Đorđević i Dobrić: Žrtve nasilja imaju pravo na dostojanstven život; društvene mreže – odlično bojno polje

Populacioni fond Ujedinjenih nacija (UNFPA)  nakon mnogobrojnih kreativnih programa realizovanih u prethodnih dvanaest meseci, zaokružio je 2021. godinu saradnjom sa firmom “Paragon M” iz Kosovske Mitrovice, što je rezultiralo nesvakidašnjom i na širem podneblju, dosad neviđenom izložbom fotografija.

Reč je o izložbi “(Ne)vidljivo nasilje” organizovanoj povodom obeležavanja 25. novembra – Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama. Koristeći se savremenom informacionom tehnologijom “Proširena realnost” i aplikacijom “Artviv”, organizatori su zapravo ukazali na problem prećutkivanja nasilja, kako onih koji ga trpe, tako i onih koji ga primećuju, ali ne peduzimaju ništa. Postavka je obuhvatala 11 fotografija sa scenama iz svakodnevnog života. Devojka i mladić u žaru ljubavi, zaigrano dete, vesela starica sa ponudama za svog unuka, porodica okupljena na nedeljnom ručku…… Da bi videli izložbu, podjednako nevidljivu kao što je i nasilje društvu nevidljivo, posetioci su morali da instaliraju aplikaciju “Artviv” a onda, nakon što bi je aktivirali i nakon što bi aplikacija prepoznala odabranu fotografiju, pred njima bi se na ekranima njihovih telefona pokazala prava fotografija – eksponat. Sve one nosile su istovetnu poruku – nasilje je obično na prvi pogled neuočljivo.

“Ideja o ovakvoj izložbi je potekla od Milana Dobrića iz firme “Paragon M”. Cilj nam je bio da se na specifičan način podigne svest o nasilju koje ne vidimo” kaže gostujući u program Radija Kosovska Mitrovica Nadica Đorđević ispred UNFPA.

“To nasilje prikrivaju upravo oni koji ga doživljavaju, zato što još uvek živimo na podneblju gde je nasilje nešto što bi trebalo kriti, gde se ne traži pomoć, gde se oni koji su žrtve nasilja obično stide toga što doživljavju nasilje. I ovo je bio apel svim građanima, svima koji žive u ovom regionu, svima onim koji su bili u prilici da pogledaju izložbu, da otvorimo oči i srca i da oslušnemo šta se oko nas dešava” kaže Đorđević.

Ona napominje da svako može da učini minimum napora, a da za žrtvu to malo može da bude spasonosno.

“Nekome je potrebno samo da razgovaramo sa njim da bi se to umanjilo i prebolelo. Nekima je možda potrebno da pozovemo policiju umesto njih ili da zamolimo neko stručnije lice da razgovara sa njima, da ih ohrabri, da im ukaže na to šta su njihova prava, njihovi izbori, šta može da se desi ako eventualno pokrenu brakorazvodnu parnicu jer često žene ni ne znaju šta ih sve čeka” objašnjava Đorđević i dodaje da osnovno što žrtve moraju da znaju, jeste da imaju pravo na dostojanstven život, da niko nema pravo da ih zlostavlja i da se iživljava nad njima.

Nažalost, dodaje naša sagovornica, često se dešava da takva partnerska zajednica ne uspe da se oporavi. Da bi do oporavka došlo, važno je da nasilnik uvidi svoju grešku, a da žena shvati da nije dužna to da trpi i da svet neće i nema pravo da upire prstom u njih.

“Naša ideja je bila da kao zajednica, olakšamo ženama i devojčicama da pomognu sebi. Najpre moramo da podignemo stepen saosećanja jer mislim da smo tu dosta pali kao društvo”.

A empatija se pokazuje time što će nas interesovati vika i lomljava koja dopire iz stana do nas, a ne kad se komšinica vratila kući i da li nosi istu jaknu već treću zimu zaredom.

“To mora da se promeni iz korena. Ako tako nastavimo, doći ćemo u situaciju da prolazimo pored ljudi na ulici koji su pali, a mi nećemo zastati da vidimo da li su živi” napominje Đorđević.

Idejni tvorac izložbe, Milan Dobrić, objašnjava kako je došao na ideju da tehnologiju “Proširena realnost” iskoriste kao instrument za podizanje sveti o postojanju nasilja.

