Mlade osobe u tinejdžerskom periodu, veoma često su svedoci, ali i žrtve nasilja. Problem je kada one to nasilje ne umeju da prepoznaju, jer zbog kontinuirane izloženosti nasilju, za njih to postaje modus vivendi, nešto normalno i jedino moguće, pa izostanu i reakcija i borba protiv njega.
Za normalno i pravilno odrastanje, za stasavanje mladog bića u zdravu, stabilnu i funkcionalnu ličnost, potrebne su baš takve okolnosti – zdrave, stabilne i funkcionalne. Ako toga nema, mladi se kasnije suočavaju sa raznim poteškoćama u komunikaciji sa okolinom ali i sa ogromnim nerazumevanjem sebe, svojih potreba i ispravnih načina da te potrebe zadovolje.
Neretko, oni koji trpe nasilje, i sami postaju nasilni.
Psihologija kaže da je jako važno da se emocije ne potiskuju, a da je najbolji način da se one pravilno kanališu – razgovor.
To je bio motiv Populacionom fondu Ujedinjenih nacija (UNFPA) da pokrene čitav jedan ciklus razgovora sa mitrovačkim srednjoškolcima na temu nasilja – vršnjačkog, rodno-zasnovanog i porodičnog. Razgovori su organizovani u okviru verske nastave, pa je ovaj nepoželjni društveni fenomen, bio sagledavan iz dva različita ali opet srodna ugla – psihološkog i verskog.
Psiholog Đurđica Kazić kaže da je ideja bila da sa adolescentima prođu kroz najznačajnije teme vezane za nasilje, da ih sa njima upoznaju, o njima najotvorenije pričaju i na taj način deluju preventivno.
“Naš cilj je bio da kroz razgovore identifikujemo zajedno sa njima emocije koje mogu biti potencijalni okidači u nastajanju nasilja, ukoliko na adekvatan način ne pokazuju svoja nezadovoljstva. Visok nivo reakcije na frustracije može takođe dovesti do nakupljanja besa i do eskalacije istog, pa smo shodno tome u fokus stavili upravo emocionalna stanja koja pojačavaju nivo njihove frustracije i na koji način se nose sa istim” kaže Kazić.
Zajednička težnja svih uključenih je da kroz razgovore,mladima pruže dva pristupa (psihološki i verski) i da izvuku ono što im je korisno za prepoznavanje problema, kao i da im ukažu na važnost teme, radi smanjenja i eliminacije problema na duže staze.
“Ovakav način rada sa adolescentima, preventivnog je karaktera. Radi se na podizanju svesti o nasilju i svim njegovim segmentima, kao i na upućivanju mladih u to na koji način bi oni, kroz razumevanje i pozvanje tematike, trebalo da postupaju prema osobama koje su izložene nasilju” dodaje psiholog.
Kazić kaže da su početne hipoteze od kojih su krenuli sledeće: Da verbalno i fizičko nasilje mogu biti prihvatljiv način komuniciranja i sredstvo za rešavanje problema kod adolescenata. Zatim, da postoje tendencije smanjenje ili potpunog izbegavanje komunikacije, da postoji manjak poverenja u donosioce odluka i neprepoznavanje obrasca ponašanja, da postoji problem potiskivanja emocija ali i otpor prema asertivnim načinima komunikacije. Početne hipoteze su se ispostavile kao tačne, ali došli su i do nekih u početku ne tako očekivanih zaključaka.
“Iako smo dobili informacije kroz razgovor sa adolescentima, da smo na dobrom putu što se tiče početnih hipoteza, primetili smo da postoje određene razlike u stavovima po polu. Devojčice koje su se izjašnjavale, bile su upućene u temu rodne ravnopravnosti i nasilja, kao i u dešavanja koja ih okružuju. Sa druge strane uprkos informacijama koje poseduju i stavovima koje iznose, one ispoljavaju strah od promene, povučenost i nedostatak inicijative. Za to vreme, dečaci koji su se izjašnjavali kako verbalnom tako i neverbalnom komunikacijom, ispoljavali su negativne stavove prema rodnoj ravnopravnosti, zauzimajući pozitivan stav prema agresiji i nasilju kao legitimnom ponašanju načinu zaštite. Otpor smo očekivali da će postojati prema drugačijem načinu komunikacije, radi popravljanja međuljudskih odnosa. O ličnim i tuđim granicama bili su podeljenog mišljenja” priča psiholog.
Ono što je najvažnije, prema rečima naše sagovornice, jeste da nisu zatvoreni, da ima mnogo prostora za delovanje i da je prilično jasno šta im treba i za čim žude.
“Prepoznali smo da ima prostora da se sa njima radi dugoročno na temu nasilja, jer kako su razgovori odmicali oni su postajali otvoreniji i spremniji da učestvuju. Tokom ovakvog načina učestvovanja prepoznali smo da su različiti međusobni stavovi koji su u toku razgovora preplitali, dodatno ih podstakli na razmišljanje. Nama je bilo važno kao timu da nakon tih razgovora oni odu kući sa nekim pitanjima i razmišljanjima koja će im biti korisna. Podelili su sa nama da im je važno da ih čujemo, da slobodno izražavaju svoje mišljenje, nezadovoljstvo ili kritiku, i da jednako budu uvažavani” ističe Kazić.
