Sa desne strane Ibra, odmah naspram Lisič-polja, na putu koji povezuje Kosovsku Mitrovicu sa selom Rudare, među bujnom vegetacijom okolnih brda, postoji jedna mala kamena vrlet. Gola, beživotna i zastrašujuće lepa.
Narod je još od davnina, ovom kamenom usamljeniku dao pomalo sablasno ali interesantno ime – Dudin krš. Ko je bila Duda? Šta je to tako veliko i pamćenja dostojno uradila, pa je ovdašnje stanovništvo tako dugo pominje?
Kažu stari Mitrovčani i Rudarčani da je ime dobio po devojci Dudi i njenom dudu. Ne zna se tačno kada, ali se zna i ko ga je i iz kako duboke tuge tu posadio.
„To je stara stena, ko ti ga zna, milijarde godina ima… Zove se Dudin krš… Ne znam tačno koje je to godine bilo, ali bila je jedna devojka…Duda.. Ona se ubila… Skočila je sa ovog krša. A njen otac, da bi ostavio neki beleg u znak sećanja na nju, posadio je na vrhu krša dud“ priča stari Mitrovčanin Idriz Zaimović. On i njegova supruga, jedini su stanovnici Česminog luga koji se nalazi tačno naspram ovog legendarnog mesta.
Čika Ika, kako ga mlađi Mitrovčani zovu, kaže da se Duda bacila jer joj je bilo lakše da ne živi, nego da živi bez ljubavi. Ne zna tačno da kaže zašto je ta Dudina ljubav bila nesrećna, zašto je bila neostvariva, ali zna da je iza nje ostao neutešni otac.
„Kao deca, mi smo išli gore, peli se da bi brali dud…Danas ga više nema. Bio je tu do pre otprilike četrdesetak godina“ priča čika Ika.
Inače, porodica Zaimović je jedina porodica koja danas živi u Česminom lugu. Kaže čika Ika da se to mesto nekada zvalo Lisič – polje.
„To je bilo imanje Rudarčana iz Malog i Velikog Rudara. Sve do tehničke škole i sad gde je igralište. Bila je jedna Mara iz Rudara, umro joj je muž i ona je tu napravila česmu, da narod ima da pije. Većinom iz Mitrovice su dolazili za praznike, za Đurđevdan i na izlete su dolazili u ovaj deo grada i prozvali ga Česmin lug. Više se nije zvalo Lisič-polje. To je ovaj deo blizu Toplane“ objašnjava Idriz.
Priča o nesrećnoj Dudi je, kaže, istina. To nije legenda, ali bilo je raznih predanja koja jesu ostala na nivou narodne fantazije. Kolale su nekada priče, priseća se Ika, da je u ovom kraju bilo vampira, pre i posle II Svetskog rata.
„ Moj otac je pamtio… Nemačka kada je izgubila rat, i kada su se njihove jedinice vraćale iz Grčke i prolazile ovuda, još tada se pojavljivao vampir…“
Ika je i sam u mladosti imao jedno iskustvo koje se ne zaboravlja.
„Meni je jednom rekao otac da odem i da donesem kući neko drvo, stablo bez grana, dugo oko dva metra. Bio sam mlad, otac je radio… Potpuno sam to bio zaboravio. Uveče oko pola jedanaest, setim se i požurio sam da završim to pre nego što se otac vrati kući, iz druge smene. Išao sam preko drvenog mosta. Osetio sam da me nešto vuče nazad. Kao da je nešto držalo drugi kraj drveta i vuklo me snažno. Pomislio sam da me je stigao otac pa da je on uhvatio drugi kraj stabla…Zastao sam, okrenuo se, ali nije bilo nikog. Nastavio sam ali ubrzo me je ponovo nešto vuklo nazad. Tako tri, četri puta. Nisam puštao i na kraju kada sam prešao most , nisam više mogao.. bacio sam ga i pobegao“ priča čika Ika kroz smeh, ali kaže, tada mu nije bilo svejedno.
Kuća Zaimovića je jedina u ovom starom delu Mitrovice. Kaže, nije tu nikada bilo mnogo stanovnika. Njegov brat je 1983. napravio tu kuću, tačno ispod Dudinog krša.
Pamti čika Ika i kupalište nedaleko od njegove kuće. Reka je bila dublja, imalo je tačaka gde je voda premašivala pet metara, ali mnogo se tu radilo, kopalo, nasipalo, menjao se njen prirodni izgled, pa je nivo opao. A bila je kažu čista, puna ribe…
„Bilo je somova, belouna… Bilo je na kupalištu uvek pedesetak dece… Lovili smo, kupali se…ma uživali smo“.
Pamti da su i Sitnica i Ibar umeli tako da zalede, da bi ljudi sa volovima mogli bez problema da ih pređu. Oni, tada deca, pravili bi sličuge i klizali se po površini reke do kasno u noć.
„Sad je mnogo zagađeno… Reke ne mogu da zalede kad su zagađene“.
Obale su nekada bila povezane Trajkovim, gvozdenim mostom ali i drvenim, na Sitnici, koji je sagradila opština. Taj most je, priča Ika, odnela reka, koja se nedaleko od Česminog luga, uliva u Ibar.
Čika Ika pamti i kada se pravio magistralni put koji prolazi tačno ispod Dudinog krša.
„Ima tome pedeset godina. „Partizan –put“ je to radio. Dudin dud je i tad postojao… Do pre četrdeset godina…Mladi su uglavnom išli gore da ga beru“ priča Ika kako mu misli nailaze.
Mladima danas poručuje:
„Bacite te mobilne…Šetajte, zabavljajte se…. Samo kljucaju na one telefone“.
Ispraćajući nas, još jednom dovikuje:
„A za Dudu je sve istina. Ubila se zbog ljubavi!“
Izvor i foto: Radio Mitrovica sever