Kaže, da je pre godinu dana bio angažovan na projektu koji je sprovodio UNFPA kao snimatelj emisija rađenih na ovu temu, a paralelno sa tim, organizovao je neki IT događaj koji je podrazumevao korišćenje ove aplikacije.

“Proširena realnost” nije možda tehnologija koja je najnovija na svetu, ali još nije našla neku svoju konkretnu primenu. Za aplikaciju koju smo mi koristili “Artviv” sam čuo još na fakultetu, kada smo je koristili da bismo kao mladi dizajneri, “oživeli” neke postere koje smo radili. Sada smo je upotrebili da bismo prikazali 11 scena sa kojima se žene svakodnevno suočavaju. Izložba je bila zaista uspešna. Tako nešto, u Mitovici niko nikada nije uradio” priča Dobrić.

U vreme uvođenja epidemijskih mera koje često podrazumevaju fizičku ograničenost, pa samim tim i nemogućnost organizovanja masovnih skupova, umetnički izraz se pokazao kao izvanredan komunikacioni kanal između onih koji poruke šalju i onih kojima su namenjenie. Tako je i UNFPA tokom prethodne dve godine, intenzivno koristio umetnički izraz kao medijum za delovanje na svest javnosti.

“Umetnički izraz bolje otvara oči i srca. Ljudi bolje reaguju na umetnost nego što bi reagovali na čitanje zakona i nekih regulativa. To jeste uredu, jer ponekad i statistika može da nas natera da se zamislimo kada vidimo broj žena koje trpe nasilje ili broj onih koje su ubijene, ali dok ne čuješ nečiju priču, dok ne vidiš izraz lica ili dok ne čuješ kako se stvarno oseća osoba koja prolazi kroz to, ne pogađa te. Nema tog momenta u kome si šokiran, razdrman, uvučen u nešto što se nekome zaista dešava. Zato, zbog koronavirusa,  najpre smo uradili mural sa porukom da je pokajanje nasilnika moguće, a potom i predstavu “Polomljeno rebro” koja je izvedena u Gračanici, više puta u Mitrovici i u Zubinom Potoku. Posle nje, publika bi izlazila sa knedlom u grlu”  kaže Đorđević.

Dobrić dodaje da bi potenciju društvenih mreža valjalo koristiti još više u cilju dopiranja do omladine.

“Svet će sve više i više koristiti društvene mreže. Dolaze nam generacije koje čak ni ne poznaju svet bez društvenih mreža i bez internet i sve je tamo. Sve manje ljudi koristi Gugl, a sve više njih se oslanja na društvene mreže. Stare društvene mreže nestaju, pojavljuju se nove. Pažnja koju mladi mogu da posvete nekoj informaciji na društvenoj mreži traje sve kraće i kraće, klipovi su sve kraći. Ali, ljudi ne koriste društvene mreže na pravi način. One su mač sa dve oštrice. Mnogo stvari možete da naučite, da ostanete u kontaktu sa ljudima, da vodite posao, ali ima i loših strana i o tome moraju da razmišljaju i mladi i stariji. Dakle, i internet i društvene mreže su korisni i ne služe samo za zabavu” napominje Dobrić.

UNFPA koristi društvene mreže, ali kako Đorđević naglašava, danas je mnogo važnije direktno raditi sa mladima, razgovarati sa njima i naterati ih da pričaju o svojim problemima.

“Njihovo mišljenje je važno. Njihova osećanja su bitna. To su ljudi koji će za pet do deset godina biti na odgovornim pozicijama, a čini se da ih je uhvatila neka apatija. Mora da se radi sa mladima i da se u taj rad uključe svi – međunarodne organizacije, nevladine organizacije, institucije na lokalu. Mladi često imaju praktičnija rešenja od nas, koji smo se možda i učaurili i idemo nekim dobro utabanim stopama. Njihova mišljenja, stavovi i ideje su jako bitni i to moramo da im kažemo” ističe na kraju Đorđević.

Ono što je sigurno jeste da će ovi vredni ljudi nastaviti da rade i u sledećoj godini, a u kom obliku i kojim intenzitetom, kažu zavisiće i od budžeta ali i od epidemijske situacije.

Izvor i foto: Radio Mitrovica sever

Comments