Žrtve porodičnog nasilja bile su izložene dodatnoj torturi tokom perioda izolacije i karantina, uvedenih iz epidemioloških razloga. Psiholog Đurđica Kazić kaže da to ne iznenađuje, jer je izolacija podrazumevala smanjenje socijalnih kontakata, tj. više vremena koje susvi ljudi, pa i nasilnici, provodili u kući.
„Period izolacije bio je jako stresan za svakog čoveka, ali je žrtva nasilja bila više pogođena, jer je sve vreme bila u društvu nasilnika, a i deca su takođe bila u nasilnom okruženju“ kaže Kazić gostujući u programu Radio Kosovske Mitrovice i naglašava da je dobro što su sve institucije i u tom periodu, bile aktivne uprkos karantinu i izolaciji.
Kazić, koja je i psihološki savetnik u lokalnoj organizaciji „Žensko pravo“ i iz te pozicije, ističe da se u periodu izolacije, jeste obraćalo više žena za pomoć, te da su i policija i Centar za socijalni rad i zdravstvene ustanove neprekidno bili dostupni i žrtvama, ali i njima kao organizaciji koja je zapravo bila posrednik između njih.
Žrtvama je u tom periodu bilo najteže, ali većini ljudi taj period nije pao baš lako. Reklo bi se da su sam strah od nepoznate bolesti, njene nepredvidivosti, nesigurnosti epidemiologa i paničan ton medijskih izveštaja jedini uzrok tome. Ali nije to sve. Naprasno dobijeno slobodno vreme, potpuna okrenutost ukućanima, svi problemi koji se u redovnom stanju „guraju pod tepih“ dolaze na naplatu. Ako se na sve to doda i činjenica da su se mnogi usled smanjenja obima posla, našli i u finansijskom škripcu, postaje jasno da su, možda ne toliko izolacija sama po sebi, koliko svi nusprodukti pandemije, nervni sistem čoveka stavili na test izdržljivosti.
„Ljudi u razgovoru, najčešće izolaciju poistovećuju sa zatvorom, a neizvesnost je nešto što ljude jako plaši. Ta bojažljivost za budućnost, njena neizvesnost sve je to bio test izdržljivosti i podnošenja stresa za svaku osobu pojedinačno. Čovek je socijalno biće, i kada tu potrebu ne zadovoljava, onda na videlo mogu da izađu neke stvari koje dotad nisu bile prisutne ili su bile tu u daleko manjoj meri, poput preterane zabrinutosti, pa i anksioznosti“ napominje Kazić i kao još jednu posebno ugroženu kategoriju, ističe ljude koji su u izolaciju ušli sa već postojećim psihičkim problemima, a logično, nisu bili u prilici da se sretnu sa svojim psiholozima i psihijatrima.
Kao još jedna subkategorija u celoj karantinskoj priči, pojavljuje se žena, koja pored redovnog posla koji obavlja (od kuće ili sa radnog mesta) i svega već naglašenog što proživljava svaki čovek, ima dodatna opterećenja i odgovornosti koje su joj nametnute. Nabavka namirnica u tom periodu je bila veoma stresno iskustvo. Dugi redovi, praznjikavi rafovi, ograničen rad prodavnica… Onda, svaki obrok koji bi ukućani trebalo da pojedu, mora da pripremi ona, jer ugostiteljski objekti, pekare i ostala uslužna delatnost, iz epidemioloških razloga ne rade. Na sve to dodaju se rad sa decom, koja sa svojim učiteljima i nastavnicima komuniciraju onlajn, obrađuju nastavne jedinice kao da ih i nisu obradili… U strahu da će kod dece radne navike nepopravljivo biti narušene, a bitno gradivo propušteno, žena na sebe preuzima još jednu ulogu – predavača. Ako pritom ima više dece i jedan tv – prijemnik, situacija se zateže do pucanja.
„Ženama je stvarno bilo teško. A i tu postoje žene kojima je bilo najteže, a to su samohrane majke male dece. Zamislite tu situaciju… Ona recimo radi u zdravstvu, mora da radi, vrtići ne rade, a oni koji bi inače mogli da joj pomognu, sada nisu u mogućnosti, jer je karantin na snazi.. pa još ako ima dvoje, troje dece, to je bilo baš teško“ ističe psiholog.
U celoj priči, psiholozi su ljudi koji mogu mnogo da pomognu drugima da i rodno zasnovano nasilje i period izolacije i sve ostale teške životne trenutke prebrode lakše. Ipak, oni tu ne moraju nužno da budu sami. Crkva je takođe mesto gde se ljudi obraćaju za pomoć i utehu. Obzirom da se i jedni i drugi brinu o duhovnom i duševnom zdravlju čoveka, njihovo zajedničko angažovanje u pomaganju ženama – žrtvama porodičnog i rodno-zasnovanog nasilja, moglo bi da popravi situaciju, smatra Kazić.
„Sveštenstvu jesu ruke vezane na neki način, jer se najčešće o takvim stvarima govori tokom ispovesti, a sveštenicima nije dozvoljeno da ono što čuju tom prilikom, kažu čak ni nekome ko bi mogao da pomogne. Ali postoji nešto što se zove duhovni razgovor, i to je prilika da žrtvu upute dalje na stručnu pomoć i nadležne koji mogu da joj pruže konkretniju pomoć“ ističe naša sagovornica.
Ako smo svedoci nasilja, kaže Kazić, svi smo, bez razlike u obavezi da nasilje prijavimo. Nema nijednog izgovora da to ne učinimo.
„U socijalnoj psihologiji postoji nešto što se zove prebacivanje odgovornosti („Neću da prijavim, da joj ne napravim još gore“…“Neko drugi će već da prijavi“ i tako dalje… ) Moje je mišljenje da nasilje ne treba samo posmatrati sa strane. Trebalo bi ga uvek prijaviti“ ističe psiholog.
Đurđica Kazić bila je predavač na trenuingu „Mehanizmi medija u prevenciji rodno-zasnovanog nasilja kroz elemente vere i psihologije“ koji je održan krajem oktobra u Mitrovici, u organizaciji UNFPA, u okviru projekta „ Prevencija i eliminacija rodno-zasnovanog nasilja kroz saradnju sa verskim zajednicama“. Ova emisija, realizovana je pod okriljem istog projekta.