Društvena odgovornost svakako postoji. Za širenje pa i za suzbijanje nasilja, odgovorno je društvo u celini – od pojedinca do institucija. Ipak, porodično okruženje je baza koja može biti ili stabilno, sigurno i osnažujuće tlo, ili haotično, frustrirajuće i remetilačko okruženje. Porodica jeste najvažniji društveni molekul. Na njoj je najveća odgovornost.
“Porodično okruženje igra ključnu ulogu u oblikovanju fizičkog, emocionalnog, socijalnog i bihevioralnog zdravlja mladih. Porodično okruženja koje je nestabilno i stresno, nema strukturu i jasnu komunikaciju. Ovo jeste jedan od faktora rizika za nasilje među mladima i doprinosi tome da se razvijaju rizici kao što su disfunkcionalne veštine rešavanja problema. Sistem podrške u porodičnom okruženju je od velike važnosti , a na međusobnim odnosima je važno raditi. Važno je da postoje jasna pravila i granice, kao i jasna komunikacija, gde će se otvoreno i nedvosmisleno staviti do znanja šta se od njih očekuje, dok će se, sa druge strane, i oni pitati za mišljenje – šta je to što oni očekuju. Asertivnom komunikacijom se utiče na smanjenje rizika od nasilja među mladima i drugim disfunkcionalnim obrascima ponošanjima, a to podrazumeva uključivanje i zainteresovanst” zaključuje Kazić.
UNFPA u saradnji sa psihologom, sprovodi još jednu aktivnost koja se ispostavila veoma korisnom i što je ključno – preko potrebnom.
“Uz ovu aktivnost takođe radimo i pružanje besplatne psihološke podrške žrtvama rodno – zasnovanog ali i drugih oblika nasilja, kao i mladima kojima je potrebna podrška usled pandemije kovida” objašnjava Kazić.
Teolog i psiholog – saradnja na polju duše
UNFPA je prepoznao važnost uključivanja u rešavanje problema nasilja, svih onih struktura koje se bave ljudskim unutrašnjim životom i to na individualnom nivou. Psihologija i teologija se interesuju za isti fenomen – ljudsko duševno stanje. Zajedno, mogu više nego pojedinačno I taj višedimenzionalni pristup – daje rezultate. Ako se ne jave psihologu, mladi se često obraćaju teologu ili svešteniku.
Prema mišljenju veroučitelja, teologa Mirjane Dikić, psiholog je “civil” i kao takav bliži je “običnom” čoveku. Teolog isto, Ali kada se radi o sveštenom licu, njegova “drugačija” pojava, u odnos unosi dozu autoriteta, što je pozitivno.
“Razgovor sa teologom sa mladim ljudima na temu nasilja, može “isprovocirati” tako da kažem i pozitivnu i negativnu reakciju. Prvenstveno, zato što je u pitanju neko formalno sličan njima…laik… civil…pa se otvaraju poverenjem, ili na pitanje odgovaraju pitanjem…to je malo slobodniji dijalog. Što se tiče sveštenstva, mislim da je stvar pozitivnija jer autoritet mantije, odnosno same pojave sveštenog lica, unosi drugu dimenziju u taj odnos. Sveštenik je neko ko ima pravo blagoslova, dok to civili nemaju i obično iz svog parohijskog i bogosluzbenog iskustva, vidi problem i pre nego ga sagovornik izgovori” objašnjava Dikić
Smatra da su mladi otvoreni za dijalog o uopštenim temama, imaju mišljenje i stav sve dok ih nešto ne dodirne intimno. Onda umeju da se malo povuku, ali to ne znači da je razgovor završen.
“Kada se postave konkretna pitanja i ako ih ona dotaknu lično, umeju se povući ili zavisno od ličnosti, prebaciti loptu na onoga ko ih pita. Žele da budu primećeni, žele razgovor… Iako nam to možda zvuči čudno pored sve ove elektronske komunikacije, ipak ljudi funkcionišu kao ikone Božije na način zajednice tj. u zajednici” kaže teolog.
Govoreći o projektu UNFPA u koji je uključena Srpska Pravoslavna crkva, Dikić ističe da je to pun pogodak i da ono što su tokom razgovora sa mladima, uspeli da saznaju, ohrabruje.
“Organizovana predavanja od strane UNFPA su pun pogodak. Imajući lično iskustvo i učestvujući kao veroučitelj i predstavnik Crkve, tvrdim da je dobro kad se oseti reakcija naročito burna. Znači da se u naše mlade nije uvukla ravnodušnost i čamotinja, što i nije karakteristično za pravoslavne vernike.Neke reakcije su bile neočekivane u smislu nereagovanja – mi očekujemo da ih to isprovocira, aoni ne reaguju, a neke pak u smislu neočekivane zainteresovanosti. Moje je mišljenje da je postignut uspeh jer je ubačena jedna pozitivna ideja u društvo srednjoškolaca” dodaje na kraju Dikić.
Ovaj medijski sadržaj realizovan je u saradnji Radija Kosovska Mitrovica sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija.
