Nevladine organizacije „Žensko pravo“ iz severnog dela Mitrovice i „Women 4 Women“ iz Prištine, sprovode projekat pod nazivom „Žene kao agenti mira“, čiji je cilj etnička saradnja između žena na severu Kosova, smanjenje siromaštva, kao i međuetnički mir i pomirenje, a kroz jačanje ekonomske sigurnosti i osnaživanje žena za njihova prava.
U projekat su uključene žene iz različitih etničkih zajednica, koje će se kroz nekoliko modula, upoznati sa njihovim osnovnim pravima garantovanim međunarodnim konvencijama i zakonima. Za učesnice je previđena simbolična novčana nagrada, objašnjava za Radio Kontakt Plus, direktorka NVO „Žensko pravo“, Ružica Simić.
„Radi se o jednoj grupi žena koje u kontinuitetu prate predavanja. Zadivljena sam da su žene motivisane da dođu, da učestvuju na radionicama i da su zaista spremne da upoznaju svoja prava, da nauče demokratske veštine kao što je zagovaranje i da znaju da su one dužne da se bore za ostvarivanje svojih prava.“
Simićeva kaže da je prijatno iznenađena brojem zainteresovanih žena, naročito iz romske zajednice.
„Pre svega, cilj nam je bio da uključimo socijalno ugrožene grupe žena. Romska grupa žena je, kao što znate, u socijalno nepovoljnom položaju. Takođe su najmanje uključene u ženske aktivnosti koje se događaju i na severu i na jugu. Želeli smo da uključimo i žene žrtve nasilja, ali naravno one koje su osnažene, koje su motivisane i koje žele da dalje rade na sebi. Imamo i mlade žene koje se bave umetnošću, ženu koja je direktorka, ali i žene koje su u privatnom biznisu. Sa takvim različitim kapacitetima, one će biti i motivisane i dovojno osnažene da bi mogle dalje da rade na nekom zajedničkom cilju.“
Jedan od primarnih ciljeva projekta je osnaživanje žena da se uključe u politiku, u sam izborni proces, te da budu na mestima odlučivanja, dodaje Simićeva.
„Znamo da na Kosovu žene nemaju moć, iako zakoni kažu da treba da bude 30, pa čak i 50 odsto žena u zakonodavnim i izvršnim telima. Imamo situaciju da je oko 20% žena na mestima na kojima se odlučuje, od čega 10% žena nema moć odlučivanja, pa nema čak ni moć bilo kakvog uticaja. Cilj nam je upravo to – da skrenemo pažnju na ulogu žene u politici, u zakonodavnim i izvršnim telima, na direktorskim mestima, jer nije njihova uloga samo da budu dobri izvršioci politike ili dobri izvršioci i koordinatori poslova, nego im je etička obaveza da budu svesne da su ispred jedne najveće grupe, a sa najmanjim pravima, a to je ženska grupa. Treba da su uvek svesne toga i da stalno rade na poboljšanju statusa žena u svom okruženju, a i šire.“
Simićeva kaže da ne može da izdvoji opštinu na severu i uopšte na Kosovu, gde su žene u dovoljnoj meri zastupljene na odlučujućim pozicijama. Tačnije, koliko bi, po njenom mišljenju, trebalo da ih bude.
„Mnoge žene koje napuštaju, odlaze ili budu smenjene, na njihova mesta dolaze muškarci, tako da ja ne vidim neke pozitivne pomake. I one žene koje su na funkcijama, nemaju tu moć uticaja da menjaju stvari, da utiču na promene stvari“, smatra Simićeva.
Dodaje da su osnovna ljudska prava žena međusobno povezana i uzročno-posledična, naročito ako se sagledava iz ugla tradicije.
„Ako krenemo od statusa žena u porodici, i ako krenemo od naše tradicionalne uloge žene u društvu, onda vidimo da se mora raditi na svim poljima. Ja bih rekla od obdaništa. To stalno pričamo. Ne znam koliko se u obrazovnom sistemu zaista radi na skretanju pažnje i edukaciji dece o rodnoj ravnopravnosti i jednakosti pred zakonom. Status žena u porodici je i dalje loš. Vidimo da imamo čak i femicide – ubijanje žena samo zato što su žene i u Srbiji i u južnom delu Kosova. Nemamo na severu, što je jako dobro. Međutim, susrećem žene koje su zlostavljane i koje proživljavaju jako teške dane i koje nemaju dovoljno poverenja u institucije. Na tom polju mora mnogo više i bolje da se radi. Sa druge strane, žene koje su u politici, one se bore i kao žene, koriste ta ženska prava, podsticaje koje imaju, da bi došle do nekih statusnih položaja. Međutim, posle toga, mislim da nastupa vreme konformizma i želja da se dopadnu muškim liderima. Jednostavno posle toga su te žene izgubljene što se tiče ženskog pokreta i ženskih prava. Tako da i žene koje dođu na takva mesta, odjednom, ili nikada nisu ni bile dovoljno svesne, da su one u stvari oslonac onim ženama kojima su ugrožena prava i to u velikom stepenu.“
Upravo zbog ovakvog položaja žena, Simićeva kaže da su u okviru projekta postavili velike ciljeve, u nadi da će postići značajne rezultate.
„Imaćemo pre svega jednu ojačanu multietničku grupu žena koja je osnažena i edukovana o svojim pravima i koja će biti osposobljena da sama dalje radi. Bilo na ovakvim projektima kao što je osnaživanje žena, o svojim pravima u porodici, društvu, osnaživanje žena da se bave politikom. To nam je inače i bilo značajno pitanje da budu na mestima odlučivanja, a takođe mogu da osnuju neki zajednički biznis, što i jeste jedna od ideja koja je nastala u radu sa ženama.“
Kao podsticaj ili upozorenje, prema mišljenju Simićeve, može da posluži upravo trenutni položaj žena u Avganistanu.
„Bar onih žena koje su bile vidljive, koje su bile u glavnom gradu Kabulu i koje su dostigle jedan nivo emancipacije koji je prosto za pozavideti. Ali vidimo kako to sve vrlo lako može da padne promenama i državnim i bezbednosnim, ali i političkim. Tako da ostaje velika obaveza žena, ja bih rekla pre svega žena koje su edukovane, obrazovane, koje su na liderskim pozicijama, da budemo budne i da se zaista nastavi borba za rodnu ravnopravnost, jer je to još uvek daleko od onog što bi trebalo da bude i što imamo po međunarodnim konvencijama i zakonima“, zaključuje Simićeva.
Izvor i foto: Radio Kontakt Plus
