Kada su u martovskom pogromu 2004. godine, hiljade albanskih ekstremista krenule u obračun sa svime što je srpsko na Kosovu i Metohiji, jedna stvar je čak i najvećim skepticima postala belodano jasna – a to je da su Srbi samim svojim postojanjem trn u oku ideologa separatističkog pokreta u našoj južnoj pokrajini. Godine lukavog i neiskrenog angažovanja političkih struktura u Prištini na navodnom stvaranju građanskog društva i duha međunacionalne tolerancije nikoga nisu uspele da uvere da je etnički čista, monoetnička teritorija Kosova i Metohije prestala da bude centralna ideja prištinskih separatista, a ponajmanje su u to pristali da poveruju Srbi na Kosovu i Metohiji.
Konstantno obespravljivanje našeg naroda, pažljivo dozirani, ali stalni i dosledni napadi na Srbe i njihovu imovinu, pravno nasilje, kampanja mržnje prema svemu srpskom, koje nisu pošteđeni čak ni srpski proizvodi na rafovima prodavnica, pravo su lice onoga što nepopravljivo neiskreni i cinični prištinski političari opisuju kao “najmlađu evropsku demokratiju”. U odsustvu demokratije i svakog nagoveštaja da je bezbedan i dostojanstven život za Srbe na Kosovu i Metohiji moguć, a iz prirodnog poriva jednog naroda da opstane, rođen je politički koncept Zajednice srpskih opština.
Beograd je taj koncept stavio u samo središte dijaloga koji se sa Prištinom odvija uz posredovanje Evropske unije. Podsetiću da je Zajednici srpskih opština posvećeno prvih šest od ukupno 15 tačaka Prvog briselskog sporazuma. Ona, dakle, nije bila jedna od tema, već je bila ključna i centralna tačka dijaloga koji je doveo do potpisivanja tog sporazuma i do danas je za nas ostala nešto na čemu svaka pomisao o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine i situacije na terenu mora da počiva. Jer, naglašavam još jednom, ideja o Zajednici srpskih opština nije politički luksuz i kapric, već način da Srbi na Kosovu i Metohiji fizički opstanu i budu intitucionalno zaštićeni od opasnog i agresivnog delovanja ekstremista u Prištini. Koliko je borba predsednika Aleksandra Vučića za ZSO bila ispravna, najbolje pokazuje decidan stav Prištine da po svaku cenu izbegne ispunjenje ove svoje obaveze. Iskustvo nas uči da ono čemu se Priština tako snažno odupire, po pravilu je u interesu srpskog naroda. Da je ZSO naša nasušna potreba, potvrđuje i eskalacija nasilja protiv srpskog naroda na Kosovu i Metohiji kojoj smo svedoci proteklih meseci.
Tvrdoglavo odbijanje Prištine da srpskom narodu kroz formiranje Zajednice srpskih opština pruži garancije opstanka traje skoro deset godina, a posledica je, ne samo prolongiranje faktičkog vanrednog stanja u kojem Srbi u našoj južnoj pokrajini žive od 1999. već i sveprožimajuća agonija čitavog društva na Kosovu i Metohiji. To društvo je postalo trajni talac ideologija i politika mržnje koje se proizvode u Prištini. Pri tom, koncept Zajednice srpskih opština ni na koji način ne ugrožava Albance na Kosovu i Metohiji. Da je ona formirana pre nešto više od devet i po godina, kad joj je i bilo vreme, danas bismo na terenu imali stabilnije i bezbednije prilike u društvu u kome je smanjen međuetnički jaz. Toliko je rana moglo da bude zaceljeno i problema da bude rešeno samo da je Priština bila voljna da ispuni ono na šta se obavezala, ili da je EU želela da u punom kapacitetu bude garant potpisanog i osigura sprovođenje Prvog briselskog sporazuma. Razloge za takvo postupanje Prištine moguće je tražiti samo na polju iracionalnog, odnosno u činjenici da je mržnja prema Srbima i svemu srpskom toliko duboko ukorenjena u ideologiju albanskih političara na Kosovu i Metohiji da ne može sama od sebe da izbledi i nestane protokom vremena. Nekada je ta ideologija skrivena između redova, a neretko je, kao u slučaju Aljbina Kurtija i njegovog Samoopredeljenja, javno deklarisana esencija političkog delovanja. Šta više, danas je antisrpska politika Aljbina Kurtija postala samo središte njegove vladavine u Prištini, a da to nisu ni ekonomija ni privreda niti vladavina prava.
U samom briselskom dijalogu predstavnici Beograda nikada u proteklih devet i po godina nisu prestali da se dosledno i odlučno bore za Zajednicu srpskih opština. Ona je za srpsku stranu bila tema na svakom sastanku, jer ne može biti kompromisa oko najelementarnije humanosti i zahteva da našem narodu bude dozvoljeno da traje i postoji tamo gde kontinuirano živi vekovima. Na čemu možemo da gradimo buduće srpsko-albanske odnose, ako našem narodu ne može da se da čak ni takva garancija?
