Mladi ljudi iz Kosovske Mitrovice i Zvečana govorili su za program Radio Kosovske Mitrovice o njihovom odnosu sa crkvom kroz njene emisare – sveštenstvo i kadar u verskoj nastavi, o pandemiji koronavirusa i tome kako su se suočili sa izolacijom, ali i o rodno-zasnovanom i porodičnom nasilju, kao društvenom problemu koji je upravo u tom periodu eskalirao. Učesnici radijske debate su mladi ljudi, polaznici treninga „Mehanizmi medija u prevenciji rodno-zasnovanog nasilja kroz elemente vere i psihologije“ koji je održan krajem oktobra u Mitrovici, u organizaciji UNFPA, u okviru projekta „Prevencija i eliminacija rodno-zasnovanog nasilja kroz saradnju sa verskim zajednicama“. Cilj treninga je bio podizanje svesti kod mladih o tome kolika je zapravo uloga ova tri moćna mehanizma – medija, vere i psihološke nauke, u borbi protiv ovih oblika nasilja.
Kada se čovek suoči sa problemom, bilo da govorimo o rodno-zasnovanom i porodičnom nasilju ili nečemu drugom, najvažnije je postati svestan da imamo problem, videti gde smo mi i naša odgovornost u tom problemu, a potom potražiti pomoć i to na više adresa. Kada je u pitanju nasilje, pomoć bi trebalo potražiti i od psihologa i od crkve, kažu mladi.
„Kao vernik Srpske pravoslavne crkve, naravno da bih se obratio i svešteniku, ali kao akademski građanin, uključio bih i ljude koji su kompetentni da mi pomognu. Ako pričamo o nasilju, onda su to Centar za socijalni rad, policija, zdravstvene službe“ kaže jedan od učesnika treninga Nikola Miljković.
I Aleksandra Balović je mišljenja da ljudi na našem podneblju imaju daleko više poverenja u sveštenstvo, nego u neke druge institucije, pa im se obraćaju za pomoć radije nego nekim instancama u čijem mandatu jeste rešavanje njihovog problema.
„Sveštenstvo pruža podršku i utehu, bez obzira na to koje je vrste problem. Ipak, važno je da se ukaže ljudima na to, da pored toga što se obraćaju njima, u zavisnosti od problema, trebalo bi da se obrate i za stručnu pomoć“ kaže Aleksandra.
„U redu je da ako smo tužni, potišteni, da se tada obratimo svešteniku. Ali ako imamo još neke simptome zbog kojih smo zabrinuti, na primer preterani osećaj straha, nepoverenja, halucinacije, onda bi morali da se obratimo zdravstvenim stručnjacima za pomoć“ smatra Balović.
Odgovarajući na pitanje da li smatraju da su sveštenici i veroučitelji u dovoljnoj meri posvećeni parohijanima i da li osećaju da bi oni, ukoliko bi im se obratili za pomoć, imali dovoljno strpljenja i ljubavi da se bave njima, mladi kažu da bi tu procenu mogli da daju na individualnom nivou – neki sveštenici i veroučitelji imaju i strpljenja i vere i iskreno su zainteresovani za nas, dok drugi to nisu.
Ovakav stav privrženosti prema crkvi i spremnost da je aktivno uključe u svoju intimu, mladi objašnjavaju pohađanjem časova veronauke, koja je prema njihovom mišljenju, izvanredno poklapanje i vremena i prostora u kome crkva može da regrutuje prave borce protiv nasilja svake vrste. Jer, kako kažu, veroučitelji među đacima uživaju neki poseban autoritet.
„Ne bismo ni mi ovako razmišljali da nam nije bilo veronauke. I ne samo naša vera. Sve religije pozivaju na ljubav , a gde ima ljubavi, tu nema mržnje, nema nasilja, zlostavljanja, zanemarivanja bilo koje vrste. Naši stariji su iz nekog drugog vremena i mislim da su nas veroučitelji najviše približili veri i crkvi“ dodaje Aleksandra.
Miloš Radomirović smatra da su najčešće deca i mladi upravo žrtve nasilja, pa bi crkva svoje delovanje trebalo pre svega da usmeri na nešto starije generacije, koje se usled datih okolnosti iz bliske istorije, sa verom i Bogom nisu upoznali ni u kući, a po najmanje u školi.
„Teško je tu delovati preventivno. Crkva bi trebala sveobuhvatnije tome da pristupi i da utiče na starije generacije, jer se deca i mladi češće pojavljuju kao žrtve rodno-zasnovanog i porodičnog nasilja“ smatra Miloš.
Jelena Sofronijević ima ideju da bi crkva trebalo da se uključi u radionice o nasilju koje organizuju neke druge organizacije, ako se već sama ne angažuje na tom planu.
