Piše: Maja Fićović
Nekada je bilo dovoljno da za Prizren odvojite slobodan dan i ponesete dobru volju. Danas je, izgleda, potrebno mnogo više. Samo još nisam uspela da utvrdim šta. Jer ono što smo imali, lična dokumenta, strpljenje i nameru da obiđemo svetinje u gradu – očigledno nije bilo dovoljno.
Prizren je verovatno jedini grad u kome vas mogu ispratiti pre nego što vam dozvole da ga obiđete. Za taj paradoks nije potrebna književna mašta. Da je Franc Kafka ikada bio u Prizrenu, možda nikada ne bi napisao Proces. Dovoljno bi mu bilo da prisustvuje ovogodišnjoj slavi u manastiru Svetih Arhangela.
Jer teško je logikom objasniti da vas policija isprati iz grada u koji vam prethodno nije dozvolila da uđete.
Prizren je vekovima preživljavao careve, imperije i ratove. Danas je, izgleda, najveći bezbednosni izazov grupa hodočasnika koja posle liturgije želi da obiđe Bogorodicu Ljevišku i crkvu Svetog Đorđa.
Iz Severne Mitrovice krenula sam u manasrtir Svetih Arhangela sa grupom vernika organizovanim prevozom, u kom je bilo više od 40 žena i tri muškarca, uključujući vozača.
Na ulazu u svetinju, pre manastirske kapije sačekala nas je visoka bezbednost i pretres. Ne ona koja uliva sigurnost, već ona koja demonstrira sopstveno postojanje. Pretresani su svi. Vernici. Novinari. Službenici. Deca. Torbe, rančevi, neseseri i to bezbroj puta. Ukoliko izađete do autobusa, parkinga, svaki put ćete proći kroz istu proceduru.
Utisak je bio da sam na aerodromu i da sledi ukrcavanje na neku letnju destinaciju. Doduše, nedostajao je rendgenski skener torbi i detektor metala. Za žene su bile su zadužene dve službenice policije, jedna u uniformi, druga u civilu, ali sa vidnom policijskom značkom, okačenom oko vrata.
Ako je cilj bio da se pokaže ozbiljnost, uspeo je. Ako je cilj bio da se ljudi osećaju dobrodošlo, tu su stvari već nešto složenije.
Pogled ka okolnim brdima govorio mi je da se ne obezbeđuje verski skup, već međunarodni samit.
Novinarstvo nije posao, novinarstvo se živi. To me je i nateralo da zabeležim ono što gledam prilikom pretresa. Kamera, odnosno telefon, bio je podignut svega nekoliko sekundi, dok me u tome nije prekinulo lice u civilu. Ne predstavlja se. Ne pokazuje legitimaciju. Na albanskom jeziku saopštava da snimanje nije dozvoljeno. Odmah sam odustala.
U demokratskim društvima policija uglavnom ne beži od kamera. Naprotiv, one su često najbolji dokaz da je posao obavljen profesionalno.
Istine radi, tog dana nisam kod sebe imala novinarsku akreditaciju. Nisam je ni smatrala neophodnom. Ipak, ostao je utisak da problem nije bio u akreditaciji, već u samom činu beleženja.
Posle liturgije i koncerta koji je usledio u čast hramovne slave u porti manastira, pripremali smo se za drugi deo našeg programa, obilazak svetinja u samom gradu, Crkve Svetog Đorđa, Svete Nedelje, Bogorodice Ljeviške i Prizrenske Bogoslovije. Onako kako to čine hodočasnici koji u ovaj grad ne dolaze zbog restorana ili kupovine, već zbog njegove duše.
Dok smo se smeštali u autobus, policajac je saopštio da u Prizren danas nećemo moći i da će nas policija sprovesti do autoputa. Pokušala sam da saznam razlog. Razlog je „zato što ne može“. Pomislila sam da se nešto posebno dešava u gradu, da su visoke mere obezbeđenja iz nekog posebnog razloga. Objasnila sam da nećemo šetati, već otići samo do svetinja . Međutim, naređenje je moralo biti sprovedeno. Grupa žena iz Severne Mitrovice je očigledno bila visok potencijalni rizik i najjednostavnije je bilo angažovati policajca na motoru ispred autobusa koji će nam pokazati rutu do auto-puta, gde nam je rečeno da jedino možemo.
I tako sam prvi put doživela nešto što nisam verovala da je moguće: da budem ispraćena iz Prizrena, a da u Prizren zapravo nisam ni stigla. Neko će reći da je reč o bezbednosnoj proceni. Možda. Ali svaka bezbednosna procena nosi i simboliku. A simbolika ovog dana bila je prilično jasna: do manastira možete. Do grada ne.
Prizren za mene nije samo tačka na karti. Prizren je pravo da ulicama stignete do svetinja. Ovoga puta to pravo završilo se na parkingu, a hodočašće na auto-putu. Prizrenska bogoslovija ostala je iza policijske odluke. Crkva Svetog Đorđa takođe. Bogorodica Ljeviška još jednom je bila bliža na fotografijama, nego na nekoliko stotina metara stvarne udaljenosti.
Kažu da bezbednost nema cenu. Tačno. Ali svaka mera bezbednosti ima i svoju poruku.
A poruka koju su toga dana dobili vernici nije bila da su dobrodošli. Bila je da su pod nadzorom. Da mogu da dođu do manastira, ali ne i do grada. Da mogu da se pomole, ali ne i da prošetaju. Da mogu da budu gosti, ali ne i posetioci. Ironija je što se sve to dogodilo u gradu koji je vekovima bio simbol susreta, trgovine, kulture i različitosti. Na kraju dana ostala je samo jedna misao. “Dogodine u Prizrenu”. Ove godine ta rečenica zvuči drugačije. Ne kao pozdrav. Više kao nada.
