Pod okriljem petog Festivala ženskog stvaralaštva FEŽES, sinoć je u Kosovskoj Mitrovici održano poetsko veče „Lik žene u pravoslavnoj poeziji“,u organizaciji PKC „Akvarijus“ i Populacionog fonda UN na Kosovu (UNFPA).
Likom žene su se kroz pravoslavnu literaturu bavili mnogi – od Vladike Nikolaja Velimirovića do Njegoša. U poeziji nadahnutoj verskim motivima, autori se prevashodno bave ženom u liku majke – bića najsličnijeg Bogu, a koji se opet najčešće jako oslanja na profil Bogomajke i mnogobrojnih vrlih svetiteljki – Hritovih nevesta.
Svoju poeziju, posvećenu suprugama, ćerkama, majkama – nebeskim i zemnim, sinoć su mitrovačkoj publici govorili teolog i veroučitelj Mirjana Dikić, protojerej Radoslav Janković – sveštenik pri hramu Svetog Dimitrija u Kosovskoj Mitrovici i jerej Milutin Popadić – sveštenik pri hramu Svetog Vasilija Ostroškog u Leposaviću.
Nakon poetskog dela programa, u razgovoru sa publikom, potegla su se neka od najvažnijih pitanja vezanih za ženski položaj u društvu, iskušenja i borbe sa kojima se ona suočava sa jedne strane i odnosa Srpske pravoslavne crkve prema tim pitanjima, sa druge strane.
Odsustvo svesti o veličini, ozbiljnosti i zahtevnosti bračnog života, odlučivanje na prekid trudnoće, nasilje u porodici, teme su koje su najviše interesovale publiiku.
Abortus nije samo ubistvo, već i samoubistvo – ocenio je otac Radoslav, insistirajući na tome da je podjednaka odgovornost za taj čina na ženi i na muškarcu.
„Žena je u 21. veku preopterećena – posao, obaveze u porodici, u kući, pa još održavanje trudnoće, porođaj… Ako nema podršku supruga, dešava se kod onih koji su slabi u veri, da se odluče na abortus. To je ubistvo i samoubistvo. Ubija se deo sebe, ubija se jedan novi život, a mi na to nemamo prava. Bog je zapovedio: „Rađajte se množite se i napunite Zemlju“ poručio je otac Radoslav.
Pored toga što je teolog, otac Radoslav o ovoj temi govori sa izvanrednom kompetencijom roditelja, jer je i sam otac petoro dece i bez problema kaže da je kompletne kućne poslove tokom trudnoća svoje supruge, preuzimao na sebe. Pritom, sva njihova dečica su rođena carskim rezom. Medicina kaže da je to apsolutno izvodljivo i bezbedno, ali svaki lekar će posavetovati da razmislite još jednom pre nego što se odlučite na četvrti, a kamo li peti operativni zahvat ove prirode. Ipak, ako ima vere, sve je moguće i sve prođe bez problema, poručuje ova porodica.
„Već posle trećeg carskog, lekari su rekli da ona ne bi smela više da ostaje trudna. Nekako su je podvezali, međutim to se odrešilo. Lekari su rekli da je nemoguće… Mi se naravno nismo odlučili na abortus. Ako je Bog to dopustio, Bog će i pomoći da se sve to lepo održi, da se razvija i da dođe na radost nama i na slavu božju“ priča otac Radoslav i poručuje muževima insistirajući na njihovom angažovanju u kući:
„Naučite da uključujete veš mašinu!“
Crkva, kako kaže, naročito oštro gleda na tzv. selektivne abortuse gde je žensko potomstvo isključivo žrtva.
„Svi smo mi božja deca i svi mi kršteni smo deca crkve“ poručuje.
Na pitanja publike o tome ima li crkva, s obzirom na informaciju da je u samo par meseci, na području Srbije čak devet žena izgubilo život u porodičnom nasilju, ima mehanizme za prevenciju nasilja u porodici i zaštitu žrtava, otac Milutin je naglasio da postoje, ali da je propoved primaran mehanizam koji crkva koristi.
„Studirao sam u Beogradu i znam da tamo postoji Versko dobrotvorno starateljstvo i još par sličnih organizacija, gde sveštenici, zajedno sa psiholozima, pružaju neku vrstu pomoći. Crkva je kao majka, koja se trudi i savetuje kroz propovedi. Imamo veronauku i tu se trudimo da nešto promenimo. Sve to može bolje i mora bolje“ rekao je otac Milutin.
Mirjana Dikić, nastavnik je veronauke i kaže da su ti časovi koji su interaktivne prirode, a koje SPC organizuje u saradnji sa UNFPA, prilika da se malo po malo, deca otvore, izgrade stav o neprihvatljivosti i nezdravosti života sa nasilnicima, a ponekad i prilika da progovore o svojim mukama i preživljavanju nasilja.
„Nailazili smo na specifičnu reakciju dece. Neki se odmah uključe,otvaraju, pričaju o nasilju, dok drugi ćute. Kada ih nakon nastave pitamo šta misle i zašto ćute, jedni kažu: “Pa, ništa se neće promeniti, svejedno je isto“ ili „Ne smem“, „Stidim se“….. Ponekad se neko naknadno pojavi i traži da razgovara sa sveštenikom. Crkva nije tamo negde daleko. Crkva smo mi“ kaže Mirjana.
Dodaje da je poštovanje ključno. Poštovanje žene kao ličnosti i kao majke, jer je ona ta koja će staviti ruku iznad naše glave i onda kada smo krivi i kada bi nas svi drugi po njoj udarili.
Poetskom večeri i izložbom dečjih radova na temu žene, sinoć je u PKC „Akvarijus“ počeo peti Festival ženskog stvaralaštva, koji će trajati do 11. marta.
