Arhimandrit Ilarion, iguman manastira Draganac održao je sinoć u Kosovskoj Mitrovici predavanje na temu života i dela Svetog Grigorija Palame, pod nazivom „Gospode, prosveti tamu moju“.
Priča o životu ovog vizantijskog teologa, atoskog monaha i jedno vreme solunskog arhiepiskopa, zapravo jeste lekcija o stvorenom i nestvorenom, o božanskoj energiji kojom prosijava i kojom se pokreće svaki čovek na zemlji, a koja mu zanavek ostaje nevidljiva, o isihazmu ili molitvenom tihovanju uz neprestano repetitivno ponavljanje kratke Isusove molitve (Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog) što je bilo jedno od osnovnih polja interesovanja Svetog Grigorija, koji je i sam bio isihasta. Ovaj cenjeni učenjak bio je savremenik srpskog kralja Stefana Dečanskog. Njegovo žitije je istinski životopis nekoga ko je ceo ovozemaljski život proživeo vođen premisom očuvanja ortodoksije, odnosno pravoslavlja.
Govoreći o borbi Svetog Grigorija, arhimandrit Ilarion je podsetio na semantičke transformacije koje je reč ortodoksija pretrpela, pa od osnovnog, suštinskog značenja – pravoslavlje, naročito u zapadnim jezicima, došlo se do poistovećivanja reči ortodoksno sa rečju zadrt, okoštao, neprilagođen ili okamenjen.
„Ovaj veliki svetitelj u čije ime smo se sabrli, zaprvo se borio za odbranu isihista, što danas zovemo isihastički pokret. A isihija ili isihazam dolazi od grčke reči koja označava molitveno tihovanje i povezano je sa tom „okamenjenom verom“, sa tom nepokretnosti ka miru bez koga nema istinskog pravoslavlja. A pravoslavlje ili ortodoksija dolazi iz pravoživlja, praktikovanja i življenja vere – označava, ne samo neko intelektualno bogaćenje vere, već ulazak u zajednicu sa Bogom celim našim bićem“ rekao je arhimandrit Ilarion.
Pravoslavlje podrazumeva širenje istine. Istina u sebi implicira da je nešto uvek „isto“, nepromenjivo i kako kaže otac Ilarion, to je još jedan argument koji opravdava „okamenjenost“ pravoslavlja koju je celim svojim životom branio i Sveti Grigorije Palama.
Dalje, objašnjavajući dve raznorodne prirode stvorenog i nestvorenog, otac Ilarion govori o neprestanom menjanju stvorenog (svega što je na zemlji što je ljudskom oku i biću vidljivo, opipljivo, očigledno) i nepromenjivosti nestvorenog (božanske energije koja ljudskim čulima izmiče), ali i o čoveku u kome se te dve prirode mire. To pokreće čoveka da stvara odnose zasnovane na ljubavi i slobodi, sa Bogom ali i sa ljudima.
„Bog postoji kao odnos i čovek je stvoren sa mogućnošću da živi kroz odnos. Bez odnosa, zapravo nema života – bez inetarakcije sa ljudima i bez našeg odnosa sa Bogom“.
Spasenje je težnja svakog čoveka, a ono se nalazi u jedinstvu, u stvaralačkom porivu, nasuprot kojeg stoji destrukcija, sila koja ruši jedinstvo, a koju mi jednostavno nazivamo greh.
„Greh tako treba razumeti. Kao silu koja razara jedinstvo. Srodno tome je i smrt. Čak i telesna smrt koja nas razgrađuje. Blagodat božja nas drži na okupu, a sila smrti i greha nas razgrađuje“ objašnjava otac Ilarion.
Dalje, iguman nas uči kako, prema učenju Griorija Palame, razlikovati unutarnju od spoljane filosofije. Dok prva podrazumeva iskustveno znanje neprekidnog odnosa sa Bogom, druga se bazira na enciklopedijskom znanju koje ne treba potcenjivati, ali koje za spasenje nije gotovo nimalo važno, niti neophodno.