Uprkos našem stalnom insistiranju na doslovnoj primeni svih odredaba Prvog briselskog sporazuma, kao i pratećih sporazuma iz 2013. i 2015. godine koji regulišu pitanje formiranja Zajednice srpskih opština, do danas nije postignut nikakav formalni pomak po tom pitanju. Kako bez formiranja Zajednice srpskih opština objektivno nije moguće ostvariti bilo kakav suštinski napredak ni po kojem drugom pitanju od značaja za proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine, našli smo se, ne našom voljom i krivicom, u nekoj vrsti zamrznutnog konflikta, a on je pretio da preraste u pravi konflikt širokih razmera svaki put kada bi se neodgovornim i neuračunljivim političarima u Prištini za time ukazala potreba.
Čitaoci ovih redova će se sa razlagom zapitati: ali gde je u svemu tome Evropska unija, i nije li ona posredovala u razgovorima i bila garant sprovođenja dogovorenog? Između ostalog, Beograd je od EU posrednika tražio da neodložno ispune svoju obavezu iz člana 21. Opštih principa iz 2015. godine, koji eksplicitno propisuje obavezu EU da – odmah pošto Upravljački tim za izradu Nacrta Statuta Zajednice srpskih opština završi rad na tom dokumentu – sazove sastanak Dijaloga na visokom političkom nivou na kojem bi taj dokument bio prezentovan Beogradu i Prištini. Ta obaveza je citiranim sporazumom predviđena kao prvi korak u procesu formalnog početka formiranja Zajednice srpskih opština. Međutim, iako je u aprilu 2018. godine EU službeno potvrdila mandat Upravljačkog tima da počne rad na izradi Nacrta Statuta i uprkos tome što je u avgustu 2018. godine Upravljački tim službeno obavestio Brisel da je završio svoj posao po ovom pitanju, EU posrednici još uvek nisu postupili u skladu sa pomenutom obavezom iz člana 21. Opštih principa. Biće prilike da posebno govorimo o razlozima za dosadašnje nedovoljno efikasno delovanje EU, koja je umesto insistiranja na formiranju ZSO, a time i na suštinskoj deblokadi procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine, radije birala da apeluje „na obe strane“.
Do promene u narativu EU i drugih zainteresovanih strana na Zapadu, kada je reč o Zajednici srpskih opština, došlo je postepeno u poslednjih nekoliko meseci, da bi tek unazad nekoliko nedelja te poruke prerasle u sasvim eksplicitan zahtev Prištini i Kurtiju za ispunjenje obaveza. Umesto odgovora Prištine, na delu je neka vrsta diverzije u kojoj iznenada svi u Prištini imaju mišljenje (uključujući i pojedine strane nevladine organizacije) o tome kako bi Zajednica srpskih opština trebalo da se zove, kako bi trebalo da bude strukturisana i sa kojim nadležnostima… Naime, svi potrebni osnovni elementi za formiranje Zajednice srpskih opština sadržani su u samom Prvom briselskom sporazumu i u još tri dodatna sporazuma koji se odnose na ovu temu. Svaki predlog odstupanja od slova sporazuma zapravo je samo eufemizam za odbijanje primene. Reč je o javno dostupnim sporazumima, a sam proces njihovog usaglašavanja bio je i dug i mukotrpan, i neretko su se danima lomila koplja oko svake reči ili znaka interpunkcije. Tako da dogovoreni sporazumi o ZSO ne mogu da podležu proizvoljnim podešavanjima i izmenama. Zajednica srpskih opština je samo ono što je dogovoreno u Briselu, sa jasno definisanim nadležnostima – i ništa manje od toga.
Beograd nema nameru da ponovo pregovara o ispunjenju onoga što je već garantovano postignutim sporazumima i čija je implementacija detaljno razrađena istim tim dokumentima. Takođe, imamo i obavezu i pravo da istrajemo u stavu da ispunjenje već preuzetih obaveza ne može da bude uslovljeno postizanjem novih dogovora u okviru dijaloga, naročito u okolnostima u kojima je Beograd u dobroj veri i u potpunosti ispunio sve svoje dosadašnje obaveze. Dakle, Zajednica srpskih opština je hitna obaveza Prištine, koja mora biti ispunjena bez odlaganja. Svaki pokušaj Prištine da se o ovoj temi ponovo pregovara ili da se formiranje Zajednice srpskih opština uslovljava nekakvim novim pomacima u dijalogu, direktno je suprotstavljen principima dijaloga i normalizacije odnosa. Beograd je i rečju i delom nebrojeno puta pokazao da je dosledno posvećen dijalogu, ali sada da je vreme da tu vrstu posvećenosti konačno pokaže i Priština.