„Bila sam toliko puta na tim radionicama i nikada nije bilo predstavnika crkve, ma koje. Mislim da bi trebalo da se uključe. Verski poglavari i sveštenici imaju veliku moć i uticaj na verujući narod“, kaže Sofronijević.
Period izolacije bio je svojevrstan izazov i za mlade ljude koji su po svojoj živahnoj prirodi, naklonjeniji socijalnim kontaktima, izlascima i druženjima. Na pitanje kako su podneli izolaciju i šta misle kako to utiče na psihu ljudi, mladi kažu da ništa nije teško kad razviješ jak osećaj odgovornosti prema okruženju. A to postaje jednostavno kada pomisliš da bi svojim neodgovornim ponašanjem ugrozio ljude koje voliš i bez kojih bi ti bilo teško da zamisliš život.
„Nije mi to u početku palo lako, ali kao optimista, tražio sam najbolje. Pročitao sam više knjiga, odgledao mnogo filmova i postao bliskiji sa ljudima sa kojima nemamo inače vremena da budemo u dovoljnoj meri, a trebalo bi, a to je naša porodica“ kaže Nikola.
Aleksandra Balović priča da je najpre osetila strah a onda i odgovornost.
„Niko ne voli da bude zatvoren, naročito mlad čovek. Ali uteha je sve vreme bila u toj veri da ćemo pridržavajući se mera , uspeti da koliko-toliko suzbijemo epidemiju i da iz nje izađemo kao bolji ljudi. Ovo jeste pandemija, ali možda je i poruka i šansa da postanemo bolji“ poručuje Balović.
Kada pričaju o ljudima posle izolacije, mladi su veoma oprezni i ne žure da donose zaključke.
„Vreme će pokazati kako je ko tu zatvorenost i izolovanost podneo. U ljudskoj prirodi je da je slobodan. Videćemo“ kažu i dodaju da ipak osećaju da je strah kod pojedinih ljudi bio i ostao izrazito jak, pa da ni onda kada je epidemija malo popustila, oni nisu prestali da se rigorozno pridržavaju mera i da čak preterano i prenaglašeno poštuju fizičku distancu i ostale mere.
Ipak, Jelena napominje da oni kao mladi snose najveću odgovornost za prenošenje virusa, pa da stoga moraju i da se najviše potrude, kako virus ne bi stigao do onih kategorija stanovništva koje ga najteže podnose.
„Valjalo bi po svaku cenu izbeći još jedan karantin“ kaže naša mlada sagovornica.
Svi učesnici debate se slažu da je rodno-zasnovanog nasilja, kao i porodičnog nasilja mnogo više oko nas nego što to zvanična statistika pokazuje. I ako ona kaže da je u danima izolacije, broj slučajeva nasilja porastao, kažu da smatraju da ga je onda alarmantno mnogo.
Upitani kako bi reagovali ako bi se sami našli u situaciji da budu svedoci nasilja, mladi odgovaraju različito.
„Nisam imao priliku da svedočim nasilje i nadam se da neću. Ipak i ako bih se našao u takvoj situaciji, kao neko ko želi da postane zdravstveni radnik, pružio bih neku vrstu pomoći. Pokušao bih da smirim situaciju, da se obratim nekom nadležnom“ kaže Miloš.
Jelena ipak podseća da ni na pomoć ne reaguje svaka žrtva isto.
„Škakljiva je to tema. Žrtve različito reaguju kada probate da pomognete. Ne znam kako bih odreagovala. … ne znam“ priznaje Jelena.
Dodaju, iskustva su različita. Stvarno ima slučajeva gde komšija prijavi nasilje, supružnici se dok dođe policija izmire i onaj ko je alarmirao organe reda ispadne kriv. Ipak, kažu, treba proceniti u datom trenutku. Ako im deluje da je žrtva stvarno životno ugrožena, bez oklevanja bi preduzeli nešto.
Medijima poručuju kratko i jasno: poštujte žrtve, njihovu patnju i bol i ne pravite od toga senzaciju, nego pomozite tako što ćete neprestano podsećati javnost da nasilje ove vrste postoji i da se ne zna kada ko može da se nađe u ulozi žrtve.
Ova debata, organizovana je i emitovana na talasima Radio Kosovske Mitrovice, kao deo projekta UNFPA – Populacionog fonda Ujedinjenih nacija „Prevencija i eliminacija rodno-zasnovanog nasilja kroz saradnju sa verskim zajednicama“ sa ciljem davanja medijskog doprinosa temi, naročito afirmaciji problema porasta broja slučajeva rodno-zasnovanog nasilja u periodu izolacije i karantina.