I kako dalje priča otac Ilarion, čoveku nije dato da spozna Boga niti njegovu suštinu, ali i te kako mu je dato da oseti Njegovo dejstvo i Njegovu energiju. Čovek Boga ne može da vidi. Čak ni ono što su apostoli videli na Gori Tavorskoj, pa ni vatra kojom je goreo grm pred Mojsijem na Sinaju, nisu lice božje, već samo Njegovo dejstvo. To je opet nešto stvoreno, nešto našim čulima prepoznatljivo. A sam Bog nije čulan. Sve što je ljudsko oko uspelo da vidi, mogu biti samo „leđa božja“. Ipak, pojava Sina Božjeg Isusa Hrista jeste objavila Boga i premostila jaz između Njega i čoveka.
„Bog u sebi ima dejstvo. Grigorije Palama govori da biće koje u sebi nema dejstvo ne postoji. Svako biće ima svoje dejstvo. Tako i Bog, zato što ima svoje dejstvo, On tim dejstvom stvara. I to dejstvo Njegovo, ta Njegova energije, to je ono što nas dodiruje, to je ono što osećamo“.
Priča oca Ilariona dalje se kreće u pravcu sagledanja suštine pravoslavlja kroz „lazarevsko opredeljenje“ za jednu od dve mogućnosti, za samo jedno od dva carstva koja nam se nude – Carstvo nebesko ili carstvo duha podnebesja. Tu čovek mora da upita svoje srce kom carstvu je ono bliže.
„Taj izbor je svakoga dana pred nama. I zapravo, borba za pravoslavlje se vodi svakoga dana u srcu svakog od nas“ zaključuje otac Ilarion.
Prisutni su imali priliku da kroz priču o Svetom Grigoriju, saznaju suštinsko značenje razgovora kao jedine ispravne manifestacije čoveku Bogom danog dara slovesnosti, a koji ako nije dobar, onda mora biti loš. Razgovor čoveka sa Bogom, baš kao i čoveka sa čovekom, objašnjava i suštinu prirode Logosa kojim sve počinje, a koji se ogleda u suštinskom ispunjavanju reči, o njenom ovaploćenju. Ono što osećaš, to i kažeš. Što si rekao, to i biva.
Iako se učenjem i teološkim stavovima Svetog Grigorija Palame, bave i u dubinu ga raščlanjaju u glavnom teolozi, otac Ilarion ističe da to jeste prča za svakog čoveka. Svaki čovek treba da bude isihasta. Šta to zapravo znači?
„Treba da se trudimo u ovo vreme koje je haotično, da prisiljavamo sebe, da svoje srce vežbamo, da ga uzdižemo ka Bogu. Zli razgovori kvare dobre običaje i zato treba da se pogruzimo u taj razgovor sa Bogom. Nađite makar tri minuta tišine svakog dana. Vreme moramo da iskupljujemo. Toliko nam vremena prolazi uzalud. Toliko lako skliznemo u različite nemire i teskobe, u sukobe koji nisu naši. Jedina prava borba je borba protiv, greha, smrti i đavola. Sve ostalo je dodatak, sve ostalo su plodovi te borbe“.
Trud Grigorija Palame, koji se proslavlja uvek u drugoj nedelji vaskršnjeg posta, je od neprocenjive važnosti.
„On je bio neko ko je opredelio put čitave kulture koja je zasnovana na pravoslavnom etosu“ kaže otac Ilarion.
Predavanje, koje je na momente zadiralo u ozbiljnu teološku priču, a koja čoveku prosečnih intelektualnih sposobnosti i u tom smeru nedovoljne obrazovne potkovanosti izmiče, otac Ilarion završava rečima:
„Teologija ako ne postane umetnost, ako ne postane lepa, poželjna, privlačna, a ne neko gnjavljenje i nešto što samo dvojica, trojica mogu da razumeju, u nekom tom hermetičkom sistemu, čemu onda to?“
Ovo predavanje, drugo je u ciklusu duhovnih tribina koje Eparhija raško – prizrenska i Crkvena opština kosovskomitrovačka organizuju u toku vaskršnjeg posta, a u okviru kojeg će do praznika Vaskrsenja, biti održana još dva.
Sledeće subote na temu „Post i krst“ govoriće otac Andrej, iguman manastira Crna Reka.
Predavanja se održavaju subotom, u velikoj crkvenoj sali, pri Hramu Svetog Velikomučenika Dimitrija, nakon večernje službe.
Izvor i foto: Radio Mitrovica sever
