razmišljaju traganje za tim gotovo je nemoguće. Na našem podneblju tome dodatno doprinose politički i socijalni odnosi u kojima živimo.
Šta mora da zna jedna mlada osoba kada odluči da studira novinarstvo?
– Mislim da mora da zna da je neminovno da će se razočarati u medije onog trenutka kad iz fakultetske klupe zakorači u redakciju. Na Fakultetu slušamo mnogo o tome kako bi pravo novinarstvo trebalo da izgleda, počev od etičkih principa i moralnih postulata, pa sve do forme teksta, načina na koji se ophoditi sa sagovornicima i publikom. Ipak, niko nam ne kaže kako izgleda svakodnevica novinara koji se bavi informativom i pod kolikim su svakodnevnim pritiscima. Svi smo prilično pogubljeni kad se prvi put susretnemo sa novinarstvom u praksi. Tada veliki broj studenata upadne u “krizu identiteta”, u smislu da počinje da se preispituje da li je novinarstvo posao za nju/njega, gde će raditi, može li uopšte da realizuje sve one zamisli koje mladi ljudi puni elana i želja imaju na početku karijere, zbog čega mnogo studenata i odustaje od studija novinarstva već tokom prve, druge godine. Ali isto tako duboko verujem da ćemo svi mi koji znamo da smo pronašli – ne pravi posao, već životni poziv – pronaći medije u kojima ćemo ostvariti pune potencijale i uspeti da u okolnostima u kojima medijski radnici trenutno rade damo svoj doprinos na pravi način.
Imaš li ambiciju da radiš za veliku medijsku kuću ili bi mogla da zamisliš sebe kao novinara jedne male, lokalne medijske kuće?
– Trenutne ambicije su mi veće medijske kuće i mislim da je to normalno za svakoga ko je na početku karijere. Međutim, smatram da su lokalni mediji neizmerno važni za novinarsku profesiju, da su okolnosti u kojima rade i pritisci kojima su izloženi još i veći. Zbog toga gajim neizmerno poštovanje prema svim novinarima i novinarkama “na lokalu”. Ne znam da li bih mogla ikad da se osmelim i preuzmem na sebe tu dozu odgovornosti koju sa sobom nose male redakcije, kao ni težinu izazova sa kojima se suočavaju.
Kako ocenjuješ današnje novinare i voditelje kao pojave u totalu – od elokventnosti do izgleda?
– Iako sam možda napustila imaginarnu jing – jang podelu na dobre i loše medije, nikad nisam prestala da razlikujem dobre od loših novinara/ki. Baš kao što “lažne vesti” ne postoje – nešto je ili vest ili laž – smatram da svoje koleginice i kolege novinare/ke mogu tako oslovljavati samo ukoliko se u najvećoj mogućoj meri pridržavaju novinarskih postulata, i apsolutno ću ista merila primeniti i na sebe u zavisnosti od toga kako budem obavljala novinarski posao. Stoga mnoge koji se pojavljuju na televiziji ili kreiraju sadržaj u štampi i na portalima, a koji svojom neetičnošću štete novinarskoj profesiji i unižavaju njen plemeniti cilj, ne želim ni da komentarišem. Iako možda obavljaju novinarski posao, njime se ne bave na pravi način i, osim što narušavaju ugled svima nama, ne izdvajaju se ni po čemu što bi zavređivalo bilo kakav komentar.
Koliko je bilo teško snaći se u velikom gradu i koji su najveći izazovi sa kojima se jedno “naše dete” suoči kada odluči da studira ili radi u Beogradu?
– Kao i za, verovatno, svako mlađe dete u porodici, moji životni i profesionalni putevi od početka su bili olakšani time što imam stariju sestru. Veoma mi je značilo to što je ona već studirala u Beogradu i to je u velikoj meri uticalo na moje prilagođavanje. Razdvajanje od porodice, vremenom sve ređe odlaženje kući, privikavanje na život u studentskom domu ili pronalazak stana – samo su neki od izazova sa kojima se suoče svi studenti. Ipak, privikavanje na osećaj da se nemam kome javiti na ulici, videti poznato lice i konstantan osećaj anonimnosti – to, po mom mišljenju, zahteva najveću adaptaciju za decu iz male sredine poput naše.
Šta je potrebno da mladi u Zubinom Potoku napreduju, da ne odlaze?
– Za ostanak mladih u Zubinom Potoku potrebni su normalniji uslovi za život. Potrebno je da znamo da nam bezbednost nije ugrožena, da nas neće probuditi sirene za uzbunu i pregršt stvari koje bi trebalo da budu normalne za svakodnevno funkcionisanje, a kod nas već odavno nisu, i bojim se da nikada vise neće ni biti. Sa druge strane, neophodna je politička volja da se mladi zadrže ili vrate u svoju opštinu. Pod time podrazumevam da im tokom školovanja opština finansijski pomogne kroz stipendiranje, a po završetku studija obezbedi zagarantovana radna mesta sa stabilnim primanjima. Potrebno je da se dodatno aktivira kulturni život, da ima više pozorišnih predstava, filmskih projekcija, koncerata, sportskih dešavanja, mesta za izlaske, još dešavanja koja bi omladini bila atraktivna. Ali, pre svega, potrebno je da imamo bezbedan život. Ne znam da li bi poboljšanje u ovim aspektima zadržao veliki broj mladih ljudi, ali neke sigurno bi, jer nemaju svi želje da žive u velikim gradovima.
Naglašava da je neizmerno zahvalna svim svojim profesorima iz osnovne i srednje škole, koji su joj pružili pravi temelj i probudili želju za daljim obrazovanjem, a pre svega porodici koja joj je pružala bezrezervnu podršku. Bez njih ne bih bila ni upola ovakva, kaže Iva.
